Britanski list The Times ponovo je ovih dana otvorio temu koja se u Vašingtonu već duže vreme razmatra iza zatvorenih vrata, ali se retko iznosi bez diplomatskih rukavica: administracija Donalda Trampa razmatra čak četiri različita scenarija kojima bi Grenland mogao da se trajno veže za Sjedinjene Američke Države.

Iako su neke od tih ideja predstavljene u mekšem, diplomatskom pakovanju, dok su druge znatno grublje i direktnije, zajednički imenitelj svih opcija ostaje isti – najveće ostrvo na svetu ponovo je dospelo u fokus globalne geopolitičke borbe velikih sila.

Kako navodi The Times, unutar američkih političkih, vojnih i bezbednosnih struktura razmatra se i najtvrđa moguća varijanta. Prvi scenario, ocenjen kao krajnji i najradikalniji, podrazumeva direktno vojno delovanje Sjedinjenih Država na teritoriji Grenlanda. Iako se o toj opciji govori bez ulepšavanja, jasno je da bi njena realizacija imala ozbiljne i dugoročne posledice – ne samo po odnose sa Danskom, već i po stabilnost čitavog arktičkog regiona.

Druga opcija, iako formalno blaža, ne odustaje od pritiska. U tom slučaju, Vašington bi se oslonio na političko-ekonomske instrumente kako bi izvršio snažan uticaj na Kopenhagen, ali i na lokalne vlasti na Grenlandu. U tom kontekstu pominje se i mogućnost direktne kupovine ostrva od Danske, uz obećanja o velikim investicijama, ubrzanom razvoju infrastrukture, jačanju lokalne privrede i poboljšanju životnog standarda stanovništva. Suštinski, reč je o klasičnom spoju finansijske moći i političkog uticaja, bez otvorene upotrebe sile.

Treća varijanta, koju The Times opisuje kao sofisticiraniju i dugoročno održiviju, zasniva se na modelu Sporazuma o slobodnom udruživanju. Takav model Sjedinjene Države već primenjuju sa pojedinim državama u Pacifiku, poput Mikronezije, Maršalskih Ostrva i Palaua. Suština tih sporazuma ogleda se u tome da Vašington obezbeđuje značajnu finansijsku i ekonomsku pomoć, dok partnerske zemlje prenose ključne nadležnosti u oblasti odbrane i bezbednosti na SAD, zadržavajući unutrašnju samoupravu. Formalno nezavisne, ali strateški čvrsto vezane za američke interese.

Postoji i četvrta, možda najmanje upadljiva, ali nikako beznačajna opcija. Ona predviđa da Grenland ostane u okviru Kraljevine Danske, ali uz znatno prošireno američko vojno prisustvo na ostrvu. U tom scenariju pominju se i široki komercijalni aranžmani sa američkim kompanijama, naročito u oblasti istraživanja i eksploatacije mineralnih resursa, kao i imenovanje američkih zvaničnika u svojstvu savetnika lokalnim vlastima. Drugim rečima, snažan uticaj bez formalne aneksije.

Sve ove opcije razmatraju se u kontekstu specifičnog statusa Grenlanda. Reč je o bivšoj danskoj koloniji koja je i dalje deo Kraljevine Danske, pri čemu Kopenhagen zadržava kontrolu nad spoljnom politikom i pitanjima bezbednosti. Grenland je najveće ostrvo na svetu, površine oko 2,166 miliona kvadratnih kilometara, od čega je gotovo 80 odsto prekriveno ledom. Smešten na severoistoku Severne Amerike, ima nešto više od 50.000 stanovnika, mahom pripadnika inuitskog naroda.

U tom svetlu treba posmatrati i ranije izveštaje The Wall Street Journala, koji je naveo da je američki državni sekretar Marko Rubio u razgovorima sa članovima Kongresa naglasio da oštra retorika iz Vašingtona ne znači nužno neposredno vojno delovanje, već da administracija i dalje kao prioritet vidi mogućnost kupovine ostrva od Danske.

Od povratka u Belu kuću u januaru 2025. godine, Donald Tramp je u više navrata javno ponovio da želi da Grenland postane deo Sjedinjenih Država. U intervjuu za The Atlantic 4. januara izjavio je da je ostrvo „okruženo ruskim i kineskim brodovima“ i da ima „kritičan značaj za američku odbranu“, čime je bezbednosni argument stavio u prvi plan.

Da se ne radi samo o medijskim spekulacijama, ranije je pisao i britanski The Economist. Prema njihovim navodima, u Vašingtonu se već razrađuje model Sporazuma o slobodnom udruživanju sa Grenlandom, koji bi Sjedinjenim Državama omogućio presudan uticaj nad bezbednosnim pitanjima i strateškim resursima ostrva, bez formalnog pripajanja.

Za sada su sve opcije, barem na papiru, i dalje otvorene. Ono što ostaje nejasno jeste koliko su lokalne vlasti i stanovništvo Grenlanda spremni da prihvate bilo koji od ovih scenarija, kao i gde se nalazi granica posle koje diplomatija prestaje da bude dovoljna. Grenland ćuti, Kopenhagen pažljivo bira reči, dok Vašington, po svemu sudeći, još uvek meri – i vreme i cenu.