KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Dan primirja u Prvom svetskom ratu – Dan srpske pobede!

Pod uticajem besomučne antisrpske propagande, javnost u zapadnim zemljama je preko noći zaboravila herojstva srpskog naroda, čiju je ulogu u Prvom svetskom ratu počela da posmatra isključivo kroz iskrivljenu dioptriju CNN-a i BBC-a. Ovaj sramni trend, kojem su se priključili i brojni nazovi istoričari, traje bezmalo i do današnjih dana. S obzirom na to da se glavne suparnice u tom ratu, Francuska i Nemačka, danas nalaze pod krovom Evropske unije, od Srbije se očekuje da račun njihovog pomirenja i zajedništva plaća zaboravom na svoju istorijsku ulogu u Prvom svetskom ratu.

Srbiji i srpskom narodu Prvi svetski rat je bio nametnut. Nakon dva balkanska rata i velikih žrtava koje su podnete za oslobađanje Kosova, Srbiji je bio potreban predah. Ali, Austrougarska i Nemačka iskoristile su atentat u Sarajevu, koji je inače bio samo jedan u nizu napada na nekog evropskog državnika, da bi krenule u ostvarivanje svojih imperijalnih ciljeva. Međutim, kaznena ekspedicija koju je predovodio Oskar Poćorek doživela je slom na Ceru, a potom i na Kolubari. Vojska srpskih seljaka, koji su branili svoju njivu i kućni prag, tada je ostvarila prvu savezničku pobedu u ovom ratu, ali se umesto nje danas u prvi plan ističe zaustavljanje nemačke ofanzive na reci Marni, nedaleko od Pariza.

Srpski neprijatelji su uvek isticali „maligni srpski nacionalizam“, pa tako i nesporni autoriteti poput Maksa Hejstingsa navode da je tokom Prvog svetskog rata došla do izražaja „srpska netrpeljivost prema manjinama“, iako su Srbi pokazivali zapanjujuće poštovanje prema svojim neprijateljima. Nakon Kolubare je bilo zarobljeno preko 40.000 austrougarskih vojnika, od kojih mnogi ne bi preživeli zimu da im srpski vojnici nisu davali hleb koji su odvajali od svojih usta. Zbog ovako humanog odnosa, kao i zbog velike hrabrosti, nemački vojskovođa August fon Makenzen je na Košutnjaku podigao spomenik srpskim vojnicima, na kojem je pisalo: „Ovde počivaju srpski junaci“.

Posle vojnog sloma Srbije u jesen 1915, usledilo je povlačenje preko albanskih planina. Ova iskušenja najbolje je opisala izreka: „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne pređe Albaniju peške“. Iako su nemački izveštaji tada gromoglasno najavljivali da „srpska vojska više ne postoji“, ona je nakon albanske golgote dočekala vaskrsenje na Krfu. Zatim je upućena na Solunski front. Srbi su jedva čekali da stupe u borbu sa neprijateljem, ne bi li što pre krenuli u oslobođenje porobljene otadžbine. Nakon herojskog podviga na Kajmakčalanu i oslobođenja Bitolja u jesen 1916, čekalo se skoro dve godine na taj momenat. Iako je Solunski front bio sekundarno bojište za obe strane, pokazaće se da će upravo na tom pravcu biti zaboden nož u meki trbuh Centralnih sila. Kada su Srbi 15. septembra 1918. krenuli u konačan proboj, bugarski vojnici su bacali oružje i panično vikali: “Bežite živi, evo mrtvih!” Munjeviti prodor srpske vojske u porobljenu otadžbinu odlučio je Prvi svetski rat, jer je za posledicu imao kapitulaciju Bugarske, a potom i Austro-Ugarske. O tome svedoči i telegram nemačkog cara Vilhelma II: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“

Beograd je oslobođen 1. novembra, nakon čega je srpska vojska krenula u oslobađanje srpskog naroda sa druge strane Drine, Dunava i Save. Za to vreme, znajući da je rat izgubljen, u Nemačkoj dolazi do revolucije, nakon čega su usledili pregovori sa Antantom o primirju koje je potpisano 11. novembra 1918. u jednom vagonu u Kompijenu. Iako tome nisu prisustvovali, Srbi su bili sila koja je, po cenu od preko milion žrtava, presudila da se Antanta u Kompijenu nađe na pobedničkom koloseku.

Najveći deo Evrope danas ovu činjenicu svesno prećutkuje. Dok istovremeno, pod parolom političke korektnosti, ovaj dan proslavlja kao Dan primirja. Insistira se da se krivica za rat ravnomerno podeli, bez obzira na istorijske činjenice. Time bi se Srbiji, umesto zasluga za pobedu u ratu, na teret stavila krivica za njegovo izbijanje. Slobodarska Srbija na to nikada neće pristati. Ona je u ovom odbrambenom ratu pobedila, zbog čega Dan primirja slavi kao Dan pobede!

Srpski narod je uvek bio slobodarski narod. Sa istom idejom o „slobodi zlatnoj“ kretalo se uvek u juriše. Ruka Miloša Obilića postala je, uprkos prohujalim vekovima, ruka Gavrila Principa. Žrtva Stevana Sinđelića postala je i žrtva majora Milana Tepića.

Mi Srbi uvek iznova proživljavamo svoju istoriju i samo potvrđujemo izbore svojih predaka. Uvek se borimo za svoju slobodnu i nezavisnu Otadžbinu. Pod Crnim Đorđem na Sretenje 1804. Pod Milošem Velikim na Cveti 1815.

Ali, i za vreme Aleksandra Vučića poslednjih deset godina.

P.S. Aleksandar Vučić: „Sad vam kažem i zapamtite tu moju rečenicu – pobediće Srbija“.

(Kolumna Dragutina Matanovića)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI