Izjava opozicionog novinara Filipa Švarma da je „Ćacilend Srbija u malom gde može i da se puca“ izazvala je ogorčenje javnosti, ali i otvorila pitanje – ko zapravo puca i zašto se istina svesno prećutkuje?

Jer činjenice su jasne i neprijatne za one koji mesecima pokušavaju da predstave blokade kao „mirne“ i „nenasilne“. Jedini koji je zapucao na tom mestu bio je upravo blokader, i tom prilikom ranjen je Milan Bogdanović. To nije metafora, nije politička figura, niti medijska konstrukcija – to je događaj koji ima svoje svedoke i posledice.

Uprkos tome, Švarm i njemu slični biraju da čitavu Srbiju targetiraju kao opasnu i nasilnu, dok odgovornost onih koji su nasilje zaista sproveli guraju pod tepih. Umesto da osude napadača i jasno kažu ko je povukao obarač, oni pokušavaju da stvore sliku da je problem u narodu, državi ili „Srbija u malom“.

Takav narativ nije samo neodgovoran – on je opasan. Jer relativizuje nasilje, briše krivicu i šalje poruku da je dozvoljeno pucati, ako si na „pravoj strani“. To je upravo obrazac ponašanja koji blokaderi mesecima demonstriraju: zauzimanje institucija, fizički pritisci, pretnje, napadi – i na kraju, oružje.

Posebno je sramno što se u ovakvim izjavama ne pominje čovek koji je ranjen. Milan Bogdanović nije „simbol“, nije „kolateral“, već žrtva stvarnog nasilja koje su proizveli oni koji danas najglasnije govore o „slobodi“ i „demokratiji“.

Kada novinari umesto istine biraju političku agendu, a nasilje opravdavaju ćutanjem, tada prestaju da budu korektiv društva i postaju njegovi saučesnici. Ako već govore o pucnjavi, red je da kažu ko je pucao. Sve ostalo je svesna manipulacija i pokušaj da se odgovornost razvodni.

Srbija nije mesto gde se „puca“. Ali blokade su pokazale da nasilje dolazi upravo od onih koji sebe proglašavaju moralnom elitom. I to je istina koju nikakva medijska akrobatika ne može da izbriše.