Bacio se pod šleper da spasi devojčicu!

Na trotoaru uz pešački prelaz, u oštroj krivini na Aleksića mostu, stajao je Miloš oko 21 sat, kad je opazio dete koje je zakoračilo na ulicu niz koju se kretao kamion. Sekunde su bile u pitanju...

- Sa druge strane pešačkog prelaza stajao je čovek srednjih godina koji je u jednom rukom držao dete a drugom trotinet. Devojčica se najednom otrgla i krenula na drugu stranu, pravo pred kamion. Iz usta oca koji je nemoćno posmatrao prizor prolomilo se očajnički „neeeee“. Regovao sam ljudski, instinktivno... Zakoračio sam na ulicu i bacio na devojčicu. U letu sam je uhvatio u naručje i držeći nju pao na leđa u drugu kolovoznu traku. Kamiondžija je imao vremena da izmanevriše i izbegne nas, a prava je sreća da niko nije u tom trenutku naišao iz suprotnog smeta - prepriča Miloš Vujić, student prava, doskorašnji odbornik u Skupštini grada Užica.

Toliko je adrenalin u njemu ključao, kaže, da nije stigao ni da pita za ime i godine devojčice. Otac je plakao, pitao kako se zove, kako može da mu se oduži.

- Tek uveče sam shvatio šta sam uradio i šta bi moglo da se desi i njoj i meni. Setio sam se jevrejske izreke, citata iz filma „Šindlerova lista“, „Ko spase jedan život, spasao je ceo svet“. Ne bih sebi nikada oprostio da je dete stradalo moje oči. Teže bi mi bilo da ceo život vrtim slike deteta koje gine nego da sam i sam ostao povređen. Plašim se obične igle kad treba da dam krv, ali ne i da reagujem u situacija kad je nečiji život u pitanju. Sinoć nije bilo vremena za strah i razmišljanje - iskren je Miloš.

Neće da se o njemu priča kao heroju, ali jedno želi,

- Hoću da upoznam tu devojčicu i njenog oca. Ne treba niko da me tapše po ramenu i hvali, još manje da mi se oduži, hoću samo da znam ime deteta i popijem kafu sa ocem koji je pretrpeo traume - poručuje Miloš Vujić.