Ivan Grozni
Foto: Profimedia/Profimedia

Ivan Grozni je jedna od najkontroverznijih, kao i najpoznatijih figura ruske istorije. Sa jedne strane je bio progresivan vladar i ekspanzionista, koji je radio za dobrobit svoje zemlje, dok je paralelno sa tim bio beskrupulozni tiranin neuravnotežene naravi, sklon impulsivnim reakcijama, koje su koštale Rusiju desetine hiljada života.

Pravo ime mu je Ivan IV Vasiljevič, car Rusije postao je 1533. i vladao je do 1584. Godine 1547. proglasio se za cara svih Rusa. Poznat po značajnim reformama u Rusiji, ali i okrutnosti prema boljarima, višem sloj feudalne aristokratije u Rusiji, koju je primenjivao u nastojanju da centralizuje vlast i zbog ubistva sina.

U početku vladavine preuzeo je mere koje su doprinele razvoju države: Moskva je postala državno i crkveno središte, reformisao je vojsku, dolazi do razvoja štamparije i otvaranja Rusije ka Evropi. A onda je do izražaja došla surova strana njegove ličnosti.

Misteriozni nestanak

Moskvom se proneo glas da je car Ivan IV napustio grad, ali niko nije znao gde se on nalazi. Ovoga puta, njegova pratnja, koja ga inače nije ispuštala iz vida, ostala je zbunjena u dvorcu, odgovarajući na pitanja velikaša i radoznalaca, koja su se u različitim formama svodile na samo jedno pitanje - Gde je car Ivan?!

Skoro mesec dana je jako mali broj ljudi znao gde je car. Nakon što je umrla njegova “Carina Anastasija” 1560. godine, car Ivan IV Vasiljevič, koji će ostati poznatiji po svom nadimku Grozni, ponašao se potpuno nepredvidivo. Iako je na tronu proveo već dvadesetak godina, njegova vladavina do smrti Anastasije Romanovne je bila daleko od loše.

Ivanovo ponašanje, ali i politički potezi, nakon caričine smrti nagnali su mnoge velikaše na misao da bi se novom zaverom i ovaj car mogao zbaciti sa trona. Bojari su smatrali da bi im bolje bilo da na prestolu sedi car koji je podložniji njihovom uticaju. Ivan je dobro znao da je njegov opstanak u životu usko povezan sa njegovim ostankom na prestolu.

Pismo cara narodu ruskom

Trećeg decembra 1564. godine, u Moskvu su stigla dva pisma, poslata iz Aleksandrovskaje Slobode, grada koji je narednih nekoliko meseci bio de facto prestonica Rusije. Prvo pismo bilo je namenjeno velikašima (Bojarima) i sveštenstvu. U tom pismu, car je na najgrublji način saopštio da je nezadovoljan njihovim ponašanjem, da zemlja vrvi od izdajnika i zaverenika, te da su oni najveća pretnja carstvu.

U drugom, dosta poetičnijem i nežnijem pismu, upućenom stanovnicima Moskve, car se požalio na svoj odnos sa crkvom i velikašima, te pohvalio svoj narod koji je nazvao najzaslužnijima za razvoj carstva.

Istovremeno, zajedničko za oba pisma, pored kritika određenih društvenih slojeva, bila je i najava abdikacije! Ova vest je carstvom odjeknula kao bomba. Većina stanovništva je, poput cara, na bojare gledala kao na negativan, eksploatatorski element ruskog društva, večno željan vlasti.

Moguća abdikacija cara za njih je značila samo jedno – novi talas sukoba, verovatno i građanskih ratova, za prevlast među velikašima. Takvi sukobi, već mnogo puta viđeni kroz istoriju Rusije, imali su jednu konstantu – stradanje običnog naroda.

Carevo pismo u kojima sveštenike naziva podmitljivcima, a velikaše vlastohlepcima, mnogima je delovalo kao očajnički pokušaj poštenog cara da spase carstvo. Većina je o sveštenicima i velikašima imala isto, ili gore mišljenje.

Pritisak stanovništva na bojare postajao je sve veći i glasniji, a napetost u gradu ogromna. Moskva je bila na ivici pobune protiv velikaša. Na kraju je na zajedničkom sastanku bojara i sveštenstva dogovoreno da nema drugog rešenja do otići Ivanu IV na noge i moliti ga da se vrati na presto.

Najmanje tri meseca su trajali pregovori između cara Ivana i predstavnika velikaša u Aleksandrovskoj Slobodi. Na kraju, Ivan je izašao kao pobednik. Tražio je, i dobio, apsolutnu i neograničenu vlast, prema kojoj je mogao da osudi svakog koga bi optužio za nelojalnost, i da mu zapleni svu imovinu. Bojari nisu bili ni svesni na šta su pristali. Crkva je, sa druge strane, izgubila ulogu moralnog carevog vodiča, a Ivan je sebe proglasio tumačem, ali i egzekutorom, Božije volje na zemlji.

U februaru 1565. Ivan se vratio u Moskvu. Većina stanovništva je bila zadovoljna, jer je povratak cara značio i povratak stabilnosti. Bojari su imali nešto manji nivo oduševljenosti Ivanovim povratkom, ali ni sanjali nisu kakav se obračun sa njima sprema. Ivan se spremao za pogrom velikaša neviđenih razmera.

Bojarska golgota

Prvi korak koji je morao da uradi, bio je da stvori vojsku, koja će i zaista biti njegova. Izveo je to skoro neprimetno, kroz reformu državne uprave. Novi način unutrašnje podele teritorija, doveo je do formiranja odreda “Oprečnika“, kvazipolicijske jedinice sastavljene od prekaljenih vojnih veterana, kriminalaca, plaćenika i kao i ludaka raznih vrsta, koje je najčešće birao sam car.

Ubrzo se videla i njihova stvarna namena. Jedan po jedan, ugledni bojari su gubili glave, imanja, porodice, a oni srećniji bi prošli samo sa proterivanjem iz Moskve, doduše uz neizbežnu konfiskaciju imovine. Gušeći postojeće i nepostojeće zavere, car je nemilosrdno ubijao, često i veoma ritualno, vodeće pripadnike sveštenstva i bojara.

Nesrećniji su završavali na mukama u inkvizicijskom stilu, koje su najčešće imale neke biblijske konotacije. Kad god bi imao vremena, Ivan bi prisustvovao mučenjima i pogubljenjima ne skrivajući zadovoljstvo, a neretko bi i svojeručno kažnjavao i krivce i “krivce”. Oni koji su bili oprezniji, pobegli su pre nego što bi se njihovo ime našlo na spisku za odstrel. Cara je posebno iritiralo to što su bežali najčešće na stranu neprijatelja, što nije bilo bez posledica u ratovima koji će uslediti.

Ubrzo, nije bilo ni jedne uglednije kuće u kojoj neko nije nastradao u Ivanovim “čistkama izdajnika”. Bolju sudbinu nisu doživeli ni Ivanovi bliži i dalji rođaci, a skoro svaki od njih bio je optužen da sprema zaveru protiv cara. Prema zapisima tadašnjih hroničara, koje ne treba uzimati bez rezerve, Ivan je naredio i da se sva njegova vanbračna deca, kojih nije bilo malo, pogube, jer nije želeo da neko od njih bude instrument u rukama bojara.

Broj “Oprečnika“ se samo povećavao, a i njihov odnos sa Ivanom je postajao sve prisniji. Ivan je svoj dvorac preuredio tako da izgleda poput manastira, “Oprečnike“ je nazivao monasima, a sebe njihovim igumanom.

Godine koje, pre svega britanski, istoričari nazivaju “godinama rata protiv sopstvenog naroda“, imale su više karakter klasnih borbi. Car je ušao u neobjavljeni rat protiv klase bojara, a pored silne okrutnosti i bezobzirnosti sa kojom je postupao, nije izgubio podršku širokih, nižih, slojeva.

Bez sumnje je da je Ivan u svojim čistkama otišao predaleko, čak i po srednjovekovnim standardima, a dalo bi se debatovati i o njegovom psihičkom stanju, međutim, jedna stvar se mora priznati – plan obračuna sa bojarima izveo je perfektno, što je već za nekoliko godina imalo i konkretnu posledicu – u Rusiji više nije bilo disonantnih tonova.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Tagovi

Komentari (1)

Loading
KKK

17.01.2024 07:09

Nije on jedini, bilo je takvih jos npr. Henrik VIII !