NUKLEARKA BI SRBIJU VINULA U BUDUĆNOST! INTERVJU Doktor Slavko Dimović, pomoćnik direktora Instituta za nuklearne nauke Vinča

Piše: M.J.

Nuklearna elektrana u Srbiji je naučno-istorijska šansa u naučnom pogledu i u istraživačkom, razvojnom pogledu. To ne da bi za nas bio skok u budućnost, to bi bio supersonični skok u budućnost, kaže u intervjuu za Alo! pomoćnik direktora Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ doktor Slavko Dimović i kandidat za direktora ove prestižne naučne ustanove. Doktor Dimović ima jasnu viziju kako Srbija treba da se pridruži svetskim nuklearnim silama i veruje da će upravo Institut Vinča imati ključnu ulogu u godinama koje dolaze.

- Institut Vinča, kao najveći multidisciplinarni institut na Balkanu, vidim kao strateškog partnera državi, ne samo u nuklearnom programu nego uopšte u naučnoistraživačkom razvoju jedne države. Kao kandidat za generalnog direktora, voleo bih da Institut Vinča da svoj puni doprinos i da vrati društvu ono što je društvo uložilo u njega.

Alo

Srbiji je potrebno, da bi zadržala energetsku efikasnost, da do 2035. godine napravi nuklearku. Kakve su šanse da se to i desi?

- To je preko potrebno, tačnije, neophodno je da se to dogodi. Kad smo se mi pomirili s činjenicom da uglja nemamo i da moramo da ga uvozimo, kao i da je naš ugalj jako lošeg kvaliteta, da mu je mala donja topotna moć, da stvara mnogo pepela i da je termoelektrana najveći uzrok zagađenja vazduha, kako u Beogradu tako i u ostalih gradovima, onda se tražilo rešenje. I ljudi su mislili da alternativnim izvorima energije kao što su biomasa, vetroparkovi i solarni paneli mogu da nadomeste bazičan vid energije. Jedino nuklearna energija pomiruje dva pojma, to je bezbednost, suverenitet i energetska efikasnost jedne države i ekologija, zapravo očuvanje životne sredine. Nuklearna elektrana nije samo nuklearna elektrana, to je zapravo naučno-istorijska šansa u naučnom pogledu i u istraživačko-razvojnom pogledu. Znači, ona će otvoriti nova radna mesta, pa će istovremeno promeniti i školstvo i obrazovani sistem u Srbiji. To bi bio naš supersonični skok u budućnost, koji je trebalo ranije da se desi, ali je Srbija nasledila zakon iz SFRJ, koji iz inercije i lenjosti nije ukinut. Jer taj zakon ne govori o tome da će se zidati nuklearne elektrane, nego ne dozvoljava ni debatu. I onda jednim vrlo hrabrim potezom, da kažemo čak i nepopularnim potezom Aleksandra Vučića, došlo je do promene.

Koji je put Srbije ka nuklearnoj energiji, šta nam je najbolje činiti?

- Postoje razni modeli. Može se kupiti udeo u nekoj nuklearnoj elektrani, poput Pakša u Mađarskoj, koja je nama najbliža nuklearka. To bi bio neki partnerski odnos, gde vi u postojećoj elektrani obučavate kadar i uvodite postepeno Srbiju u tu nuklearnu renesansu.

n Da li je to dobar start? Ili je možda bolje da se preskoči taj korak i da se odmah krene sa nuklearkom u Srbiji?

- Mislim da treba da budemo otvoreni za sve. To je saradnja koja je najlakša i odlična kao uvodni momenat. Predlog o malim modularnim reaktorima je takođe dobar.

Alo

Zašto?

- Zato što su mali modularni reaktori bezbedniji, oni stvaraju manje nuklearnog otpada, manje su instalisane snage.

I manje proizvode, zar ne?

- Tako je. Oni mogu da proizvedu do 400 MW. A vi danas s jednim nuklearnim reaktorom dobijete 1,6 GW. Modularna elektrana uzme manje prostora, može da se stavi u napuštenu telmoelektranu, nema potrebe za posebnom infrastrukturom i dobijanje ovlašćenja i licence od regulatornog tela... Slikovito, vi kupite nešto što je veličine frižidera i postavite ga na odgovarajuću lokaciju, mnogo je lakše. To je neko srednje rešenje, a postoji i treće rešenje za koje se ja zalažem.

Šta bi to bilo?

- Klasični nuklearni reaktor. Srbija bi, kad bi se uključila, koristila konvencionalne reaktore četvrte generacije. Imali bismo najnoviju tehnologiju, potpuno sigurnu i bezbednu gde bi se stvaralo manje nuklearnog otpada nego što se stvara u nekim drugim elektranama.

Pitanje nuklearnog otpada je zapravo pitanje svih pitanja. Kako i gde bi se odlagao otpad?

- Kada se pravi nuklearna elektrana, to je proces od planiranja, izgradnje, dobijanja dozvola... Vi ćete naravno da projektujete koliko jedno nuklearno postrojenje stvara nuklearnog otpada. Naša zemlja neće stvarati velike količine nuklearnog otpada. Ono što bi dodatno olakšalo adekvatno rešavanje otpada jeste stvaranje regionalnog nuklearnog odlagališta koje bi uključivalo generisanje nuklearnog otpada iz svih nuklearnih elektrana u regionu. Najbolje je da se otpad deponuje u dubokim geološkim formacijama ili u napuštenim rudnicima. To je najbezbednije.

Alo

Koliko je sigurno mesto gde bi nuklearka bila, koliko bi lokalno stanovništvo trebalo da strepi?

- Kad projektujete nuklearku, ona je u samom projektnom, građevinskom smislu najbezbednija fabrika. Jer tačno se zna koji je pojas od nuklearke normalan za životno funkcionisanje, gde nema efekta zračenja. U nuklearki ima nekoliko betonskih barijera, pa je nuklearni akcident sa novijom tehnologijom zaista sveden na minimum. Nuklearke su projektovane da mogu da izdrže pad aviona. Vi morate da razmišljate o tome da li ta nuklearka može biti meta nekog terorističkog napada, da li ta nuklearka može da bude sabotirana iznutra. To su sve stvari koje se unapred predviđaju. Uvek se kod izgradnje nuklearke, jer je ona toliko stigmatizovana, projektuje najgori mogući scenario. Atomska agencija prati izgradnju, kontrola je neverovatna. Vodi se računa o svemu.

BONUS VIDEO 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI