PREMIJERKA OTVORILA DUŠU U VELIKOM NOVOGODIŠNJEM INTERVJUU ZA ALO! Volim ovu zemlju i verujem u nju

Na čelu Vlade Srbije je šest i po godina. Teških, turbulentnih, izazovnih, ali i uspešnih. U novogodišnjem intervjuu premijerka Ana Brnabić govori o svoja tri mandata i otkriva neke stvari koje još nije javno iznosila.

 Od trenutka kada ste 29. juna 2017. položili zakletvu u svom prvom premijerskom mandatu prošlo je više od 2.000 dana. Koji vam je bio najteži, ako stavimo po strani 3. i 4. maj ove godine, jer se moje sledeće pitanje odnosi na to?

- Mislim da su tragedije 3. i 4. maja ove godine sve promenile i da je teško kada se poredi sa takvim tragedijama i tako monstruoznim zločinima da kažete uopšte da je nešto drugo bilo teško, jer je sve ostalo, koliko god bilo teško, u stvari rešivo.  A ovo nekako smo svi osetili ljudsku nemoć. Čini mi se da će to ostaviti ožiljak našoj zemlji i našem društvu koji nikada u potpunosti neće zarasti, uvek će ostati nešto što će nas boleti i, bar ja tako osećam duboko nikada nećemo moći da razumemo. Sve ostalo, takav je posao. Bilo je mnogo teških dana, trenutaka, ali sve ide u rok službe, to su opet problemi koji su rešivi na jedan ili drugi način i nastavi se dalje. Ovo je jedini koji je mene u potpunosti promenio i nikad neću moći u potpunosti da shvatim šta se desilo, kako, zašto, da li smo mogli da učinimo nešto da smo mogli to da preveniramo... Bukvalno svi u ovoj zgradi Vlade Republike Srbije su tog dana plakali, bili neutešni, kao i svi ostali građani Srbije.

 Kao što rekoh, svi pamtimo 3. i 4. maj, "Ribnikar" i Dubonu. Gde ste bili kada ste čuli sta se dogodilo, ko vam je saopštio crne vesti, šta vam je prvo prošlo kroz glavu?

-Bila sam na svom radnom mestu, u kabinetu, pozvali su me pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i predsednik Vučić i, kada su mi saopštili, to je jednostavno nešto što mozak ne može da prihvati. Teško mi je i da pričam o tome jer nikakav bol ne može da se poredi sa bolom tih roditelja i porodica, tako da mislim da je potpuno nebitno kako smo se mi ostali osećali. Sada kada pogledate unazad na 2023. godinu, bilo je i ranije teških godina, pandemija koronavirusa, ali samo jedan od tih dana ili jedan od tih monstruoznih događaja da se desio, a ne oba, pa bi bilo previše za jedno društvo, za jednu zemlju. Mislim da će proći dosta vremena dok zaista ne budemo sposobni da se osvrnemo na to i da razumemo šta se desilo.

Prva ste osoba homoseksualne orijentacije na čelu Vlade Srbije. Kada ste prihvatili ponudu za premijersko mesto, jeste li se zbog toga dvoumili? Šta ste očekivali, a šta doživeli? Jeste li nekad pomislili: A šta će meni ovo?

-Ta tema je bila otvorena u javnosti kada me je tada mandatar za tu vladu 2016. godine Vlade Aleksandar Vučić predložio da budem ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu i kada je on mene pitao da li bih se prihvatila tog posla, jedna od prvih stvari koje sam mu rekla je upravo ta, da ja nikada nisam krila ko sam, uvek sam živela u tom smislu slobodno i u skladu sa sobom i da je to ipak u Srbiji i dalje negde tabu i da ne verujem da će to njemu, kao predsedniku Vlade, olakšati posao. On je rekao da njemu to ni najmanje ne smeta, da to nije nešto što je važno, već da je važno šta mogu da uradim za Srbiju, za naš narod, za sve naše građane i da ćemo izgurati to, tako da do 2017. to više nije bila, ili se makar meni tako čini, tema od prioritetnog značaja, ali se zahvaljujem još jednom i Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci što su mi pružili ogromnu podršku u svemu tome, i meni i mojoj porodici. Razumem kritike da nisam možda dovoljno uradila za tu zajednicu, ali mi se čini ipak da smo mnogo toga pomerili samim prihvatanjem da je to normalno i da je neko na prvom mestu čovek, profesionalac ili kako god, ličnost sama za sebe, a tek na nekom mestu je koga voli i s kim živi.

 Da li su i premijerske suze okej? Sigurno ste nekad zaplakali, kada, zašto, da li su te suze bile lekovite?

-Mislim da su sve suze ok. Ok je pokazati svoje emocije i od onih sam političara koji ne misle da stalno treba da se držimo tih nekih formi gde ste politički korektni, da ne pokazujete svoja osećanja, da niko ne sme da vidi da ste previše srećni, ni da ste uzbuđeni, ni da ste iznervirani, ni da ste tužni... Na kraju krajeva, vi ste čovek kao bilo koji drugi čovek sa svim vašim emocijama i mislim da je okej da pokažete sve te emocije zato što onda i ljudi vide da vam je stalo. Važno je da ljudi vide da vam je stalo da to što radite radite ljudski zato što volite ovu zemlju, verujete u nju, verujete u ljude... Često sam pokazivala emocije, sećam se da mi je jedan od težih dana, sad bih možda rekla da je to bio danak neiskustvu, kada sam prvi put kao predsednik Vlade primila godišnji izveštaj o napretku koji je dala Evropska komisija za Srbiju i mislila sam da je duboko nefer i to sam i pokazala, mislim da je tada ambasador EU u Srbiji bio ili šef delegacije Sem Fabrici i na pres konfereciji sam pokazala osećanja. Posle je predsednik Vučić rekao žao mi je bilo, znam koliko se nervirala, ja sam to, recimo, pokazao kada su bile poplave 2014. godine, kada je BIRN dao onaj izveštaj, pisali su kako su pokrali pare na isušivanju Kolubare, tad je predsednik rekao Znam da nismo i znam koliko smo to dobro uradili. A onda su upravo za taj izveštaj dobili nagradu i onda sam shvatio koliko stvari nisu fer. S vremenom naučite da niko ne mora da bude fer i, na kraju krajeva, niko neće biti fer prema vama, vašoj zemlji, vašim uspesima ili neuspesima, jednostavno, to je politika i ti ljudi će braniti svoje interese, da vi morate da branite svoje i da je to igra koju morate da igrate sa mnogo živaca, mnogo taktike. Zaplakala sam i na javnim događajima, možda se to nije videlo, ali na obeležavanju godišnjice NATO agresije, kada čujete ljudske priče, ljudi koji su izgubili nekog, koji su ostali invalidi samo zato što su čistili bombe, to su užasne stvari. Takođe, na obeležavanju godišnjice Oluje, kao najvećeg etničkog čišćenja od Drugog svetskog rata na tlu Evrope, kad čujete priče tih ljudi, tada sam zaplakala. Ljudske priče me izuzetno pogode i nije lako. Ali opet, biti premijer je biti ljudsko biće. 

 Kako je izgledao vaš prvi susret sa predsednikom Vučićem?

-Mi smo se sreli pre nego što mi je ponudio da budem ministar u njegovoj vladi, to je bilo na nekim konferencijama koje je organizovala Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj NALED, gde sam ja bila presdednik Upravnog odbora, tada sam radila za KOntinental vind. <tada sam bila u prilici da ga upoznam i moram da kažem da je ostavio izuzetan dojam, utisak zato što je bukvalno sve što je dogovoreno, sve o čemu smo razgovarali, urađeno u roku od pet do sedam dana. To je meni bilo otkrovenje za političara u Srbiji, a političari su do tada, do 2013. godine, nažalost, zaista bili, evo potpuno otvoreno, bla bla političari. Dođete, vidite, pričate i nikad se ništa ne desi. On je uveo potpuno drugačije standarde u politiku. Dosta sam tada radila sa Vladom Republike Srbije kao neko ko je vodio Kontinental vind. I da vam kažem, ja to najbolje znam, danas svi ovi koji su kvazizeleni, koji pričaju o zaštiti životne sredine, o tome kako nam je vazduh zagađen, bili su 10, 12 godina na vlasti i apsolutno ništa nisu uradili niti ih je ikad zanimalo da urade nešto za zaštitu životne sredine ili za kvalitet vazduha. Jer mi kada smo hteli da pravimo prva postrojenja koja proizvode zelenu energiju, oni su rekli, ma ajde, to je suviše skupo. I tek je 2014. donet zakon o energetici, koji je tretirao obnovljive izvore energije. U tim nimalo lakim raspravama, u kojima sam učestvovala tada iz privatnog sektora, videla sam da je to jedna vlada koja čuva interese države i građana, oni su tada i smanjili cene za obnovljive izvore energije, ali su i razumeli da nam to treba i da je to veoma važno za budućnost Srbije. I kada me 2016. pozvao da uđem u njegov tim, u njegovu vladu, bila mi je ogromna čast i zbog toga sam i prihvatila. Napustila sam odličan posao, super plaćen, posao koji mi je pružao lagodan život u svakom smislu zarad toga da stanem na crtu, i otvoreno da kažem da sam gej i da tome izložim čitavu moju porodicu, i Milicu i sve i, i da se upustim u neku borbu u kojoj, nažalost, nikako ne možete da izađete kao pobednik, ali živite od toga da ste uradili nešto za svoju zemlju. I nikada nisam zažalila i svakim danom mi je sve veća čast što radim sa Aleksandrom Vučićem i danas mi je ogromna čast što sam jedan od njegovih najbližih saradnika i mislim da smo uradili neverovatne stvari za Srbiju, ali isto tako i da još mnogo stvari mora da se uradi.

Vladimir Marković

 

 I, kažite mi, tokom svih ovih godina, da li vas je nekad izveo iz takta, iznervirao, proveli ste zajedno i dosta privatnih trenutaka, koliko je vaš odnos sa njim sada drugačiji nego na početku?

- Ovaj posao nije lak, tek njegov nije lak. Uvek ste pod nekim pritiskom, uvek je neka stresna situacija koju treba da rešavate. Retko mi imamo relaksirane trenutke u kojima možemo samo da pričamo kao prijatelji, da se nasmejemo, 95-98% su u stvari neka teška pitanja i rešavanje nekih teških problema. Verujem da sam i ja njega iznervirala milion puta, iznervira i on mene nekada. On je, na primer, čovek koji je video da je jedan njegov prijatelj poginuo tokom mirnih protesta zbog prekomerne sile koju je tada upotrebila policija i mislim da je zbog toga izuzetno bolećiv na bilo kakvu vrstu protesta i on kaže da uvek, pod bilo kojim okolnostima, država mora da bude uzdržana. Opet, ja mislim da nekad suviše pustimo, da 50 ili 100 ljudi blokira milione drugih ljudi, ali on kaže da je to dokaz demokratije i to su, recimo, neki trenuci kada smo imali različita mišljenja, ali na kraju razumem njegov način razmišljanja i on uvek ide težim pute, uzdajući se u veru ljudi i njihovu sposobnost da razumeju i da će sve doći na svoje mesto, jer on veruje u naše ljude i uvek se tako i dešavalo. Recimo, na njegovu inicijativu je cenzus smanjen sa pet na 3 procenta i mi smo svi mislili ranije da je taj cenzus korektivni faktor, da će taj niži cenzus uvek puštati plularizam te razmere u parlament da neće moći da bude normalna diskusija. Ali, evo, vidite da je u drugom izbornom ciklusu narod bio korektivni faktor, tako da nije toliko mnogo lista prešlo čak ni taj cenzus od 3%. On uvek ima veru u narod i to se uvek ispostavi da je tačno. Da, iznervirao me mnogo puta, ali da li sam svaki put nešto iz toga naučila, apsolutno svaki put.

Osim predsednika Vučića, vi ste svakako najnapadanija osoba u Srbiji, kad to kažem mislim i na podsmevanje, omalovažavanje i sve ono drugo što smo slušali od pojedinih opozicionara i čitali na društvenim mrežama. Izraz "čale" je nekima od njih postao kao poštapalica. Kako vi to doživljavate i jeste li nekad poželeli, iako to nije vaš manir, da im odgovorite sličnim jezikom?

- To čale je strašno zato što je apsolutno iznad svega homofobna izjava. Tako da ta pristojna, normalna Srbija, ta elita, kako vole sebi da tepaju, morala je to da prepozna, pa i sami da osude, odnosno ti ljudi koji su smislili taj nadimak. Nijedan drugi nadimak mi ne smeta, zvali su me različitim imenima, nikakav problem, ali ovo je homofobno, i sama činjenica što nikad nisu na to reagovali i što oni sami to koriste pokazuje u stvari koliko poštuju te standarde i koliko im je u stvari stalo do tih standarda za koje kažu da ih oni promovišu u Srbiji. Ono što sebi dozvoljavaju ne bi dozvolili nikom drugom, ali to opet pokazuje da su oni građani prvog reda, a mi svi ostali građani drugog reda. Žao mi je što je to homofobna izjava, pa će se koristiti i za neke druge ljude koji su gej, a imaju porodicu. Pritom, ja nisam ni prva ni jedina gej osoba koja ima decu u Srbiji, ima ih mnogo, pa eto, time se podsmevaju i njima. Ali nema veze, što se tiče napada, mislim da je to u rok službe, ja sam javna ličnost, samim tim to moram da trpim. Žao mi je kada se napada moja porodica, kada se šire laži, zato što oni nisu javne ličnosti, boli me kada pričaju da je moj brat vlasnik Goše, što je notorna laž koja je samo prošla i nikada niko nije rekao ni izvini, kada se pričalo da je vlasnik kar go, to mora da sluša i moja majka. Verovali ili neon je jednom ušao u taksi i čitav put mu je taksista pričao kako je odvratni brat Ane Brnabić vlasnik Kar goa. Moj brat je izuzetno fin i nekonfliktan, tako da je on ćutao, sve vreme klimao glavom i govorio neverovatno, a kad je izašao iz taksija pozvao me i rekao kako ga je taksista ceo put pljuvao, ali šta da radim... Za moju Milicu pričaju da je vlasnica klinike u Bigzu, užasne su to stvari jer je njima teško da prolaze kroz to jer oni nisu to birali, nisu želeli. A opet, kad pomislim kroz šta sve prolazi Aleksandar Vučić i njegova porodica, od njegove majke do malog Vukana, ovo što ja prolazim je potpuno ništa, mačku o rep.

 Kako vaš sin funkcioniše u socijalnom okruženju u društvu gde su primarno roditelji dva različita pola, na koji način njega usmeravate u tom pogledu, na koji način razgovarate s njim, koliko je uopšte svestan svega? Pitam vas ovo, jer vaše reči mogu biti putokaz za druge ljude kako da se nose sa takvim izazovom.

- I Milica i ja mnogo čitamo o tome  pričamo sa ljudima koji više znaju o dečjoj psihologiji i toj tematici. On sad više nije toliko mali, uskoro će pet godina, tako da je već mali momak. Postavlja ta pitanja, s tim što je to deci prilično drugačije kada odrastu u nekom okruženju gde ima mnogo različitosti u svakom smislu i svakom pogledu, onda sve stvari nekako lakše razumeju, lakše ih usvajaju. Mislim da je svakoj porodici koja je na bilo koji način drugačija nekad teško da objasni svojoj deci, da li je neko samohrana majka, samohrani otac, ili je dete koje je rođeno u gej zajednici. Još uvek je dosta teško, to je dosta lakše u nekim drugim zemljama, ovde je svakako nešto teže i izazovnije, ali ja ovu zemlju volim i verujem u nju. Nikad ne bih volela da je napustim i želela bih i da moj sin ovde odrasta. Osećam se od strane normalnih, običnih ljudi da sam uvek bila prihvaćena i nikada nisam imala problem, pa tako ni moja porodica i tako ni mali Igor. To mi mnogo znači. Opet, kada ste u manjini, prolazite kroz neke stvari, nije lako, ali to je moj put. Težak je, ali uvek kad pomislim da mi je teško, odmah se setim ljudi kojima je još mnogo teže i onda kažem pa dobro, to je borba, borim se. Na kraju krajeva, svaka ta borba će dovesti do toga da je Srbija jača i još lepše mesto za život i, koliko god da traje, bolje da to uradimo mi nego da ostavljamo nekim generacijama iza nas.

 Verovatno su takvi trenuci retki, ali prisetite se nekog od njih. Završili ste naporan dan, dolazite kući, sedate, sipate čašu vina i sada mene zanima: koje je to vino, koja pesma sa plej-liste se čuje, koji film ste pustili, koja knjiga je ispred vas, šta je na tanjiru pred vama kao omiljeno jelo, o čemu razmišljate da biste se opustili...

- Moje omiljeno alkoholno piće ranije je bilo pivo. Sad sam prešla na vino, dosta me je edukovao predsednik i stvano mi je otkrio čari vina, kao i neki moji saradnici takođe, to mi je potpuno otkrovenje i sada jako retko pijem pivo. Pijem belo vino, domaće sovinoa mi je omiljeno, ali i dalje ne znam skoro ništa o vinima. Što se tiče hrane, ja sam baš pravi domaćinski tip, volim kuvano, roštilj, ne volim preterano ribu, morske plodove, ne volim fensi hranu. Možda je to zato što sam odrasla na toj državnoj kuhinji, pošto sam od 4. meseca bila u jaslicama, potom u vrtiću, pa u školi i voli to spanać i faširane šnicle, to je moje omiljeno jelo. Filmove ne stižem da gledam, prvo jako retko sam kući, a i kad jesam, uspavljujem Igora i često se desi da, kako njega uspavam, i ja zaspim, nekad i u 10 uveče. Jedna od omiljenih serija mi je The Crown, nisam još stigla da pogledam petu sezonu. Volim da čitam, trudim se da odvojim vreme za čitanje. Sada čitam jednu jako zanimljivu knjigu Mitovi srpske istorije Dejana Ristića, pre nje sam pročitala knjigu o čerčilu Borisa Džonsona, fenomenalna je knjiga. Volim istorijske knjige, ne volim naročito romane, pravi život mi je uvek mnogo zanimljiviji i pravi mnogo više zapleta nego što bilo ko od nas može i da zamisli. Sa porodicom ni proibližno ne provodim dovoljno vremena, još manje sa prijateljima, ali takav je posao. Moj sin uvek insistira da ostanem kući, pa mi kaže zašto ideš, je l opet ideš na sastanak. Pre neko veče, spremila sam ga da spava i ja sam obukla pidžamu i, kad me je video da oblačim pidžamu, rekao je pa gde sad opet ideš, ja mu kažem e sad idem u krevet. Taman je mislio da sam se presvukla dalje da idem negde. To mi jako nedostaje, ali ovaj posao ne prestaje, uvek ste pod nekom tenzijom, da li je sve u redu, od svakog telefonskog poziva mislite da je nešto loše, da je neki problem... Nemam pravo da isključim telefon, a posebno što radim sa predsednikom Vučićem, čovek bukvalno mislim da spava tri sata dnevno i uvek razmišlja o tome šta može dodatno, šta može bolje... To su pozivi u 1 ujutru, u pola 6 ujutru, sa idejama, sa pitanjima šta smo uradili sa onim, zašto nismo ovo ovako, seti se da treba da uradimo ovo... Za sebe mislim da sam jako energična, volim da radim, čitav život radim i radim jako i baš sam radoholičar, ali njegova energija i posvećenost ovoj zemlji je neshvatljiva. Volela bih kada bi svi mogli da vide do koje je mere posvećen svom poslu i bez takve energije i takve posvećenosti ne bi mogla Srbija da uradi sve ovo što je uradla, u nekim drugim zemljama bi z a ovo trebalo 30 godina i opet bi pomislili pa dobro, dosta dobro smo ovo izgurali. Ne postoji minut pauze, ne postoji jedan dan odmora. I ja kad idem na odmor, pita me šta ćeš posle trećeg dana da radiš. Ja volim da se odmorim i treba mi to da mi se misli smire, da mi se obnovi energija.

Vladimir Marković

 

 Da se vratimo na malo teže teme, recite mi kako ste se osećali dok je vaša tadašnja ministarka Zorana Mihajlović kolutala očima dok ste govorili na događu NALEDA-a? Šta ste joj rekli posle toga?

-Meni je bilo smešno. Na mom trenutnom mestu, na mojoj poziciji, mogo pomaže kada niste sujetna osoba, a ja stvarno nisam. Mislim da je sve u timu. Pritom, svima nama koji smo članovi Vlade Srbije i kojima je ukazana ta čast najveća na svetu da radite za svoju zemlju kao ministar ili predsednik vlade, da imamo dodatnu odgovornost da ipak ljudima ne pokazujemo sve naše netrpeljivosti, kojih svakako ima, jer mi smo kolektiv kao bilo koji drugi. Ali šta nekog u Srbiji briga ko koga više ili manje voli? Imate ljude koji vam legnu, imate one koje ne podnosite, kao kod vas u redakciji ili bilo gde drugde, isto je tako u Vladi. Ali kada to pokažete ljudima, onda izgleda kao da se bavite sami sobom. Pa vi u vladi jedno što ne smete da radite je da se bavite sami sobom, zato što ste tu da se bavite svima ostalima. U tom smislu mi je to zasmetalo, ali više zato što mislim da je to ponižavanje čitave vlade i nije fer prema ljudima, ne prema meni. Opšte je mesto da u to vreme potpredsednica Vlade i ministarka Mihajlović nismo imale naročito dobru komunikaciju, trudila sam se da to što više potisnem ,jer mi nismo zvezde rijaliti programa, već smo ljudi koji su par ekselans sluge i službenici građana, ali dobro, nekad mi je išlo ood ruke, nekad nije...

 Od svih ministara s kojima ste radili, ko bi dobio zlatnu medalju, ko srebrnu, a ko bronzanu? Ne po učinku, već po tome da ste razmišljali na sličan način, bili na istoj talasnoj dužini, razumeli se i bez reči. Verujem da ćete reći da je takvo rangiranje nezahvalno, ali da pokušamo...

- Razlika je u tome koliko dobro ili dugo poznajete nekoga. Sinišu Malog poznajem 100 godina, mi se znamo kao deca, išli smo zajedno i u Petu gimnaziju, njegov brat je jedan od mojih najbližih prijatelja, to je porodični odnost. On je stvarno jedan od najbližih. Marka Blagohjevića takođe znam jako dugo. Jelenu Bjegović sam, recimo, upoznala tokom kovida, ali se super razumemo, cenim njenu energiju, mnogo je uradila, Bio4 kampus je fenomenalna stvar, ja sam gurala, ali ona je izgurala i od nje sam mnogo naučila. Sa druge strane, neke ljude možda nisam ni stigla bolje da upoznam. Kada sam bila u zvaničnoj poseti Narodnoj Republici Kini išla sam sa ministarkom poljoprivredfe Jelenom Tanasković i ministrom turizma i omladine Huseinom Memićem i fenomenalno smo se uklopili, imali smo super odnos ne samo profesionalan već prijateljski i to je prelepo. Šalili smo se, smejali i da nismo imali taj put, rekla bih da ministra Memića ne poznajem dovoljno, a sada bih išla sa njim na pusto ostrvo pa bismo se tamo borili sa svim izazovima i nedaćama. Miloš Vučević, fenomenalan čovek, ovo je tim u vladi sa kojim imam nekako najbliži i najefikasniji odnos, brzo se čujemo, lako se dogovaramo... Mihajlo Jovanović, takođe... za ovih godinu dana dosta smo uradili.

 Tokom dva mandata sreli ste mnogo stranih državnika. Ko je ostavio najupečatljiviji utisak i možete li da podelite s nama neku anegdotu?

- Najbliži odnos, prijateljski, imam sa , koji je donedavno bio premijer Luksemburga, a sada je ministar spoljnih poslova. Imam sjajan odnos isto prijateljski sa Markom Ruteom, premijerom Holandije. Međutim, što se utiska tiče, nedvosmisleno kineski predsednik Si Đinping, čovek je neverovatan. Oseti se kada imate sastanak sa njim da se radi zaista o jednoj istorijskoj ličnosti, sa ogromnom težinom. Imamo odličan odnos i sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, jako cenim tu ženu, koliko god bilo teških tema, uvek je bila fer prema Srbiji, uvek se jako mnogo trudila da pomogne, zauzimala se za nas, uvek je nalazila vreme da se sastanemo. Verovali ili ne, jenom sam letela za SAD na sastnake, on se vraćala u Nemačku iz Brisela i čuli smo da smo na aerodromu u Frankfurtu, u prolazu, i onda smo se dogovorile da se vidimo i da imamo sastanak od 15ak minuta, to je pokazatelj koliko je žena otvorena i da se vidimo i da pomogne i hvlaa joj na tome. Šarl Mišel, Emanuel Makron, mada on u potpunosti ima prijateljski odnos sa predsednikom Vučićem, pa se deo tog odnosa nekako bukvalno prelio i na mene. Kada sam bila u Briselu pred izbore imali smo super sastanak, divan čovek, veliki lider, hrabar... Šeik Muhamed bin Zajed, fenomenalan čovek, kada vidite nekog ko je toliko moćan, a toliko normalan, toliko sa obe nofe na zemlji... presrećna sam kada imamo vremena da se vidimo i popričamo. To su velike stvari, ako umete da slušate i da čujete, svaki put od ovih ljudi možete mnogo toga da naučite. Lični prijatelj mi je Ričard Grenel, ali to već pokazuje da sam ovde dosta dugo... (Smeh)

 Kako su pisali mediji, četvrtina vaših korena je hrvatska, ispravite me ako grešim. Koliko vam onda teško padaju neprestani i besomučni napadi na Srbiju koji stižu iz te države?

- Teško mi padaju. Nisam ja naivna i nisam dete, razumem i nikad možda nisam ni očekivala da će možda biti drugačije, a opet sam možda naivno očekivala da ćemo možda uspostaviti drugačiju komunikaciju. Predsednik Vučić se tu mnogo potrudio da se to promeni i mnogo i nas gura u tom smislu zbog regionalne stabilnost. Samo u 2023. godini sam imala tri sastanka sa premijerom Plenkovićem, ali to ide baš teško. Nakon poslednjeg sastanka sam telefonom razgovarala sa predsednikom Vučićem i rekla mu ja nisam sigurna da ovo ima baš nekog smisla, on jerako razumem, ali mi moramo da damo sve od sebe i to je važno. Na kraju krajeva i zbog našeg naroda u Hrvatskoj, ali i Hrvata u Srbiji, generelno zbog regionalne stabilnosti i povezanosti, ali teško je mnogo. I da se nadovežem na jedno od prethodnih pitanja, kada me je predsednik Vučić kao premijer pozvao da budem član Vlade, rekla sam mu postoje dve škakljive stvari koje neće vama olakšati, mislim da se borite sa mnogo teških stvari i nisam sigurna da li svojim prisustvom kao ministar mogu da vam otežam ili da vam olakšam, ne treba vam dodatni teret na vašim leđima. Jedna je ta što sam gej, nikad nisam želela to da krijem pa će to opet biti teret na vašim leđima, a druga je, ne znam da li može tako da se gleda, to može Jelena Begović da nam objasni da li je neko četvrtinu nešto ili kako god. Moj deda po ocu, otac mog oca je Hrvat, sa Krka, dakle nije Srbin iz Hrvatske. On je rekao ništa to meni ne smeta, to je sve okej, važno je šta možemo zajedno da uradimo. Imam mnogo prijatelja iz hrvatske, deo moje porodice je u Hrvatskoj i nikada ovo nije proimenilo naš odnos. S druge strane, u mojoj kući na Krku sam zadnji put bila 2016. godine i od tada nisam išla. Moja porodica ide, moj brat, Milica, Igor, ja nisam otišla. To je posebno leti, jer zbog Oluje, uvek se tenzije malo podignu i nije mi fer da kao predsednica Vlade idem tamo. Imam tu neku psihološku barijeru i nadam se da ćemo to moći da promenimo, mislim da bi bilo dobro za sve, ali kad vidim pokliče za dom spremni i ustašku zastavu a da se niko ne osvrne na to, meni je to katastrofalno.

 Šta sanjate, ako sanjate? Ima li u snovima politike ili su ipak okrenuti na neku drugu stranu?

- Sanjam, ali pravo da vam kažem, ne mogu da se setim šta sam poslednje sanjala. Jer kad se probudite, tu je toliko dešavanja odmah, ovo je takav posao da tokom dana dobijete toliku količinu informacija i nakon tri dana ne znate da li ste to sanjali, ili vam je neko rekao, sa li se stvarno dogovdilo. Mislim da čim se probudim zaboravim šta sam sanjala, jer u sekundi vam krene dan. Ja prvo uzmem telefon da vidim ne daj bože da se nije nešto loše desilo i ne isključujem telefon noću, zbog poziva. Ustajem oko pola7, 7, a moj jutarnji "ritual" najbolje može da se opiše navrat-nanos. Nisam jutarnji tip i teško mi je da se probudim i stalno kasnim, trudim se da to bude što manje, istuširam se, obučem, uzmem papire... nisam od preterano organizovanih ljudi.

 Koja vam je želja (plan) ostala neostvarena za ovih šest i po godina?

- Prvo, moram da kažem da zaista mislim da idemo jako brzo, ali  volela bih da idemo još brže. Jer stvarno verujem u potencijal ove zemlje. Imala sam sastanak sa bliskim saradnikom i prijateljem Danilom Cicmilom, on je i predsednikov savetnik za direktne strane investicije, baš sam mu rekla verujem da je Srbija Švajcarska ovog dela Evrope, u svakom smislu. Verujem da to možemo, da imamo to u sebi. Toliko se radujem Bio4 kampusu, ali i naučno-tehnološkim parkovima, volela bih da to ide još brže, jer imamo toliko propuštenih šansi da nadoknadimo, još iz devedesetih i do 2012. Užasno propušteno vreme, prilike, protraćen novac... Duša me zaboli kad razmišljam o tome i neverovatno mi je da ti ljudi imaju nešto da ponude Srbiji, da sada ta bivša vlast opet misli da može nešto da ponudi narodu. Šta bi oni sada drugačije uradili, imali su 12 godina da promene nešto i to je išlo samo nizbrdo. Nikakva vizija Srbije, ljudi koji, kad sam 2017. rekla digitalizacija, obrazovanje kao dva ključna prioriteta, oni su se sprdali s tim. Oni nisu videli uopšte to u našoj zemlji, nisu videli taj potencijal i taj talenat u našim ljudima. I sad misle ja ću promeniti nešto, šta ćeš, čoveče, promeniti? Ima toliko stvari kojima možeš da se baviš, pa ako nemaš viziju za jednu zemlju, ne moraš da budeš ministar, premijer... Nije sve u vlasti. I kada pričaju Aleksandar Vučić i ta ekipa SNS neće nikad pustiti vlast, to su takve gluposti. Vi znate za Aleksandra Vučića da kaže: kada nemam više energije, viziju, ja ću da odem, jer suviše volim ovu zemlju da bih bio na vlasti samo zarad vlasti. Šta će meni, konkretno vlast? Evo ja ću sutra da se vratim u privatan sektor, da imam super posao, super platu, više vremena za sebe. Ne, ja sam u politiku ušla zaista, bila sam i relativno mlada, sad više nisam (smeh), imala sam 40, 41 godinu, imala sam već svoju kuću imali smo 2 automobilu, kuću na moru koju su mi ostavili deda i baka, vikendicu, potpuno situirana, meni ništa nije trebalo od politike, tako da sam u tom smislu ušla rasterećeno. Ali opet mislim da zbog te vere koju mi imamo u Srbiju Srbija može još mnogo više i mnogo brže. Važno mi je da ostavimo i za budućnost i da možete da predate nekim ljudima sa vizijom u amanet sve što radite. Zbog toga mi je i važan slogan u kampanji Srbija ne sme da stane, jer sam znala da će stati u suprotnom, pošto ti ljudi ništa nisu ni razumeli šta smo mi uradili, a ne da znaju pa će da nastave, ništa, ni u E upravi, ni u digitalizaciji, naučno-tehnološkim parkovima, ni u nauci, ni u istraživanju i rastu, biotehnologiji, da ne pričam već putevi, pruge, nula kapaciteta da se to nastavi. Verujem u naš narod,, u našu zemlju, mislim da može još brže, iako nam svi odaju počast da se Srbija brzo menja, mislim da nam na nekim nivoima i fale ljudi, kao što je predsednik i pričao, možda negde na lokalnom nivou oni koji će više verovati u svoj potencijal, u potencijal svog lokala. Pa ne mogu samo da se žale da nema dovoljno para, nije sve u parama, mnogo više je u veri i u viziji.

 Moramo se na kraju dotaći i ove postizborne situacije u Srbiji. Veče pre ovog našeg razgovora predsednik Vučić je poručio da bi neki da slome kičmu Srbiji. Ko to želi da nam slomi kičmu i kako ćemo ga sprečiti u tome?

- To je stvar koja stalno provejava, a to je da vi imate mnogo sila koje ne trpe da bilo koja zemlja, a posebno ne ona od 6,8 miliona Stanovnika, kakva je Srbija, ima pravo da vodi samostalno svoju politiku, da odlučuje o sebi i da u tom smislu da se ne svrstava ni uz jedan blok. Spoljna politika Srbije je u potpunosti jasna i precizna. Mi idemo ka EU i voleli bismo da postanemo punopravni član EU. Što pre, to bolje. A na kraju krajeva, to je i politička odluka EU. Možete vi da pričate o vladavini prava, ali kad pogledate danas Srbiju, ona je na mnogo višem nivou svega, ekonomski, u smislu administracije, i u smislu vladavine prava nego što su bile poslednje zemlje koje su postale članice EU. Tako da je to par ekselans politička odluka. Za sada ne postoji taj apetit za proširenjem. Mnogi žele, ali to mora biti konsenzus i mnogi su skeptični. Ali mi želimo da postanemo član, trudimo se i mislimo da je to u našem najboljem interesu. S druge strane, mi želimo u skladu i sa našom tradicijom, emocijama našeg naroda, da imamo i čuvamo tradicionalna prijateljstva. Na kraju krajeva i zato što je to nama i ekonomskivažno. Ali i da pravimo nova, kao što je Aleksandar Vučić uspeo da izgradi potpuno jedno novo, važno, strateški važno partnerstvo i prijateljstvo sa UAE. U kompleksnom svetu vi poštujete principe međunarodnog prava, povelju UN i da kažete to je tako i tako i naš stav je takav i takav. Pošto imate mnoge koji to ne vole, ne sviđa im se, u inostranstvu, oni žele ipak da na Srbiju utiču na način da dovedu nekog ko će da poštuje njihove interese, a ne naše zemlje i našeg naroda. I to je njihovo legitimno pravo i njihov legitiman interes. Ali to tako treba i reći. Zato što je naše legitimno pravo da kažemo šta se dešava i da čuvamo naše nacionalne interese. Sve to, kad se vratim na početak intervjua, jeste domen politike i uvek sam mislila da ono što nas čuva je istina, I nas kao Srbiju i stabilnost Srbije. Jer mi tu istinu pričamo i u Beogradu i u Kosovskoj Mitrovici i u Nišu, ali i u Briselu, Berlinu, Parizu, Moskvi, Vašingtonu, Pekingu, Abu Dabiju, svuda. Jedna priča, jedna istina, to je ono što nas štiti. Činjenica je da su lideri liste Srbija protiv nasilja Djilas i ostali, jasno rekli predstavnicima ODIHR-a ranije nekim drugim strancima nekoliko dana pred izbore da oni neće priznati rezultate izbora. To je ono što sam pričala tokom čitave predizborne kampanje da će se desiti, da su njima izbori samo paravan za kreiranje atmosfere haosa, panike, nasilja nakon izbora zarad nasilne smene vlasti. Jer prvo, oni znaju da ne mogu da pobede na izborima, nisu ni verovali da mogu, njihova kampanja je bila u skladu sa tim. Čitava kampanja im je bila kampanja mržnje, kako bi se društvo što više polarizovalo, kako bi se napravila atmosfera za nasilje nakon izbora i druga stvar, bila je kampanja dezinformacija da bi se unizilo, smanjilo poverenje u izborni proces. To je sve vodilo ka ovome što sada vidimo u ovoj nedelji nakon izbora. I sada moramo da vratimo stabilnost zato što izbori nisu pokradeni, to je narodna volja svih građana Srbije što se tiče parlamenta, na lokalu kako su glasali, uključujući i Beograd. Tu izbornu volju moramo da poštujemo i da je čuvamo. Ako u Beogradu nema većine jasne, ići će se na nove izbore, verujem u institucije i u ovaj narod. Verujem da će u parlamentu lako da se formira vlast, naša stranka je dobila apsolutnu većinsku podršku, u skladu sa zakonom i ustavom rs vodiće se dalje politika u ovoj zemlji. Ništa više i ništa manje od toga. Samo nemojte da oni koji su najveći nasilnici i najveće siledžije i od kojih smo samo u protekloj nedelji videli i napad na Miladina Kovačevića, pokušaj linča čoveka od 71 godinu, koji je direktor RIK, pokušaj nasilnog ulaženja u RIK, pokušaj unošenja noževa i hladnog oružja u RIK, gađanje jajima RIK, maltretiranje državnih službenika, žena koje rade u ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, nedozvoljavanje da izađu sa radnog mesta, da pokupe svoju decu, da odu svojim kućama od strane studenata koji uglavnom nisu studenti nego su aktivisti, i to ozbiljno militantni aktivisti, što pokazuju i njihove fotografije na instagram profilima, zatim pokušaj nasilnog upadanja u Stari dvor, u gradsku skupštinu, razbijanje vrata, prozora, pokušaj paljenja kablova da bi upalili gradsku skupštinu, napad na policiju i nakon svega toga kažete mi smo protiv nasilja, a samo vlast može da utiče na nasilje, to je izvrgavanje ruglu onome što svako od nas može da vidi svaki dan. Ponižavaju sve građane RS jer valjda misle da su slepi, gluvi, glupi, ludi, a nisu ništa od toga. Vide vas takve kakvi jeste, a takvi ste da je za vas sve dozvoljeno i mislite da je sve opravdano i pravite standrade za sebe koje ne dozvoljavate nikom drugom... Da vam kažem, ne vi niste Srbija protiv nasilja, vi ste pokazali da ste lista Nasiljem protiv Srbije i to je jedina istina. Bukvalno su u 24 časa između 17. i 18. decembra prešli iz Srbija protiv nasilja u nasiljem protiv Srbije. To svi vide, a institucije ove države će bit i dovoljno jake da sačuvaju i red i mir i da se poštuju i zakoni i ustavni poredak RS i izborna volja građana.

 Za kraj, kako biste čestitali Novu godinu građanima Srbije?

- Srbiji i svim građanima RS i čitavom našem narodu bih poželela mir i uspešnu 2024. godinu, da nastavimo sa pobedama zajedno, to su sve naše zajedničke pobede i nadam se da ćemo videti jednu mirniju Evropu i čitav svet. Da ćemo videti zaustavljanje makar nekih sukoba na svetu, a ne eskalaciju i otvaranje novih sukoba i, ukoliko bude takva situacija, verujem da će se u Srbiji sve bolje i bolje živeti i, na kraju krajeva, nadam se mnogo manjem širenju mržnje u medijima u RS. Kada pogledate medijski monitoring tokom izborne kampanje videćete da postoje određeni mediji u Srbiji, tajkunski mediji, u kojima je neverovatnih preko 83% ukupnog sadržaja negativan. Razumete da ljudi koji gledaju takve medije posle toga mogu samo da mrze, da budu puni negativnih emocija, besa, tuge... Mislim da u Srbiji nema svaki dan 83% negativnih stvari. Mislim da ima 83% pozitivnih. Da li ima negativnih? Da, ima ih u svakoj državi. Ali kada vidite neke nedeljnike, imate 40-60 strana samo najgorih crnih misli, slutnji u zemlji u kojoj ipak imate nove puteve i pruge, nove naučne institute, naučno-tehnološke parkove, mlade koji se vraćaju u Srbiju, bolju stopu nataliteta, što znači da su se još neke porodice odlučile da imaju decu. Nadam se da će i ta mržnja i širenje mržnje unutar Srbije biti malo manje, volela bih da vidim o malo više pozitivnih, dobrih vesti i da malo više slavimo svoje uspehe, malo više da budemo optimisti. Mislim da treba još više da uživamo u uspesima koje svi mi zajedno imamo kao zemlja.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI