KO JE KOME POTREBNIJI? Zašto Kina ignoriše Veliku Britaniju

Nakon posete Olafa Šolca Pekingu početkom novembra, Si je vodio značajne razgovore sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom ali i predsednikom SAD Džozefom Bajdenom, dok je premijerka Novog Zelanda Džasinda Ardern dobila poziv da poseti Peking.

Ovakav diplomatski "blickrig" odgovor je Pekinga na pokušaje SAD da izoluje Kinu na globalnoj političkoj sceni, piše politički analitičar Timur Fomenko za "RT". Sa druge strane, Si je tokom ovogodišnjeg skupa G20 odbio da se sastane sa Rišijem Sunakom nakon što je britanska strana zatražila susret sa kineskim liderom.

Sijevo demonstrativno odbijanje tog susreta poklopilo se sa primetnom promenom Sunakovog stava prema Kini.

Pokušaji da uspostavi komunikaciju sa kineskim predsednikom, ali i udaljavanje od ideje da Kina predstavlja "bezbednosnu pretnju" za Britaniju, koju je zagovarala bivša premijerka Liz Tras, u suštoj su suprotnosti sa Sunakovom antikineskom retorikom pomoću koje je skupljao poene u okviru Konzervativne partije pre nego što će postati premijer, ukazuje Fomenko.

Međutim, ništa od toga nije promenilo Sijev stav prema Britaniji.

Podrivanje uticaja SAD

Sijev potez na skupu G20 u vezi je sa odnosima Kine i SAD, koliko i sa odnosima Kine i Velike Britanije.

Od svih saveznika SAD, Kina je najpodozrivija prema članicama "anglosfere" - koju, pored Amerike, čine Australija, Kanada, Novi Zeland, i Velika Britanija – imajući u vidu duboke kulturno-istorijske veze koje te zemlje dele sa SAD, dalje tvrdi autor.

Shodno tome, Kina ne vidi Veliku Britaniju kao potpuno suverenu zemlju, već kao "nesnosnu pudlu" SAD, slikovito objašnjava Fomenko, i dodaje da će Si nastaviti da "kažnjava" tu "pudlu" dok ona zasigurno ne promeni ponašanje.

Autor podseća da se kineski predsednik slično ophodio prema australijskom premijeru Skotu Morisonu, dok je prema njegovom pragmatičnijem nasledniku Entoniju Albanezeu bio mnogo otvoreniji.

Ipak, biti previše oštar prema "nesnosnoj američkoj pudli" nije ni u interesu Pekinga, budući da zemlje anglosfere ipak predstavljaju značajne trgovinske partnere Kine.

Pa tako, umesto otvorenog neprijateljstva, Si primenjuje princip "šargarepe na štapu". "Loše" ponašanje se kažnjava ignorisanjem, a "dobro" nagrađuje pažnjom – što se najbolje može primetiti u Sijevoj odluci da pozove novozelandsku premijerku u Peking dok je Sunakov zahtev na G20 odbijen, ukazuje autor.

Dok Kina mora da održava odnose sa SAD zbog uloga koje te dve zemlje igraju na globalnoj političkoj sceni, ona može uslovljavati ostale članice anglosfere dokle god se one ne ponašaju "pristojno", i time ujedno podrivati političku moć Amerike.

Ko je kome potrebniji?

Kina takođe prepoznaje ekonomsku slabost Velike Britanije, i koliko god da London ne želi da prizna, Velikoj Britaniji su potrebne veze sa Kinom. Inflacija raste, industrijski nemiri rastu, kancelar Džeremi Hant kaže da je zemlja već u stanju recesije.

Peking će iskoristiti te slabosti da Velikoj Britaniji postavi brojne "zahteve" kao preduslove za normalizaciju, što obično uključuje poštovanje stava Pekinga o Tajvanu i manje revnosno praćenje američke agende, dodaje autor.

Sijeva strategija "šargarepe na štapu" ne mora nužno biti uspešna u slučaju Britanije.

Bivši premijer Australije Skot Morison nije promenio stav do kraja svog mandata i da je Kina nastavila diplomatske odnose sa Australijom tek nakon dolaska Entonija Albanezea na poziciju premijera, što autor smatra da može biti slučaj sa Sunakom.

Iako dosadašnja politika najnovijeg britanskog premijera nagoveštava da će Sunak igrati kako SAD svira kada je Kina u pitanju, iskustvo sa skupa G20 trebalo bi da ga navede da stavi prst na čelo, zaključuje Fomenko.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

BONUS VIDEO

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI