Srbe je uništio Tito, a ne Sloba!

On takođe otkriva šta je pisao bivšem predsedniku SRJ, kao i kako su Srbi izgubili čitav vek.

Baš tako - „Kako su Srbi izgubili vek“ - zove se najnovija knjiga Borisava Jovića, kojom je, kako kaže njen autor na početku našeg razgovora, pokušao da skine ljagu sa srpskog naroda i da obelodani istinu o raspadu nekadašnje velike Juge.

- Do sada se o raspadu Jugoslavije govorilo samo na bazi činjenica iz devedesetih godina ili neposredno pre toga, a ova knjiga baca svetlo na jedan kompleksniji način, razmatra događaje i činjenice od nastanka Jugoslavije 1918. godine.

Kada kažete da se spere ljaga sa srpskog naroda, na šta konkretno mislite?

- Srpski narod je uz sve gubitke koje je doživeo devedesetih godina proglašen i krivim za sve što se dogodilo, optužen i drakonski kažnjen. Argumenti srpskog naroda nisu uvažavani ni od koga, svetska propaganda bila je jača od istine. Tumačenje pobedničke strane o krivici srpskog naroda ostalo je do danas dominantno i nedovoljno osporeno. Iako je prošlo četvrt veka, sa srpske strane postoji neobjašnjivo ćutanje, ne čine se napori da se obelodani istina i skine ljaga koja nam je neopravdano nametnuta.

O kojim tačno gubicima govorite?

- Gubici koje je doživeo srpski narod krajem 20. veka u toku raspada Jugoslavije, građanskog rata i zločinačkog bombardovanja NATO bili su toliko veliki, da se može slobodno reći da su poništili njegova najznačajnija dostignuća iz čitavog veka. Srpski narod je izgubio državu koju su njegovi preci platili krvlju pobedama u Prvom svetskom ratu, raskomadano mu je jedinstveno nacionalno biće, prognan je sa teritorija na kojima je vekovima živeo, pogaženo mu je ustavno pravo na samoopredeljenje, zločinačkim bombardovanjem mu je uništena infrastruktura, industrija i mnoge socijalne ustanove.

Da li je Jugoslavija bila prevara?

- Jugoslavija je bila, pre svega, plod borbe srpskog naroda za slobodu i njegovih uspeha u Prvom svetskom ratu. Država u kojoj su živeli svi Srbi. To je bio dovoljan razlog da Srbi ne budu za rasturanje Jugoslavije, pa makar bila i nepravedna prema njima. Već stvaranjem zajedničke države 1918. sa Hrvatima i Slovencima, što se pokazalo kao velika politička greška, koju je srpski narod skupo platio, mnoge političke aktivnosti Hrvata i Slovenaca pokazale su da njima nije bilo do zajedništva, nego do nacionalnih država. Takvo su ponašanje zadržali do rasturanja Jugoslavije.

Označili ste kongres u Drezdenu 1928. i zasedanje AVNOJ-a 1943. kao pogubne za Srbe?

- Komunistička partija Jugoslavije, na svom četvrtom kongresu u Drezdenu, zauzela je stav da je Jugoslavija veštačka tvorevina u kojoj Srbi eksploatišu druge narode i da je zadatak komunista njeno rasturanje na više nacionalnih država, s tim da se Albancima i Mađarima pomogne u priključivanju matičnim državama, a da se srpskom narodu oduzme pozicija koju ima. Kongres je dao ovlašćenje komunistima da u cilju ostvarenja ovih odluka, po potrebi, sarađuje i s Antom Pavelićem. Kod AVNOJ-a je srpski narod grubo izigran. Tito je toliko obespravio Srbe i vezao ih u čvor da ne mogu više da deluju kao celina.

Znači li to da su Srbi godinama slavili 29. novembar kao dan kada su vezani u čvor?

- Srpski narod je više od pola veka slavio datum kada je besomučno prevaren da se u njegovo ime donesu tako krupne odluke, a o kojima nije mogao da izrazi svoj stav. Broz je onemogućio srpskom narodu da sve do završetka rata osnuje svoje institucije, antifašističko veće i komunističku partiju, kao što su to u toku rata, a pre Drugog zasedanja AVNOJ-a, učinili svi drugi. Josip Broz je na taj način oduzeo srpskom narodu mogućnost da se izjasni kao nacija, a sam je odredio svoje najbliže saradnike i potčinjene da zastupaju srpski narod. I na samom kraju, učinjen je krupan korak na obespravljivanju srpskog naroda time što mu je oduzeto pravo na nacionalno jedinstvo. Svaki pokušaj delovanja kao celine smatran je velikosrpskim nacionalizmom i suprostavljenjem Brozvoj politici.

 Znači li to da je Tito uništio Jugoslaviju, a ne Milošević?

- Jugoslavijom je 40 godina upravljao Hrvat Josip Broz, uz asistenciju Edvarda Kardelja, Slovenca, dok su Srbi čitavo vreme imali marginalnu ulogu. Zato je srpski narod i mogao da doživi tragičnu sudbinu i da izgubi čitav jedan vek. Milošević jeste činio greške, neke od njih su doprinele da srpski narod još više izgubi, ali one nisu bile presudne za raspad zemlje. Nije Milošević rasturio Jugoslaviju, on se našao u vreme raspada Jugoslavije...On nije mogao da se povuče.

Poseban akcenat u knjizi stavljen je na ustav i promene iz 1974?

- Tim ustavom, Jugoslavija kao država praktično je onesposobljena. Srpski političari nisu primetili da se na taj način malo-pomalo ukidala zajednička država i nikada se tome nisu suprotstavljali. U jednom razgovoru sa Stevom Krajačićem, Tito je priznao da je takvo rešenje zahtevao od Kardelja, kome je dao zadatak da pripremi ustav (iz 1974.) po kojem bi Hrvatska mogla da se izdvoji iz Jugoslavije sa teritorijama na kojima žive Srbi. Takvo ustavno rešenje, koje nije uvažavalo prava svih naroda, dovelo je do međunacionalnih sporova i na kraju do građanskog rata, u kojem je srpski narod najviše izgubio.

Da li je onda tandem Tito-Kardelj kriv i za Kosovo i Republiku Srpsku Krajinu?

- Konačni efekat te politke jeste da je srpskom narodu oduzeta država, da su mu otete teritorije na kojima je vekovima živeo, da je prognan, ekonomski unazađen, pred čitavim svetom predstavljen kao krivac i drakonski kažnjen. Josip Broz je u potpunosti ostvario zadatke dobijene na Četvrtom kongresu KPJ bez ozbiljnijih otpora srpskih političara, štaviše, uz njihovu pomoć da srpski narod upregne da decenijama radi za politiku koja ga je na kraju satrla.

Velike sile su takođe podržavale to ugnjetavanje Srba?

- Plan o rasturanju Jugoslavije započeo je da se realizuje kada je to odgovaralo velikim silama sa zapada, a one su ga svesrdno potpomagale naoružavanjem Hrvatske i Slovenije i na svaki drugi način. Otpor srpskog naroda žestoko je kažnjen i bombardovanjem i otimanjem Kosova i Metohije. Ostalo je od drezdenskog plana još samo da se reši mađarsko pitanje.

Kakva je uloga Slobodana Miloševića u svemu tome?

- Srbija i srpski narod su bili u takvoj poziciji da bez obzira na to ko je vladao, nije mogao da ih spase od zla. Posebno poglavlje sam napisao o Miloševiću i promenama u Srbiji posle čuvene Osme sednice te njegovim metodama vladavine, koju sam nazvao apsolutističkom.

U knjizi ste otkrili i da ste pokušali da urazumite Miloševića i da ste mu napisali pismo, u kojem ste mu ukazali na sve što ste uvideli?

- Jesam, napisao sam mu pismo. On je to pismo pročitao pred saradnicima i nije ga bacio, kao što je to obično činio, već ga je presavio i stavio u unutrašnji džep sakoa. Mi smo se u tom periodu već bili razišli. Posle tog pisma nismo više kontaktirali.

Šta ste mu napisali?

- Sve što mi je bilo na duši. Između ostalog da bi 9. marta završio kao Čaušesku da ja nisam naredio vojsci da ga odbrani. Ali kako sam posle čuo, spasla me je samo jedna rečenica tog pisma, koja je njemu očito od svega bila najvažnija, a to je da se neću buniti i osnivati novu partiju.