"Tela se grče i izvijaju! Dragana, Marko, Dejan, Jelena... Bez odeće, bez svesti"

Trenutno najmlađa pacijentkinja u kovid bolnici Batajnica ima 30 godina. Svi je zovu po imenu. Svi joj priđu, pomaze je, pogledaju kako je njena noga danas, ima li bar malo šanse da je bolje. Samo da nije gore. Jer... nema goreg. Saturacija joj je 35. Na 90 je život ugrožen. Nije imala pridružene bolesti kada se zarazila koronom.

- Ona je trenutno najmlađa, ali bilo je ovde i mlađih pacijenata. I to onih koji nisu uspeli da pobede. Nama je svejedno koje je neko godište, jednako se oko borimo za svakoga, ali ovo je velika tuga - kaže dr Žana Ivković, anesteziolog.

Na pitanje da li je nakon toliko vremena u crvenoj zoni uspela da isključi emocije i da na stanje pacijenata gleda samo kao na posao, odgovara bez razmišljanja:

- Nema šanse. Ne možete isključiti emocije. Nikada ne može da se otupi na patnju, na bol, na nesreću. Svako od ovih ljudi ima nekoga ko se napolju nada da će on preživeti, da će mu biti bolje. Ali nekada svi naši napori ne vrede - priča dr Ivković.

Kako kaže, preteško je odgovarati na pitanja porodice pacijenta koji je u teškom stanju.

- Zovu roditelji, supružnici, zovu deca. Pitaju: „Kako je moje dete?“ i očekuju da im kažete da je bolje. A vi to ne možete. Jer je njemu još lošije nego juče. Šta da mu kažete. „Isto je, dajemo sve od sebe“ procedimo i nadamo se da novi dan nosi novu nadu - kaže dr Žana.

Dok se na svakih nekoliko sekundi oglasi neki drugi respirator, da obavesti osoblje da se nečije stanje pogoršava, čuju se povici lekara i tehničara.

- Intubacija na L3! Hitno na L2! „Treba nam neko ovde!“ - čuju se krici lavova koji se bore za pacijente, dok samrtni vrisci odjekuju oko njih.

Lavovi - jer njihova borba nije ljudska. Kao ni snaga, ni volja. Svi kao jedan, ovi lekari i sestre svakog dana gledaju smrti u oči, a pacijentima pokazuju nešto sasvim drugačije.

- Pred njima niko ne pokazuje strah. Jedino što od nas treba da vide je da dajemo sve od sebe. Što i radimo. I pre nekoliko dana, kada mi je devojka od dvadesetak godina izdahnula na rukama, a pre korone je bila potpuno zdrava, bilo mi je teško, ali sam znao da smo svi dali sve od sebe. I progutaš knedlu i nastavljaš dalje jer si tu da spasavaš one koji su živi - kaže za „Alo!“ spec. anestetičar Lazar Vrga.

Dva lica bolnice - život i smrt

Rampu kovid bolnice u Batajnici mnogi koji tamo rade poistovećuju sa vratima neba.

- Kroz tu rampu iz bolnice izlaze dve vrste pacijenata, oni koji su pobedili, koje ispraćamo uz suze radosnice i najlepše želje. Sa druge strane su oni koji nisu preživeli. Porodica dođe, pitaju nas gde mogu da uzmu potvrdu o smrti, gde da preuzmu telo svog najbližeg. Nema za njih utehe - priča za „Alo!“ M. Popović, zaposlen na prijavnici bolnice.

Upravo ovakve dve scene zatekla je i ekipa „Alo!“, dok jedni odlaze raširenih ruku u zagrljaj najbližima, drugi, tužni, u crnom idu da poslednji put čuju kako su završili njihovi roditelj, supružnik, dete.

Prva među jednakima

Dr Tatjana Adžić Vukićević, direktorka kovid bolnice Batajnica, od otvaranja ove bolnice u decembru veći deo svojih dana provodi upravo na ovom mestu. Entuzijazam je, kaže, ne napušta, jer nema vremena za razmišljanje o predaji.

 - Odustajanje nikome ovde ne prolazi kroz glavu. Kada uđete ovde, nema vremena za očajavanje i preispitivanje. Samo gledate da ih spasite. Proveravamo stanje, dogovaramo se i iz minuta u minut i pravimo nove korake - kaže dr Adžić Vukićević.

Vakcinišite se da bismo izašli iz ovog pakla!

Zaposleni u kovid bolnici u Batajnici razlikuju se po mnogo čemu. Godinama, iskustvu, obrazovanju, poslu koji obavljaju. Ipak, u jednom su svi isti i svi se slažu:

- Valjda će se ovaj narod vakcinisati već jednom, da ih više ne gledamo kako umiru! Da više ne govorimo roditeljima da im deteta više nema. Da ne govorimo deci da su ostala bez majke, bez oca. Vakcinacija nam je jedina nada da izađemo iz ovog pakla! - kaže za „Alo!“ medicinska sestra Gaga, koja radi na intenzivnoj nezi.