"Napuštam ovaj svet svestan da sam za svoju HRVATSKU napravio dovoljno..."

- Napuštam ovaj svet svestan da sam za svoju Hrvatsku napravio dovoljno. Znam, ti misliš da bolujem od posebne ljubavi prema Hrvatskoj. To je tačno, bolujem i od toga. Budi oprezan kako pišeš o obaveštajnoj delatnosti Ivana Krajačića, španskog borca. Ne škrtari s pohvalom jer ja sam bio i jedan mali bog, kaži i to…”, napisao je Ivan Stevo Krajačić u ispovesti Antonu Duhačeku.

Tajne Tita, Krajačića i Kopiniča

"Mogu vam reći da postoje stvari koje me i danas kopkaju, a nisam ih u stanju rastumačiti", priznao je u radijskom intervjuu Arisu Angelisu Vladimir Velebit, Titov diplomat, izdanak stare, austrougarske generalske porodice, obaveštajac od formata. Na vrhu liste tajni koje su ga kopkale u 96. godini života stajalo je ime Ivana Krajačića Steve.

"Odnos Tita i Krajačića, takozvanog Steve… Niko mi to ne može objasniti", rekao je Velebit pa dodao da je za odgovorom tragao na mnogim, vrlo upućenim adresama.

"Obratio sam se Herti Haas, Titovoj bivšoj supruzi, obratio sam se i drugima da mi pomognu u tumačenju jer za mene je taj odnos bio neshvatljiv. Ali, bio je takav i za njih. Tito je Krajačiću najviše verovao, a zašto?".

Čitam Đilasovu knjigu. Milovan Đilas i sâm se čudio kako je Tito mogao da ima poverenja u čoveka za koga su znali da nema znanja, da nije kompetentan za svoj posao. Đido u toj knjizi piše da je jednom prilikom govorio s Rankovićem. I rekao je: "Ti si ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije, pa zašto ne disciplinuješ ovog Krajačića?" Ranković je odgovorio: “Ja sam nemoćan”.

Nikakvog 'Rankovićevog režima' nije bilo, bar dok sam ja bio na vlasti, piše Milovan.

Velebit završava ovako: "Ima još takvih pitanja. Jedino što se da zaključiti jest da je Josip Kopinič nešto znao o Titu. Tu dolazi ona priča da je Kopinič bio ljubavnik sekretarice Georgija Dimitrova u Kominterni i da je on preko svoje veze, ove dame, imao pristup Dimitrovu. Da je on uspeo da opere Tita od optužbi koje su prema njemu podnesene i izborio da Tita postave za generalnog sekretara", ispričao je Velebit Angelisu, novinaru Hrvatskoga radija.

Titov brat - ustaša!

U knjizi "Moj život uz Tita", objavljenoj 1982. u Zagrebu, Titov nećak i član prateće čete Vrhovnoga štaba, Branko Broz, objavio je prilično mučna sećanja na Ivana Stevu Krajačića. Tekst Branka Broza plastično ilustruje odnos dvojice ljudi, Tita i Steve. Branko je jednoga dana, sredinom 1944., stražario ispred Titove pećine na Visu.

Jednoga dana, piše Branko Broz, rečeno mi je da će doći drug u civilu. I došao je taj drug, samo je malo ćopao, a to mi niko nije rekao. Ja sam ga odlučno zaustavio. Došlo je do oštrih reči između njega i mene, ali na kraju sam popustio. Upitao me je: "Dobro, mani se toga, je li Stari gore?". Pustio sam ga i tek onda čuo da je to Ivan Krajačić Stevo. Došao je Titu na referisanje i zadržao se celo poslepodne. Čim je ugledao Tita, rekao mu je: "Stari, ovaj ti je jako strog". On tada još nije znao  ko sam. Tito se nasmieao i odgovorio: "Hoće taj biti takav…" Posle Krajačićevog odlaska Tito mi je prišao sa nekim fotografijama u ruci. Oči su mu sijale od zadovoljstva. "Eto, vidiš, to je moj sin Mišo". Bile su to lepe fotografije. Rekao sam mu: "Da pošaljemo koju Herti?" A on je na to odlučno odmahnuo glavom: "To je samo moje, ona neka se snađe".

Mišek je u to vreme bio ako ne najmlađi, onda jedan od najmlađih ilegalaca u Zagrebu. Međutim, njegova hladnoća pri spomenu Hertinog imena neugodno me je žacnula. Jer, Hertu sam jako voleo, a volim je i danas. Ona je veliki drug i revolucionar. Posle toga sa Visa sam joj se javio pismom u kojem na kraju stoji: pred kućom ti zelen bor, molim brzi odgovor, a koje ona čeka još i danas. Razmišljajući o svemu tome, kako je vreme prolazilo, sve više verujem da je tog dana, zahvaljujući lažnoj optužbi, Herta "pala" politički oklevetana i diskreditovana, zaključuje Branko Broz.

Iz teksta je vidljivo da su Tito i Krajačić razgovarali u četiri oka, pola dana, i da su bili na "ti". U službenoj biografiji Krajačić kaže da se prvi put u životu s Titom susreo 1942. godine.

Stoga je takva intimnost pomalo čudna. Jednako tako, vidi se da je Ivan Stevo Krajačić već u leto 1944., punih godinu dana pre oslobođenja Zagreba, imao fotografije Titova sina Miše…

Branko Broz kaže da je Herta Has toga dana na Visu “politički oklevetana i diskreditirana”. Ne, dakle, ljudski oklevetana, već politički oklevetana i diskreditovana. Ljudski razlaz Tita i Herte dogodio se nekoliko godina pre. Herta je Tita u partizanima, nakon razmene, zatekla u sred veze s Davorjankom Paunović, i ostavila ga. On ju je - Herti se može vjrovati - molio da mu se vrati, ali ona to nije htela.

Ivan Stevo Krajačić bio je šef svih ruskih špijuna u Hrvatskoj (rezident obaveštajne službe). Ako su pretpostavke Branka Broza točne - a on je bio u dobrim odnosima s Hertom, i imao je na raspolaganju punih 40 godina za proučavanje problema - onda je Stevo Krajačić Titu dostavio neke obaveštajne informacije ili insinuacije koje su Hertu politički pokopale.

Što je istina, možemo samo nagađati, no to nije bio zadnji slučaj u kojemu će Ivan Stevo Krajačić ušetati u život Josipa Broza kao u vlastito predsoblje. Dve godine kasnije Ivan Stevo Krajačić pozvaće Brankovog oca Slavka, Titovog brata, na "informativni razgovor". I to ne bilo kakav.

Toga je dana, piše Branko Broz, Stevo pozvao oca na razgovor. Tada je bio ministar unutrašnjih poslova Hrvatske. Po pričanju oca, primio ga je vrlo hladno i odmah ga napao: 'Dosta si nas varao i lagao o sebi. Imam nepobitne dokaze da si bio ustaški koljač!'.

Ovde Brozovu priču nakratko treba prekinuti. Hrvatski ministar policije, dakle, nepunih godinu dana nakon svršetka rata, poziva na saslušanje Titovog brata i optužuje ga - da je ustaša! I povrh toga, još i "ustaški koljač". Gotovo je nemoguće zamisliti da bi bilo koji od Titovih saradnika, Ranković ili neko drugi, sebi dopustio tako nešto.

Nastavak priče još je šokantniji: Otac je ostao skamenjen i nije znao je li to gruba šala ili istina. Rekao mu je: 'Jesi li ti lud ili ja? Kako ti mogu takve stvari pasti na pamet?' Stevo mu je odgovorio: ‘Nemoj ništa govoriti, ovde su dokazi šta si radio!’ I tresnuo je nekakav dosije na sto. Još mu je rekao da se nikuda ne udaljava iz Zagreba jer će biti sprovedena istraga. Stevo je bio u pravu što se Slavka Broza tiče, samo što to nije bio moj otac, nego neko drugi čije su se ime i godina rođenja slagali, otac je bio Franjo, ali majka nije bila Marija… To se jednom iskusnom ilegalcu i ministru unutrašnjih poslova nije smelo dogoditi. Otac je bio van sebe. Čak je pomišljao na samoubistvo. No, nakon nekog vremena i to se raščistilo. Uhvatili su pravoga koji je dobio za to zasluženu kaznu. Odnosi između mog oca i Steve opet su se normalizovali. Konačno, ljudski je pogrešiti, ali ljudski bi bilo da se Stevo bar izvinio mom ocu. A, to je izostalo.

Je li se Slavko požalio Titu? Otac se, kaže Branko Broz, na to požalio svome bratu koji se samo slatko nasmijao. I na tome se sve završilo. Ivan Stevo Krajačić nije, dakle, osećao ni ljudsku ni političku potrebu da se Josipu Brozu izvini jer mu je brata proglasio ustašom i pretio mu - iz priče smo čuli da je pravi Slavko Broz, ustaša, dobio zasluženu kaznu. Nije teško zaključiti kakvu. Josip Broz Tito nije kaznio Krajačića, nije se usudio ni da ga prozove. On se samo "slatko nasmejao".

Znači li to da Tito 1946. godine Krajačiću ništa nije mogao i da mu se i pomisao na to činila smešnom? Od tada, do kraja njihovih života, odnos Tita i Krajačića ostaće takav - prožet tajnama, s nepoznatim odnosima moći, uz jednu jedinu posve sigurnu stvar: Krajačić je sve do kraja Titov život doživljavao kao vlastito predsoblje, ulazeći i izlazeći iz njega po slobodnoj volji.