Sveto koplje, mamac za vladare i ludake!

Ipak, tokom vekova mnogi vladari su žudeli za istim, jer, navodno, ko poseduje koplje - vladaće svetom.

A priča je krenula od centuriona Gaja Kasija Longina, koji je na Golgoti kopljem probo Isusa Hrista između četvrtog i petog rebra. Iz rane je krv poprskala centurionovo lice i on je, inače poluslep jer je bolovao od katarakte, iznenada progledao. Tako je nastala legenda o svetom koplju ili koplju sudbine, koja traje do danas, a Sveti Longin se danas poštuje kao svetac i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi.

Priču o koplju sudbine kod nas je ponovo oživeo Dragan Bjelogrlić kroz seriju „ Senke nad Balkanom“, gde je upravo ono u središtu zapleta.

S druge strane, kako navodi verski analitičar Draško Đenović, Crkva se ne bavi ovim pitanjem.

- Ovo nije religiozno pitanje, više je mitološko. Hrišćanska crkva bavi se Svetim pismom, a ne templarskim pričama. Ovim se bave tajna društva, a i nema nikakve veze s hrišćanskom crkvom. Ne bi ga ni uzimao niko za ozbiljno da Braun nije napisao „De Vinčijev kod“. Znate, ljudi veruju u svašta, idu kod vračara i to nema veze s zvaničnom Crkvom.

Na opasku da je za kopljem sudbine jurio i Adolf Hitler, Đenović  kaže:

- To što je Hitler jurio za njime, stvar je lične opsesije. Moj stav je da je reč o legendi koja s vremena na vreme ispliva na površinu a klinci, ali i neki stariji pale se na takve stvari. Misle da je to super jer žude za paranormalnim predmetima.

Tri grada tvrde da baš upravo oni čuvaju vrh koplja sudbine. U pitanju su Vatikan, Beč i Agaršpat.

Sveto koplje u Vatikanu čuva se ispod kupole Bazilike Svetog Petra. Prvi put ga je spomenuo hodočasnik Antonin od Pjaćence 570. godine. Nakon što su Persijanci osvojili Svetu zemlju i polomili koplje na dva dela, njegov vrh je otišao u Carigrad, gde se čuvao u Crkvi Svete Sofi je, a posle u Crkvi Device Faroske.

Latinski car Konstantinoplja Baldvin II uzeo ga je za sebe nakon što su krstaši osvojili prestonicu Vizantije, a kasnije ga je prodao francuskom kralju Luju Devetom.

Pošto je zaista bio svetinja za koju su ga smatrali, pao je u ruke Osmanlija kada su zauzeli Carigrad. Sultan Bajazit II poslao ga je papi Inoćentiju Osmom kako bi ga ohrabrio da njegovog brata nastavi da drži u zatočeništvu.

Papa Benedikt Četrnaesti sredinom 18. veka uporedio je crtež pariskog vrha u prirodnoj veličini s onim koje je u Rimu, zaključivši da su ova dva objekta nekada formirala jedno oružje.

Koplje sudbine, koje se čuva u Beču, u carskoj riznici u palati Hofb urg, došlo je u posed Svetog rimskog cara Otona Prvog u 10. veku, ali je njegov put do Nemačke potpuno nepoznat.

Ono se 1273. prvi put koristi u obredu krunisanja cara, a 1350. je po sredini prevučeno zlatnim naglavkom.

Kada je Hitler anektirao Austriju, relikvija je završila u Nirnbergu. Navodno je nestalo tokom Drugog svetskog rata, sve dok ih američke trupe pod komandom Džordža Patona nisu pronašle i vratile u Beč.

Drevni Vagaršapat, jedna od istorijskih prestonica drevnih kraljeva ovog naroda, dom je trećeg koplja za koje se veruje da je sudbinsko oružje kojim je proboden hrišćanski mesija. Sredinom 17. veka francuski putopisac Žan-Batista Tavernije bio je prvi zapadnjak koji je video ovo koplje u Jermeniji.

Rusi su početkom 19. veka osvojili manastir i svetinju praktično ukrali, prebacivši je u Tbilisi, koji je tada bio deo Ruskog carstva. Kasnije je ipak vraćen Jermenima.