TAJNA ČUVANA 45 GODINA Nebojša Jevrić, ratni izveštač, pisac, novinar prvi put o roditeljima, ljubavnim vezama, bežanju sa Filozofskog fakulteta, supruzi i ćerki

- Rakiju sam ostavio pre 24 godine, ali po ceo dan, osim pauze za ručak, provodim u kafani, koju svi zovu Luda, a ja Ukleta kuća - priča dok stavlja vodu za kafu. Sa suprugom Bojanom, nastavnicom koja radi sa autističnom i šizofrenom decom, skućio se u novobeogradskom bloku, popularno nazvanom „preko Drine“. U dnevnom boravku knjige od poda do plafona, slike mnogih domaćih i stranih umetnika, piščevih znanaca iz raznih faza života. Ispod stakla na klub-stolu dečji crtež kuće. Naslikala ga je njegova ćerka Ikonija kad je bila mala. Ikonija je završila novinarstvo u Beogradu, međunarodne odnose i master studije u Sankt Peterburgu. Sa Bojanom deli dobro i zlo od 1993. godine i ubeđen je da joj treba dodeliti odlikovanje što je izdržala sa njim.

 

PORODIČNA KLETVA

- Moji su nekad bili Popovići i bežeći od pohare Kuča stigli su Limsku dolinu, selo Tmušiće na granici sa Arnautijom. Otac Danilo bio je nastavnik ruskog, majka Dragica učiteljica. Stanovali smo preko puta pijace, pored je bilo naselje u kojem je živela muslimanska sirotinja. Braća i ja smo se igrali sa njima, nekad smo i kamenje „razmenjivali“, a često sam ih dovodio kući na kupanje. Majka bi pitala ko mi je to, kad bi čula, pitala bi me kako ih sve po zlu putu nalazim. Kao dete sam mnogo čitao, čak i noću, ispod jorgana, ali otac me je čikao da samo trčim za fabulom. Tako je nastala porodična, i za mene sudbinska kletva: „Po zlu putu tragajući za fabulom“ .

Pročitao je na hiljade knjiga, sam je napisao na desetine, ali pamti prvu -„Robinzon Kruso“ od Danijela Defoa.

- Ta knjiga je projekat svetskog kalibra engleske imperije. Crnca Petka hoće da ispeku i pojedu sunarodnici, crnci. Spasava ga Englez, čiji rob postaje. Svaki engleski i beli dečak imao je u glavu ubačen fajl da su crnci ljudožderi. Kad budućem vojniku ubacite u glavu da su ljudi protiv kojih treba da ratuje i kao roblje ih vozi preko okeana ljudožderi, otvorite put za istrebljenje čitavih naroda i kultura. Čitao sam i stripove i Karla Maja i kao dete sam verovao da su Indijanci skalpirali belce. Decenijama kasnije, boraveći među Indijancima, saznao sam da su prvo Holanđani, potom i Englezi, davali po sto funti za skalp Indijanca, odnosno 50 funti za skalp indijanske žene ili deteta.

PRVU LJUBAV MU JE PREOTEO PROFESOR

U osmom razredu osnovne škole je napisao pesmu „Stamena“ i posvetio je prvoj ljubavi. Nju mu je preoteo profesor, partijski sekretar, a Nebojša je utehu našao u ruskim piscima.

- Tih godina moj otac je upisao rusku književnost, pa sam do četvrtog razreda gimnazije pročitao sve planom i programom predviđeno za studente ruske književnosti.

 

U Beograd je došao na studije filozofije, ali pre nego što je stigao do Knez Mihailove, zaglavio je u Zagrebačkoj ulici, gde su, kako kaže, živeli najnesrećniji ljudi.

- Gonoreja, sifilis, sida, propale narkomanke koje su radile kao prostitutke u parku kraj Ekonomskog fakulteta, dileri divča žutog ili lažnog zlata, taksisti koji su se bavili svim i svačim, samo ne taksiranjem. Jad, beda, smrad. Potleušice, ilegalne javne kuće, kockarnice. Stanovnici napuštenih železničkih vagona, brod „Split“, pansion četvrte kategorije koji je četiri puta goreo, „Brodarska kasina“, bife „Raketa“, „Drvar“.

Kao da ih sad gleda, vidi kelnere kako sitne „bensedin“ i stavljaju ga u kafu umornim putnicima.

- Kad bi ovi zaspali, dolazile su secikese, odnosile novčanike i torbe namenjene rođacima i deci studentima. Još pamtim brucoškinje iz cele bivše Juge koje je zli put nanosio po tim kafanama. U kafu su im sipali johimbin, a onda su njih  probali svi.

O tim danima i junacima napisao je hiljade strana, što u „Zum reporteru“, što u „Dugi“.

- Išao sam gradom i pričao o svetu koji je živeo tik uz onaj normalni, od koga su drugi okretali glavu. Jednom me je čuo i novinar „Zum reportera“ i pozvao da pišem za njih. Posle šest velikih „Priča sa Štajge“ skrenuo sam pažnju na sebe i zvali su me u „Dugu“. Bilo je to ’86. ili ’87. godine. A onda je došao rat i ja sam išao od ratišta do ratišta. Na njima sam ostavio svojih deset najboljih godina.

O strahotama rata je ispisao toliko stranica da ih većina starijih Srba sa ove i one strane Drine znaju gotovo napamet, a sada prvi put otkriva zašto je pre 45 godina napustio studije filozofije posle treće godine.

- Preko puta je bila Američka čitaonica čiji sam izlog pijan polomio. Pobegao sam na fakultet, preko njegovog krova u Kapetan-Mišino zdanje i više se nisam vratio. Nisam smeo.

Školovanje je nastavio na „poslediplomskim iz književnosti“, kod Ilije Moljkovića na Slobodnom univerzitetu. „Predavanja“ su bila ponedeljkom, sredom i petkom po stanovima, podrumima, između ostalog u stanu koji su iznajmili Veselinka Zastavniković, prva supruga Borisa Tadića, Gordan Jovanović i on, u Ulici Koče Kapetana.

- Među polaznicima su bili izbačeni profesori sa Filozofskog fakulteta, prvoborci iz šezdeset osme, svi koji nisu mogli da govore javno. Čak su jednom pozvali i Đilasa da dođe. Kad su došli da ih hapse zbog „udruživanja zbog neprijateljske delatnosti“ nisam bio tu. Bolovao sam od tuberkuloze koju sam zaradio od gladi i spavanja po liftovima, stanicama, potleušicama novobeogradskim, a i odležao sam neko vreme sa one strane rešetaka zbog vređanja lika i dela Josipa Broza. Zvao sam ga Obešeni, nije bilo kafane u kojoj nije visio na zidu.

U suđenju „šestočlanoj bandi“ u sudu se pojavio kao svedok.

- Čvrsto sam obećao da ću svedočiti, a ne volim da lažem.

Kad je sudija pitao šta je druga Jevrića najviše zanimalo, priznao je da su to politička i tekuća pitanja. Na zahtev da navede koja tekuća, ispalio je: „Konjak, vinjak, uglavnom, špricer“. Odmah su ga najurili iz sudnice, ali nije hteo da ode dok mu ne isplate obećano - novac za putnu kartu od Bijelog Polja do Beograda, dangubu i noćenje u hotelu.

- Jedan od polaznika Slobodnog univerziteta bio je i Boris Tadić, koji nikad ništa nije učinio ni za jednog od svojih tadašnjih drugova. A mene su izbacili zbog zlatne ribice. Jednom smo u stanu pili Jaša Grobarov i ja. Ribica nas je tužno gledala, pa smo i njoj dali malo. Kad se Veselinka vratila i videla ljubimicu kako leđno pliva, nije mi to oprostila.

Veselinka je posle razvoda od Tadića završila kao monahinja mati Irina u Pećkoj Patrijaršiji.

- Verujem da se i danas moli za mnoge nesrećnike, naše tadašnje prijatelje, uključujući i mene.

PREŽIVEO TUBERKULOZU, RAT, EPILEPSIJU

Dok polako zatvara vrata prošlosti, pisac nagrađivanih dela od kojih su najpoznatija „Crni kofer“, „Adamova glava“, „Tihi tat“, „Srpski rulet“, „Heroj na magarcu putuje u Hag“, „Kokošinji rat“, „Fajront“, „Bajke“ i „Luda kuća“, otkriva da ga je obradovala Krajiška gramata koju mu je nedavno dodelila Književna zajednica Republika Srpska. Njegovi junaci, stvarni i izmišljeni, od kojih je jedan završio i na haškoj poternici, pohode ga u javi i na snu.

- Jesenas sam 50 dana proveo u bolnici. Zbog epilepsije. Kažu da je to carska bolest i da ju je imao i Dostojevski - završava ispovest Nebojša Jevrić.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI