Šta je plan? Koji je krajnji cilj? I šta sada sledi? Nešto manje od 28 miliona stanovnika Venecuele ovog vikenda se probudilo u stanju potpune neverice. Bez obzira na lični odnos prema činjenici da predsednika – ili diktatora, kako ga deo javnosti vidi – više nema na vlasti, jer su ga samo dan ranije Sjedinjene Američke Države, u okviru „specijalne vojne operacije“, uklonile sa funkcije za manje od tri sata i izvele pred sud u Njujorku kao optuženog za narko-terorizam, građani Venecuele danas ne znaju ko zapravo upravlja njihovom zemljom bogatom naftom.

Da li je vlast preuzela potpredsednica Delsi Rodrigez, kojoj po Ustavu pripadaju ovlašćenja u slučaju da predsednik nije u mogućnosti da obavlja dužnost, ili su to Sjedinjene Države, kako je to na svojoj neobičnoj konferenciji za novinare u Mar-a-Lagu najavio američki predsednik Donald Tramp? Da li je takav scenario uopšte moguć i da li je, sa stanovišta međunarodnog prava, legalan? Koga u ovom trenutku sluša vojska? Šta se zapravo dešava?

To nisu pitanja koja muče samo građane Venecuele – dobrim delom, to su dileme koje postavlja i ostatak sveta.

Na pomenutoj konferenciji za novinare, Tramp je dao vrlo malo, ako uopšte ijedan, znak da poseduje jasan plan „za dan posle“. Još manje je delovao kao neko ko je u potpunosti svestan da je zakoračio u neistražene vode – ne samo kada je reč o onome što se nekada nazivalo međunarodnim poretkom, već i kada je u pitanju presedan koji bi sada mogao poslužiti kao model drugim globalnim akterima.

Ako na trenutak ostavimo po strani sudbinu Nikolasa Madura – jer, realno gledano, malo ko za njom iskreno žali, osim onih koji nisu upoznati sa nasleđem njegove vladavine, tokom koje je u zemlji sa najvećim rezervama nafte na svetu više od 40 odsto stanovništva gladovalo, a čak 80 odsto živelo u ekstremnom siromaštvu – ostaje mnogo veći problem.

Reč je o faktičkoj najavi okupacije jedne suverene države, i to bez jasnog plana, bez definisanog programa, pa čak i bez priznanja da se radi upravo o okupaciji. Iz Trampovog govora ove subote mogao se steći utisak da on čitavu situaciju doživljava kao obično preuzimanje kompanije, a ne kao preuzimanje uprave nad višemilionskom državom u kojoj građani, ali i političke strukture koje su do tada vladale, imaju vrlo jasno mišljenje o stranoj sili koja im je, praktično preko noći, „ušla u kuću“ i preuzela kontrolu nad njihovom sudbinom.

Zašto bi se na to tek tako pristalo? I to bez ispaljenog metka – što je scenario na koji Tramp, po svemu sudeći, računa, tvrdeći da „druga faza operacije“ uopšte neće biti potrebna i da će Sjedinjene Države „preuzeti Venecuelu do sledećih izbora“.

Ali ponovo se vraćamo na isto pitanje: koji je plan? Koji je krajnji cilj? U redu, nafta – to je svima odavno jasno. Međutim, osim preuzimanja kontrole nad venecuelanskim rezervama, ostaje ključno pitanje: ko će u međuvremenu upravljati državom?

Na to, potpuno očekivano i uz očiglednu nervozu, Tramp je novinaru kratko odgovorio da će vlast preuzeti „grupa ljudi“. Međutim, nije rekao ništa o pravnom okviru u kojem bi se to sprovelo – da li je reč o protektoratu, mandatu Ujedinjenih nacija ili sporazumu sa legitimnim domaćim institucijama. Nije pomenuo ni imena ljudi koji bi činili tu „grupu“.

Zbog toga su se u kuloarima Mar-a-Laga već pojavile spekulacije da bi Marko Rubio mogao biti postavljen za privremenog predsednika Venecuele. U kontekstu „novog normalnog“, nakon što se nedeljama spekulisalo o Toniju Bleru kao guverneru posleratne Gaze, ni takav scenario više ne deluje potpuno nezamislivo.

Međutim, problem je u tome što u Venecueli i dalje postoji važeći režim. Delsi Rodrigez je formalno imenovana za vršiteljku predsedničkih dužnosti i sve veći broj država sa njom komunicira kao sa šeficom države u odsustvu Madura. Njene naredbe, barem za sada, poštuje vojska Venecuele.

Rubio je u svojim nedavnim izjavama između redova nagovestio da i američka strana komunicira sa Rodrigez, što bi teoretski moglo dovesti do neke vrste buduće saradnje, umesto potpune i direktne američke uprave. Ali zašto bi se to dogodilo? Koji bi motiv imala potpredsednica izrazito antiameričkog režima da dozvoli Sjedinjenim Državama – zemlji čije su vojne jedinice pod okriljem noći upale u predsedničku rezidenciju i uhapsile njenog prethodnika – da njoj i njenom narodu nameću uslove pod kojima će živeti i raditi?

Realno gledano, otpor je mnogo verovatniji scenario.

I tu dolazimo do ključnog problema koji Donald Tramp, po svemu sudeći, uopšte nije uzeo u obzir – a mogao je da ga nauči iz grešaka svog prethodnika, Džordža V. Buša. Kao što je poznato, Buš mlađi je početkom dvehiljaditih godina, pod izgovorom „oružja za masovno uništenje“, sproveo promenu režima u Iraku. Tramp se sada odlučio za izgovor „kokaina“.

U meri u kojoj je Buš govorio o uništenju „osovine zla“ i širenju demokratije po Bliskom istoku, Tramp danas govori o borbi protiv narko-terorizma i latinoameričkih bandi. Ali u oba slučaja, suštinski pokretač bila je – nafta.

Buš mlađi je za svrgavanje Sadama Huseina platio cenu od osam godina rata i okupacije, oko dva biliona dolara i više od 4.500 poginulih američkih vojnika. Pored toga, vakuum nastao nakon rušenja režima omogućio je jačanje džihadističkih grupa, što je kasnije dovelo do pojave Islamske države i ozbiljnih bezbednosnih problema za Zapad.

Tramp, s druge strane, deluje kao da veruje da će režim svrgnutog Madura biti uklonjen bez ispaljenog metka i bez ikakvih posledica po stabilnost regiona od ključnog značaja za nacionalnu bezbednost SAD.

Naivno? U najmanju ruku – da.