"Bile smo belo roblje u Partizanu, gledali su nas dok se presvlačimo, Milica je najstrašnije prolazila"

"U Partizanu sam se osećala kao belo roblje, počela sam da mrzim samu sebe što sam lepa", reči su kojima je započela ispovest Jelica Dabović, sestra proslavljenih košarkašica Ane i Milice, čija knjiga "Tajna jednog osmeha" ne prestaje da šokira i intrigira javnost.

Nakon što je otkrila da ju je otac fizički zlostavljao, kao mladu devojku silovao nepoznati muškarac i da je pokušao da je siluje član stručnog štaba ženskog košarkaškog kluba Partizan 1993/94, Jelica svedoči da joj za vreme boravka u klubu "život krenuo nizbrdo" jer "niko nije gledao što sam najbolji strelac lige, već su ključne ljude zanimale pogrešne stvari u vezi sa mnom".

- Tu je bilo baš loših stvari. Čak sam čula da su u svlačionicama po Vojvodini pravili rupe u zidovima da članovi tima posmatraju košarkašice kada se presvlače - otkrila je ona za naš list i ukazala da je to nešto što se dešava u ženskom sportu, kao i u skoro svim profesijama, "gde su žene na neki način ucenjenje ili seksualno napastvovane".

- O tome niko ne želi javno da priča! Toliko uspešnih žena, pevačica, glumica, nemojte mi reći da nijedna od njih nije imala silovanje ili pokušaj silovanja na putu do uspeha? Nego ne žele da pričaju o tome, jer će ih javnost osuditi da su imale preveliki dekolte ili prekratku suknju. Muškarci u svemu, ako je žena lepa, vide povod, a toga ima u sportu koliko hoćete - kaže Dabovićeva.

Jelica ističe da je knjigu napisala da bi pomogla svim žrtvama nasilja, ali i onima koji nasilje vrše.

- Opisala sam u knjizi kako sam se osećala dok je otac tukao mene i sestru. Zato moraju da je pročitaju i ti ljudi koji su nasilni nad nekim, verujte, razmisliće kad sledeći put dignu ruku na svoje dete, jer će znati kako se ono oseća... Koji normalan čovek želi da ga dete mrzi? Da razmišlja o osveti. Oca je tukao deda, otac je pretukao dedu kad je stasao, a moj brat je stao u zaštitu majke s bejzbol palicom. Dokle to ide? - kaže Jelica i dodaje da su u društvu žrtve te koje su stigmatizovane:

- Nažalost, non-stop se dešava da žrtva bude okrivljena i mi žrtve se uvek osećamo krivima što smo zlostavljane, jer je društvo tako namestilo. Posledica toga je da nedeljno u Srbiji bude ubijena više od jedne žene. Nisam ja planirala da izdam knjigu, dvoumila sam se do poslednjeg trenutka, jer sam znala da će povrediti moju porodicu ali, s druge strane, znala sam da će olakšati i pomoći drugima i to mi je bilo najbitnije.

Najstrašnije je tukao Milicu

Jelica Dabović otkriva da je ocu Milanu oprostila, ali da su joj najstrašnije batine vezane za njenu sestru Milicu.

- Moje batine sam lakše podnela i oprostila nego to. Komšije, porodica, saigrači su znali šta prolazimo, ali niko nikad nije prijavio. Kada sam ja pritrčala da pomognem sestri pred utakmicu sa Budućnošću, morala sam da odem od kuće. Mi smo rasli u zlostavljanju, to nam je bila svakodnevica i 24 sata smo živeli u strahu. Osećali smo pritisak non-stop. Majka nije smela da sedne, jer ako sedne, moj otac joj kaže: "Šta radiš to? Ustaj! Sigurno ima nešto da se radi u kući" - kaže Jelica i dodaje da najviša zamera ocu što im se nikad nije izvinio i što je nastavio da ih provocira i vređa.