INTERVJU NEDELJE Jelena Trivan, generalna direktorka kompanije m:tel: Boli me kada vređaju naš narod iz Srpske

 

PIŠE: Nevena Reljić

 

 Već nekoliko godina ste u Banjaluci, da li ste je zavoleli?

- Za dve godine mandata napisala sam, kažu, jedan dirljiv tekst „Banjaluka i ja“ o tome koliko je volim i koliko Banjalučani, mogu da kažem, vole mene. Ne samo Banjalučani, ja sam neko ko je sve te stereotipe o Beograđanima koji dolaze ovde da odrade svoj mandat kao po kazni razrušila time što sam stalno na terenu, tamo gde Srbi najteže žive, u Federaciji, u selima, stalno sam među ljudima i oni znaju da sam jedna od njih. I to mi je najveća pohvala. Kolege drugačije gledaju kad znaju da niste ovde došli kao neki šerif iz Srbije, već kao jedan od njihovih sugrađana koji ih razume, voli i poštuje. Neko ko ne misli da je Beograd centar sveta, a Banjaluka poslovna kazna, već neko ko misli da je Banjaluka idealno mesto za život, u koju dolazim s radošću i ljubavlju.

Kako komentarišete napade opozicije iz Srbije na narod iz Republike Srpske zbog nedavnih izbora?

- Hipersenzitivna sam jer sam izbeglica s Kosova. Gledala sam to šikaniranje, zvali su me Šiptarkom, tako su u Srbiji nazivali nas koji dolazimo s Kosova i tako nas vređali. Gledala sam ljude koji su došli iz Oluje, koji su takođe trpeli šikaniranje. S bolom gledam da nijednu istorijsku lekciju nismo naučili i da ljude iz Srpske s otrovom gledamo, posmatramo i krivimo ih za razne stvari. Od toga da preuzimaju naša radna mesta u Srbiji kao da to nije jedinstven narod i kao da je normalno biti gastarbajter u Nemačkoj i da vas tamo normalno prihvate, ali nije normalno brata ili sestru iz Brčkog, Bijeljine ili Banjaluke primiti u Beogradu. Onda se sve to podiglo na viši nivo s prošlim i ovim izborima gde su ovdašnje ljude vređali da njima treba platiti da uzmu srpsko državljanstvo, da se njima plaća da dođu na izbore jer ne razumeju mentalitet ovih ljudi kojima je čast i želja da imaju državljanstvo Republike Srbije, da utiču na događaje u Republici Srbiji, da im je ona otadžbina i da ih se to tiče. Na to niko ne mora da ih tera i plaća. Kada je krenula ova stigmatizacija, bila sam šokirana i sva ta izvinjenja koja je uputio i predsednik Srbije i premijerka kao da se čine nedovoljnim, ne znam više šta treba da uradimo da kažemo tim ljudima izvinite, ne samo izvinite, već nemojte da vas ovo pokoleba. Vaše potpuno pravo je da imate državljanstvo Republike Srbije, da glasate na srbijanskim izborima i da vas se tiče da li će u Srbiji biti ljudi koji će stati iza Republike Srpske u svakom trenutku ili ne. Ovde svaki Hrvat ima hrvatsko državljanstvo i normalno odlazi u Hrvatsku da glasa ili glasa ovde i niko ga ne napada, a to je zemlja EU. Mi ćemo sutra pred Evropskim parlamentom morati da se branimo što naši sunarodnici nemaju to isto pravo koje imaju ljudi na planeti. To me boli i to nije došlo iz EU, nije došlo iz Amerike, to je došlo od onih koji sebe nazivaju Srbima i od ljudi iz Beograda koji Republiku Srpsku nazivaju genocidnom tvorevinom. To su oni sami učinili. I to je moja bol jer kada neko drugi to čini našem narodu, imam razumevanje jer to čini zbog nekog interesa, a za ovo nemam, osim što kažem da je ovo velika nacionalna sramota.

Bili ste predsednica UO Filmskog centra Srbije kada je snimljena serija filmova od nacionalnog značaja. Koliko je za srpski narod važno da se snimaju takvi filmovi i zašto se čekalo dosad?

- U trenutku kada je Srbija dobila najveći budžet za filmsku industriju, kada je počelo najviše da se snima, počelo je i najveće nezadovoljstvo tzv. filmskih umetnika, odnosno jednog dela filmske elite koja je ostala bez mogućnosti da potpuno gospodari tom branšom. Najveći napadi na Filmski centar su bili kada je „Dara iz Jasenovca“ počela da se snima, a još veći kada je postala kandidat za Oskara. Čini mi se da je to bila jedna šizofrena situacija gde u „Tajmsu“ napadaju da se nad Srbima nikada nije vršio genocid, iako je to istorijski poznata i priznata činjenica, a s druge strane imamo napade u Srbiji na taj isti film. Najbolniji trenutak u mojoj karijeri je bio kad sam videla s čim se suočavamo. Činilo mi se da je to slučajnost, a onda su od iste te tzv. kulture počele opstrukcije vezano za snimanje filma „Košare“, „Oluja“ i svih velikih istorijskih tema. Važno je da imate snage da istrajete protiv takvih ljudi i da izdržite te napade jer nakon toga ostaje istorija. Iza mene su ostali ti veliki filmovi. Sve velike teme o kojima se nije govorilo. Ostao je konkurs za dečiji film kojeg nikad nismo imali i činjenica da u novogodišnjim praznicima na hrvatskoj televiziji ide dva puta film „Leto kad sam naučila da letim“ Filmskog centra i da je srpska kinematografija ponovo na mestu gde je bila. Možete pljuvati Aleksandra Vučića koji je obezbedio novac za to, možete pljuvati Jelenu Trivan koja je na takav način vodila kulturnu i filmsku politiku, ali rezultati će vas opovrgnuti. Na koncu, i Dragan Bjelogrlić kada je otišao na hrvatsku televiziju da govori ružno o filmskoj industriji Srbije i vlasti u Srbiji, otišao je sa filmom koji je finansirala Republika Srbija i Filmski centar Srbije. U ovom trenutku ne postoji nijedan veliki balkanski hit a da ga nije napravio Telekom ili Filmski centar Srbije. Sprečili smo da Filmski centar i sredstva Republike Srbije služe za to da se rade filmovi koji imaju za cilj da srpski narod predstave zločinačkim. Jedan od najvećih napada na mene je bio što film Gorana Markovića o Radovanu Karadžiću nije dobio sredstva. Sve što želim da pitam one koji su smatrali da je to remek-delo, opoziciju koja je stajala iza cijele hajke, zašto niko do danas od tih velikih producenata ili drugih operatera poput Junajted medije nisu finansirali veliko remek-delo i napravili film protiv Srbije kad su smatrali da je to ispravno. I danas stojim iza toga, opet bih učinila isto i pristala da budem predmet hajke.

Kako komentarišete linč koji trenutno proživljava Nikola Kolja Pejaković nakon što je pružio podršku listi Aleksandra Vučića na prošlim izborima?

- Posmatram kao jednu vrstu kulturnog fašizma. Reč fašizam vrlo obazrivo koristim, nikad je ne izgovaram. Smatram da naše sporadične događaje iz dnevne politike ne treba upoređivati s velikim istorijskim fenomenima, ali bojim se da smo zagazili u tu fazu koja liči na Nemačku ’39. godine i na nešto što su proživljavali umetnici poput Oskara Kokoške. Nikola Pejaković jedino nažao što je učinio svojim kolegama je što je izrekao svoj politički stav, i tačka, ništa više. Nikoga nije uvredio, nikom se nije zamerio, nije postao neki drugi Nikola. Ostao je Nikola koji je uvek bio desničarski orijentisan, zaljubljenik u Republiku Srpsku, verujući čovek, Nikola koga ljudi poznaju otkada se borio s drogom do danas, čovek renesansnog  dijapazona, veliki reditelj, scenarista i glumac. On je onoga dana kada je izrekao svoje političko mišljenje koje nije nepoznanica ostao bez prijatelja, bez benda, koji nije hteo s njim da svira. Da vas pitam, šta bi se desilo da neko zato što je Rom ostane sam na sceni, da je Ceca Bojković ostala sama na sceni zato što je podržala nekog drugog. Ja bih prva izašla i rekla: Sram vas bilo, zar sve ove godine valjda smo barem razvili kulturu toga da možemo da mislimo različito. Najstrašnija je radost onih koji su pohvalili činjenicu da je Nikola stigmatizovan i da mu ne treba pružiti ruku samo zato što misli drugačije. Nakon ovog 9. januara i Dana Republike Srpske isto što proživljava u Sarajevu Nikola Pejaković proživljava od kulturne elite u Beogradu, a vi se upitajte da li je to normalno.

Foto: Alo!

 

Rado pričate o povezanosti s ćerkom. Da li svoja poslovna iskustva, vrednosti i etičke principe prenosite na nju, kako u poslovnom tako i u ličnom životu?

- Poreklo nas mnogo oblikuje. Dolazim s Kosova iz veoma tradicionalne porodice. Kada sam kao mala proživljavala taj teror što sam s Kosova i kad se me zvali Šiptarka, htela sam da nešto preduzmem tim povodom, a otac mi je stalno govorio: Ti nisi Bog da rešavaš stvari na zemlji. Morate da znate koje su vaše granice u poslu, etici, funkcionisanju i svako, koliko god da me voli ili ne voli, zna da su moja etičnost i moje granice vrlo visoko postavljene. Strogo tako odgajam i svoju kćerku. U kući u kojoj se zna red, ali i ljubav, tradicija i poštovanje.

S obzirom na to da ste na čelu tehnološke kompanije, da li nastojite da ćerki obezbedite, recimo, najnoviji mobilni telefon? Da li kontrolišete kako i koliko ga upotrebljava?

- Moja ćerka ima pravo da pola sata dnevno bude u slobodnim aktivnostima na tehnološkim uređajima (televizor, telefon, kompjuter). Kada ih koristi, može da u školske svrhe, a pola sata je za Tiktok, Instagram... Ljudi će mi se smejati s obzirom na to da moje dijete nije malo i da je nenormalno da neko ko vodi tehnološki jednu od najnapredniji kompanija tako doživljava tehnologiju, ali to je jedini način da je zaštitim od onoga što je pogrešno.

Strog ste roditelj, a da li ste strogi prema sebi?

Prema sebi sam najstroža, zato sam i uspela. Ne mislim da sam naročito pametna, talentovana, ni da sam najveći ekonomista na svetu. „Službeni glasnik“ sam digla iz pepela, Fimski centar takođe, m:tel vratila na noge samo zato što radim kao konj, vredna sam i vrlo kritična prema svojim rezultatima. Jako poštujem druge ljude i verujem da je ovaj rezultat kompanije samo mrvica mene, a dve i po hiljade mrvica su oni koji rade ovde.

Opraštate li sebi dovoljno?

- Ne. Svoje greške stalno preispitujem, sanjam, proganjaju me, svaku pogrešnu rečenicu, potez, i to je jedna od stvari koja vodi uspešnosti ali i unutrašnjem stalnom nemiru. Perfekcionista sam, ne opraštam slabosti, greške, nedisciplinu, nerad na sebi. Nerad ovako tolerišem, skroz ljudski je da vam se ne radi, da hoćete da idete u šoping, sa drugaricama na piće. Ono što za mene nije ljudski je da hoćete u životu da budete uspešni preko političkih veza, uspešnog i bogatog muža, a ne da ne radite na sebi. Da u 21. veku jedva govorite jedan jezik, da ne idete na usavršavanje, da ne čitate dovoljno, da nemate opštu kulturu, ne posećujete pozorište, za mene je to smrti greh - ne raditi na sebi.

 

Da li odelo čini čoveka?

Imali smo priliku da vas vidimo u raznim modnim kombinacijama. Da li je zaista tačno da odelo ne čini čoveka?

- Odevanje govori o vašoj opštoj kulturi, da znate da se prilagodite situaciji, da li su vas na vreme naučili šta je posao, pozorište, a šta privatna zabava.

 

M:tel oslonac privrede Srpske i BiH

Na šta ste najviše ponosni tokom dosadašnjeg mandata i šta je vaša vizija budućnosti m:tela?

- Nije to što smo najbolji teleoperater, nije to što smo društveno najodgovornija kompanija, nije to što smo najbolji poslodavac! U m:telu ne postoji niko ko radi za minimalac. Moj najveći ponos zbog kojeg je Republika Srbija kupila m:tel je to što smo ostali oslonac privrede Srpske i BiH. Ovo je najveća strana investicija u BiH, ogromna investicija preko milijardu evra koja je opravdala svoju cenu, ostala stub privrede Srbije i Srpske i na koju se Srpska uvek može osloniti. Nismo propali, nismo neuspešna privatizacija kako se govorilo, nismo kompanija koja je imala samo političku pozadinu da se pojača uticaj Srbije u regionu, već pravimo profit i pomažemo svakom građaninu. Na to sam najponosnija. Ne bih volela da dođe neko posle mene ko će zaboravi na ovu misiju i čisto ekonomski gledati ovaj biznis, a ne mariti o ljudima i državi. Ne bih volela da dođe neko ko će je rasparčati na način kako su se privatizacije najčešće događale.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI