KAKO JE POČEO RAT DO ISTREBLJENJA? Ovo je sve što treba da znate o sukobu Izraela i Palestine: Nazire li se kraj?

Ali, zagovornici takozvanog "rešenja sa dve države" smatraju da je nasilje koje je počelo u oktobru, paradoksalno, unapredilo njihove napore.

Dve nedelje pre užasa 7. oktobra, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je u Generalnoj skupštini UN najavio „zoru nove ere mira“ za Izrael i njegove arapske susede.

Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu

Kada je Izrael bio bliži Beogradu, a kada Palestina

- Četvrt veka tokom kojih su „takozvani eksperti” držali primat sa „svojim pristupom” u pregovorima o rešenju dve države sa Izraelom i budućom palestinskom zemljom između reke Jordan i Mediterana nije donelo „nikakav mirovni sporazum. Pod pristupom za koji sam se zalagao, 2020. ostvarili smo neverovatan napredak u rekordnom roku. Četiri mirovna sporazuma za četiri meseca, sa četiri arapske zemlje - istakao je Netanjahu.

To su bili takozvani Abrahamovi sporazumi, uz posredovanje Trampove administracije, budući da je njena izraelsko-palestinska mirovna inicijativa doživela istu sudbinu kao i jedan broj njenih prethodnika uz posredovanje Amerike.

Abrahamovi sporazumi iz 2020.

- 15. septembar - Sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata i sporazum o normalizaciji odnosa između Bahreina i Izraela

- 22. decembar – Sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i Maroka

- 24. decembar – Sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i Sudana

Prethodni arapsko-izraelski sporazumi:

- 26. mart 1979. - Mirovni sporazum između Egipta i Izraela

- 13. septembar 1993. - Prvi sporazum iz Osla (Izrael-PLO)

- 26. oktobar 1994. – Mirovni sporazum između Izraela i Jordana

- 24. septembar 1995. - Drugi mirovni sporazum iz Osla (Izrael-PLO)

Prezentaciona siva linija

- Zamajac Sporazuma ubediće Palestince da odustanu od „fantazije o uništenju Izraela i konačno prihvate put istinskog mira - rekao je premijer.

Potom je podigao mapu „novog Bliskog istoka“, nagoveštavajući palestinsku predaju i odustajanje od rešenja o dve države. Za to vreme, veruje se da je Bajdenova administracija potrošila manje energije na izraelsko-palestinski slučaj nego bilo koji od prethodnih sedam američkih predsednika.

U februaru je Stejt department rekao za dve zemlje da deluju „daleko“, ali da su SAD „posvećene očuvanju horizonta nade“.

Politička formula je potpuno izostala iz poziva Entonija Blinkena izraelskim i palestinskim liderima u septembru.

Mnogo toga se promenilo.

- Sjedinjene Države i dalje veruju da je najbolji održiv put i jedini put, ako budemo iskreni kroz rešenje dve države - izjavio je državni sekretar Izraela.

Ali protivrečnosti i prepreke koje su sprečavale postizanje mira pre 25 godina postale su samo, ako ništa drugo, složenije.

Nacrt sporazuma o dve države nastao je nakon što su Izrael i PLO, predvođeni frakcijom Fataha Jasera ​​Arafata, prihvatili međusobno priznanje 1993. nakon pregovora poslednjim kanalima uz posredovanje Norveške. Međutim, takozvani Oslo proces nikada nije uzeo maha i iza sebe je ostavio niz problema koje je bilo još teže rešiti nego ranije.

Sporazumima „zemlja za mir“ uspostavljena je samouprava Palestinske vlasti (PA) na teritoriji koju je Izrael zauzeo i okupirao u ratu 1967. 

Ali vojna okupacija i aktivnosti jevrejskih naselja su nastavljene, a takozvana "trajna statusna pitanja" su ostavljena za kasnije pregovore. To uključuje status palestinskih izbeglica iz onoga što je postalo Izrael nakon prvog arapsko-izraelskog rata 1948. i pošto su UN glasale za otcepljenje 1947.

Izrael je anektirao istočni Jerusalim 1967. godine i to je bio novi ćorsokak, sa svetim mestima od kojih su obe strane smatrale previše važnim da bi se odricale.

Nakon nekoliko godina diplomatskih razgovora, ova pitanja su se konačno pojavila tokom samita iza zatvorenih vrata u Kemp Dejvidu 2000. koji je organizovao američki predsednik Bil Klinton, ali tada izraelski premijer Ehud Barak i predsednik Palestinske uprave Arafat nisu uspeli da premoste jaz.

Svi su krivili drugu stranu za neuspeh

Izraelski i američki zvaničnici rekli su da je Arafat odbio najvelikodušniju ponudu koju bi ikada dobio. Palestinci su to nazvali prevarom, daleko ispod njihovih zahteva, kao što je prestonica u istočnom Jerusalimu.

Kritičari su tvrdili da je Izrael u međuvremenu postigao glavni cilj neutralizacije svog glavnog neprijatelja.

Zašto se onda odreći teritorije u koju je toliko uložio, pogotovo što je kontrola bezbednosti delegirana Palestinskim vlastima u oblastima naseljenim Palestincima?

Arafat je pregovarao sa pozicije slabosti, dok je američki posrednik delio odnos sa Izraelom koji je verovatno bio bliži od bilo koje dve zemlje u istoriji.

Bilo je i drugih značajnih faktora koji su se na putu ka rešenju dve države pokazali kao nepremostivi.

Islamski pokret otpora Hamas, osnovan u Gazi 1987. godine, nije se složio sa mirovnim ustupcima rivalskog Fataha i našao je široku priliku da sabotira pregovore samoubilačkim napadima od 1994. nadalje. A, verski doseljenici su iskoristili priliku da prošire i učvrste jevrejsko prisustvo na teritoriji za koju su smatrali da im je Bog obećao.

Šta se desilo posle Osla?

Kada je palestinski ustanak poznat kao Druga intifada izbio 2000. godine, centar izraelske političke gravitacije se značajno pomerio udesno. Izraelska laburistička partija, pokretačka snaga pregovora u Oslu, postala je nevažna, dok su različite verzije desnice za naseljenike postale dominantne.

Glasači su poverili Arijelu Šaronu, iz desničarske stranke Likud i nepokolebljivom Arafatovom neprijatelju, da ih izvuče iz haosa.

Buntovnički raspoloženi palestinski stanovnici suočavali su se sa izraelskom vojnom silom, dok je Šaronov kabinet uveo barijeru koja razdvaja Palestince od Izraela i od nekih naselja na Zapadnoj obali. Arafat je bio sateran u ćošak u Ramali sve do pred smrt 2004. godine.

Manje predvidljivo, Šaron je uklonio nekoliko hiljada doseljenika koji su živeli među 1,5 miliona palestinskih stanovnika Gaze i povukao trupe do granice.

Šaronov glavni savetnik rekao je jednom novinaru da je to pružilo „dovoljnu količinu formaldehida" neophodnu za okončanje političkih pregovora.

Ipak, ovaj potez je podelio Likud i otuđio pristalice naseljavanja.

Nepokoleban, Šaron je formirao novu partiju za izbore 2006. godine.

Zbog izliva krvi u mozak nekoliko nedelja pred izbore nikad nismo saznali da li je postojao sličan plan za Zapadnu obalu.

Ako jeste, samo je Šaron imao dovoljno uticaja da ga sprovede u delo.

Arafatov naslednik Mahmud Abas opisao je to kao izdaju Oslovskih principa, dok su Hamasovi lideri u Gazi izvlačenje slavili kao trijumf otpora.

Ali uz egipatsku saradnju, Izrael je učvrstio blokadu Gaze uz redovne eskalacije nasilja, sa upadima ekstremista i raketnim ekipama koje otvaraju vatru na Izrael, i bombardovanjem i invazijom da bi se zauzdao taj otpor.

Za to vreme, na Zapadnoj obali Hamas se razvijao.

Hamas je silom proterao Palestinsku upravu iz Gaze, što je dovelo do odvajanja Gaze, kao centra oružanog otpora, od Zapadne obale kojom vlada Fatah posvećen mirovnim pregovorima, mada bez preteranih izgleda za mir.

Ali je bilo znakova varijacija u stavovima Hamasa koji su ukazivali na mogućnost budućeg političkog angažovanja, sa ponudama za dugogodišnji prekid nasilja i sugerisanje da bi na teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. mogla da se stvori država.

Ali Hamas nije promenio povelju koja poziva na uništenje Izraela i nastavio je da širi naselja na Zapadnoj obali i po veličini i po broju stanovnika.

Vremenom je Hamas iskoristio odsustvo kontrole u Gazi da izgradi vojne kapacitete, uz podršku saveznika kao što su Hezbolah u Libanu, koji će postati poznati kao Osovina otpora.

BONUS VIDEO

 

​

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI