"NISU TO SAMO SUJEVERJA" Ovo je stav crkve prema narodnoj religiji

Najviše takvh običaja nastalo je oko najvažnijih trenutaka u čovekovom životu - rođenja, krštenja, svadbe i smrti. Tako je nastala čitava lepeza običaja koji su prerasli u narodnu religiju.

Danas nam protoprezviter Milan Ristivojčević otkriva kakav je stav Crkve prema narodnoj religiji, te da su običaji koji krase svako selo nastali na temelju praktičnog života i nisu bapske priče, već ostaci davne istorije koja je najčešće bila tragična.

- Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu. Njegova snaga i postojanost počivaju na istrajavnju kroz generacije, na prenošenju sa kolena na koleno. Običaji pokazuju odlike nekog kraja ili čitavog naroda. Koliko su važni običaji dovoljno govori narodna izreka: 'Bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti', kaže protojerej Ristivojčević

Kakav je stav Crkve prema narodnim običajima?

- Kada danas pogledamo neke običaje oni nas zbunjuju, pa često čujemo da je to neka zaostala paganština. Da bismo ih razumeli, moramo razmotriti razloge zbog kojih su oni nastali i kasnije uticaje nekih okolnosti na njih.

- Navešću primer: Nakon sremskog fronta kada je nastradla srpska omladina, pojavio se običaj da se na sahranu donose nekakvi darovi: košulje, peškiri, ćebad i sl. ali da se i ti darovi ponovo razdeljuju rodbini i prijateljima kada krenu kući posle pogreba. Roditelji sahranjujući svoje sinove (neoženjene mladiće) počeli su da deo običaja sa svadbe prenose na sahranu, to su ti darovi, jer nemaju priliku da prave svadbu i daju darove rodbini, kada posle pogreba krenu kući, kao da su svatovi. (Nerazumljivo reklo bi se.) Veliko je to stradanje bilo da se ovakva praksa pretvorila u običaj. U vreme ovog stradnja, niko nije ni nameravao ovo da izostavi niti se protiv tih darova smelo govoriti.

- U takvim okolnostima kako sprečiti pijance da sede do zore nego prednjim čelom, kada ono ustane ustaju svi, tek kada ono počene da se služi i ostali uzimaju hranu, pa vasptino je i postoji neki red, mora se priznati. Mnogi običaji su nastajali u vreme turskog ropstva kada nije bilo dovoljno sveštenika i monaha, a narod je znao da svetkovine moraju imati i duhovnu dimenziju kao i sam čovek, pa tako imamo mnogo običaja vezanih za: slave, krštenja, svadbe, sahrane... Naravno, kada je crkva bila potisnuta mnogi običaji nisu bili baš ispravni, jer nije imao ko da ih kontroliše. Moram nešto reći i o čuvarima običaja. Obično su to starije bake, koje vole malo da preteraju u nekim nebitnim stvarima.

- Zaključak je da su običaji važni za nas kao narod, oni su pluća naroda, kroz njih se oseća narodni dah i kada smo veseli, radosni, tužni i sl. Ne treba ih se odreći, ali pre nego što želimo nešto da obavimo obavezno se treba posavetovati sa sveštenikom, da se ne bismo bavili beznačajnim i bezpotrebnim sitnicama.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI