Sojenica: kuća iz koje može da se peca

Međutim, nisu sojenice bile omiljene samo u Južnoj Americi: i stari Sloveni su ih takođe voleli. To nije ni čudo, budući da je prapostojbina Slovena bila u današnjoj Poljskoj, Ukrajini i Belorusiji - u ravnicama s močvarama i s velikim rekama. Svi su se plašili da zađu u vrbake gde su Sloveni skrivali svoje kuće sa stubovima duboko u mulju, i vrebali u svojim čamcima iza trske.

Sloveni su preneli način gradnje sojenica i u novu postojbinu, tamo gde je teren bio sličan. Kao, na primer, u Vojvodini, a naročito u Sremu. U Zemunu je, još za vreme Austrougarske, bila popularna kafana „Venecija“, sojenica na Dunavu.

Sojenice su u originalnoj varijanti bile zamišljene kao vikendice ili kuće za odmor, ali sve više ljudi, u želji da pobegnu od gradske gužve i vreve, bira ovu vrstu kuće kao stalni dom. Sojenice, po pravilu, imaju široke terase sa drvenim ogradama, što im daje starinski izgled, a mnoge od njih su prekrivene trskom. Do kuća se sa zemlje, kada nije visok vodostaj, dolazi stepenicama, a ispod kuća se nalaze obično prostori za dnevni boravak koji bi se u drugim kućama mogli nazvati dvorište, samo što je ovde dvorište ispod same kuće. Konstrukcija sojenice je drvena, a krov je iz rogova sa raspinjačama i oslanja se na zidove od drvenih ramova. Cela drvena konstrukcija leži na betonskoj ploči koja se oslanja na uvučene stubove i uvučene betonske zidove prizemlja. Stepenice, stubovi i noseća kućica u prizemlju kao delovi sojenice, koji su pod vodom za vreme plavljenja, prave se od betona. Krovni pokrivač, kao i obloga fasada, osim uobičajenih materijala za krov i fasade, može da bude i od lima.

U Srbiji, sojenica najviše ima u Vojvodini, a popularne su i u Beogradu, gde postoji celo jedno naselje sojenica na Adi Ciganliji.