ĐURĐEV: Recept protiv jermenskog scenarija na Balkanu

 

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Često se ne samo u domaćim političkim krugovima već i u široj naučnoj i akademskoj javnosti i javnosti u Srbiji uopšte prave istorijske paralele između Srba i Jermena. Dva malobrojna (a ne mala) naroda imaju bogate istorije, oba su bila pod viševekovnim turskim ropstvom i oba se danas grčevito bore da sačuvaju svoje države, kulturu, jezik i sve ostalo, bivajući istovremeno smešteni na po njih izuzetno nepovoljnim geopolitičkim prostorima. Upravo zato je značajan deo domaće javnosti pomno pratio dešavanja u Nagorno-Karabahu svih ovih godina, a posebno tokom poslednjih nekoliko nedelja, s obzirom na to da je azerbejdžansko političko rukovodstvo vojnim putem povratilo kontrolu nad spornom teritorijom, a zbog čega su tamošnji Jermeni, njih preko 100.000, u izbegličkim kolonama napustili svoja vekovna ognjišta i uputili se ka Jermeniji. Mnoge usijane glave na brdovitom Balkanu, albanski terorista i islamski fundamentalista Aljbin Kurti pre svih, ni ne skrivaju da bi želeli da po „jermenskom scenariju“ reše srpsko pitanje na Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj, pa čak i u Crnoj Gori.

Sa druge strane, nisu retke ni paralele koje se povlače između Srba i Jevreja, odnosno Srbije i Izraela. Ponovo je reč o malobrojnim narodima sa raskošnom istorijom, mahom okruženim neprijateljskim zemljama i narodima, koji, između ostalog, dele negovanje o svojim zavetnim istorijskim teritorijama - Jevreji o svojoj svetoj zemlji, odnosno Erec Izraelu, a Srbi o Kosovu i Metohiji. Često se spekuliše o tome kako Srbi treba da slede jevrejski primer, odnosno da ne odustanu ako treba ni posle 2.000 godina samo da bi vratili ono što im pripada. Takođe se neretko govori o tome koliko važnu ulogu u odbrani državnih i nacionalnih interesa treba i može da ima srpska dijaspora i da je zato važno da se po tom pitanju ugledamo na jevrejski primer. Konačno, sve ovo je jedan od razloga zbog kojih je srpska javnost i te kako zainteresovana za dešavanja u Izraelu, odnosno za rat koji besni između Izraelaca i Palestinaca, a koji po brutalnosti i krvavosti već sada nema sebi ravnog u napetoj istoriji ova dva naroda.

Izrael jeste, očigledno, napravio određene propuste, ne samo kada je reč o nemoći njegovog raketnog štita „Gvozdena kupola“ već i u smislu obaveštajnih podataka kojima je vladao pre napada. Bez obzira na to, zemlja koja je pokazala da je u roku od svega nekoliko časova bila spremna da u potpunosti uđe u rat, te koja je za dva dana mobilisala 300.000 ljudi, zavređuje svako poštovanje. Kako je moguće da Izrael već skoro 80 godina opstaje u moru miliona svojih neprijatelja koji ga okružuju i koji žele da ga zbrišu sa lica zemlje? Tri su, po mom mišljenju, ključna razloga za to – ogromna ulaganja u vojsku i bezbednosni sektor, izuzetno razvijena prehrambena industrija i bezrezervna podrška Sjedinjenih Američkih Država. Izrael u proseku troši 9% BDP-a na vojsku, a ova zemlja je lider u primeni visokih tehnologija u poljoprivredi gde se, primera radi, samo u kibucima proizvede hrane u vrednosti od 1,7 milijardi američkih dolara godišnje. Srbija je napravila značajne korake u poslednjih desetak godina kada je reč o ulaganjima u vojsku, ali ona i dalje ne prelaze 2,5% BDP-a.

Isto važi i za poljoprivredu, gde za razliku od izraelskih pustinja teškom mukom i voljom pretvorenih u plodnu zemlju, Srbija iste ima napretek. Ovde je, međutim, važno ukazati na parolu na kojoj Srpska liga već godinama, ne bez razloga, insistira, a to je da „Rusija bude Srbiji ono što je Amerika Izraelu“. Ovde na scenu mora stupiti čvrsta i odlučna volja Rusije da se na velika vrata vrati na balkansku geopolitičku scenu. Ohrabruje poruka ruskog predsednika Vladimira Putina tokom nedavno održanog Valdajskog kluba da su Srbi narod koji Zapad ne može pokoriti.

To je tačno. Zapad nas nije pokorio ni 90-ih kada smo bili sami suočeni sa njim, kada smo, braneći sebe, branili i Rusiju i kao mnogo puta kroz istoriju dali joj dovoljno vremena da se i sama pripremi za obračun sa Zapadom. Ni danas, iako su pritisci u kontekstu ukrajinske krize, nismo izdali ni sebe ni Rusiju, nismo joj uveli sankcije i nismo se svrstali u kolonu njenih otvorenih neprijatelja. Saradnja između Rusije i Srbije je dvosmerna ulica, dakle, mora biti interesovanja i želje na obe strane, ali je bez ikakve sumnje vreme da Rusija dodatno ojača svoje veze sa nama, pre svega u pomenutim ključnim oblastima poput bezbednosti i hrane, jer kao što ne sme izgubiti svoju bitku u Ukrajini danas, ne sme je izgubiti ni na Balkanu sutra. Moćna i jaka Rusija, istorija je pokazala, jeste samo ona Rusija koja je čvrsto ukorenjena na Balkanu i usmerena ka svom velikom geopolitičkom cilju – izbijanju na toplo Jadransko more.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI