ISPOVEST MILJANE ZURKOVIĆ IZ ZUBINOG POTOKA: Ne idem sa Kosova po cenu života (FOTO/VIDEO)

z Ibarskog Kolašina poručuje da nikada više neće otići sa Kosova.

Milijana ima 75 godina, a rođena je u Zubinom Potoku gde je odrasla u porodičnoj kući koju je podizao njen otac želeći da porodica ostane na okupu.

Daleke 1972. životni put je Milijanu odveo u selo Srbobran u Opštini Istok gde je pronašla ljubav svog života Uroša i sa njim je počela svoju životnu priču.

Bila je nastavnica fizičke kulture u Đurakovcu, a zbog NATO agresije 1999. godine Milijana je, kao i hiljade njenih sunarodnika, završila u izbegličkoj koloni i primorana je da život nastavi daleko od rodnog mesta.

"Tog 14. juna 1999., znali smo da ćemo morati da idemo. Uprkos našim nadama, odlazak je bio neizbežan. U kući nas je živelo petoro, tu su oko nas bile i naše komšije sa svojom decom. Bežali smo traktorom koji nam se pokvario u Rudniku. On je tu ostao, a nas su kolima dalje odvezli poznanici u Kosovsku Mitrovicu“, kaže Milijana.

Seća se da je iz kuće iznela tek po neku stvar, a da je najbitnije ostalo jer je verovala da će se uskoro vratiti.

"Na tom traktoru poneli smo nešto što možda nije važno, a ostavili nešto što je bitnije. Te stvari koje smo poneli ostale su na tom traktoru, komšija je ostao još dva dana pokušavajući da popravi traktor. Tokom celog puta smo se nadali da će nas neko presresti i vratiti nas nazad, ali to se nije desilo“, priseća se ona.

Poslednje što pamti pre odlaska je da su svi ljudi najpre oslobodili životinje da ne bi pomrle od gladi i žeđi. Svi su na ovaj put krenuli sa suzama u  očima.

"Znam samo da sam molila nekoliko puta da zaustave traktor. Osećala sam mučninu, bol u grudima. Nekoliko puta sam povraćala tokom puta“, kaže Milijana dok rukom pokazuje da i dan danas čuva jednu varjaču kojom je nekada spremala kačamak.

Nakon tog dugog izbegličkog puta Milijana je sa porodicom stigla u Beograd i živeli su kod rodbine. Njih desetoro u jednoiposobnom stanu. Posle malo više od mesec dana Milijana je odlučila da se vrati na Kosovo.

"Bila sam srećna kada sam se ponovo vratila. Rekla sam tada da nikada više neću da odem. Ovde sam napravila svoju grobnicu, muž mi je ovde sahranjen. Mislim da je i on počiva u miru zbog toga. Ta spomen ploča će nekom kazivali da smo živeli i postojali na ovom prostorima. Sada kada bi mi rekli: Beži život je u pitanju, ja nikada ne otišla. Već jednom sam bežala, ali okolna brda ovde su mi sveta, ovde Sunce najlepše greje, a Mesec lepši izlazi", nastavlja svoju ispovest ova hrabra žena. 

Dok razgovara sa nama Milijana ponosno pokazuje gramatu koju je njenoj porodici darivao 1989. godine Srpski Patrijarh German, a namenjena im je kao zahvalnost za prilog koji je njena porodica dala za izgradnju Hrama Svetog Save ne Vračaru.

"Imam četiri sestre, a treća po redu, Stanka, koja je preminula 2008. godina, dala je predlog da pomognemo gradnju hrama. Ne sećam se kako smo poslali novac, niti koja je suma u pitanju. Moja je porodica prodala jednu njivu i odlučili smo da deo od te prodaje poklonimo za izgradnju Hrama Svetog Save. Danas sam ponosna jer osećam da je deo naše porodice uzidan u taj hram. Ako u nečemu učestvujete u nekoj izgradnji ,a posebno u izgradnju Hrama, osećaj je mnogo dobar i to se ne može opisati“, skromno kaže Milijana uz reči da Bog sve uređuje i da je upravo on odlučio da deo kosovske zemlje na ovaj način bude ugrađen u Hram Svetog Save.

Tužan život i stalna borba koju Srbi vode na Kosovu, kako navodi, najviše je bole. Kaže da  jer zna da su ljudi prošli kroz mnogo teže situacije od nje. 
Uz sećanje da je poslednji put prošla kroz svoj Srbobran kada je iz Zubinog Potoka išla na inaguraciju Patrijarha Irineja. 

"Kroz prozor autobusa videla sam moju kuću koja je zapaljena, čak i takva mi je bila draga“, kaže Milijana.

Danas svoje penzionerske dane kaže provodi sa okolnim komšijama uz kafu i razgovor svakodnevno evociraju uspomene, a Milijana je kroz svoj život putovala i kada je želela i radovala se putovanjima, ali i onda kada je život terao da beži od ratnog vihora. 

Kaže da je zahvalna Opštini Zubin Potok i Kancelariji za Kosovo i Metohiju jer su joj pomogli prilikom renoviranja kuće.

Dok nas je isparaćala do kapije Milijana nam je pričala o svojim komšijama, o vrlinima Kolašinaca. 
Uz zatvaranje kapije još jednom je uz mahanje poručila.

"Pogledajte kako je lepo. Ja odavde više nikada ne idem po cenu života", navodi Milijana.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI