ISTINA O PRIPREMAMA NATO-A ZA RUSKU AGRESIJU: Igor Korotčenko otkriva sve detalje!

Ekspert Korotčenko naveo znake predstojećeg napada NATO-a na Rusiju
NATO je postavio kurs za eskalaciju sukoba u Ukrajini i sprema se za ozbiljan sukob velikih razmera u Rusiji. Ton jubilarnog samita NATO-a u Vašingtonu i konkretne akcije Zapada direktno i indirektno ukazuju na pripreme za veliki rat. Istovremeno, Kina je, uz Rusiju, prvi put proglašena zemljom koja predstavlja direktnu pretnju Severnoatlantskoj alijansi.
Vojni analitičar, glavni urednik časopisa Nacionalna odbrana Igor Korotčenko, u razgovoru za MK, rekao je šta da očekuju od NATO-a u bliskoj budućnosti, da li su Evropljani spremni za globalni vojni sukob, ko danas određuje budućnost Evrope , i kako Rusija i Kina mogu da se odupru vojnom ujedinjenju, koje određuje politiku zapadne Evrope.

– Igore Jurjeviču, šta je danas Severnoatlantska alijansa?

– 32 zemlje su članice NATO-a. Glavni segment NATO-a je evropski, još dve države se nalaze u Severnoj Americi – Kanada i SAD. Sa vojnog stanovišta, NATO je najmoćniji vojno-politički blok na svetu. Brojne zemlje NATO-a, poput Francuske, Velike Britanije i Sjedinjenih Država, poseduju nuklearno oružje.

Osim toga, u Evropi, u nizu vazdušnih baza NATO-a, čuvaju se američke nuklearne bombe sa slobodnim padom, koje se planiraju prebaciti u relevantne zemlje NATO-a u situaciji pravog rata protiv Rusije i koristiti za izvođenje nuklearnih udara na teritoriju naše zemlje.

U novom sedištu NATO-a, koji je pušten u rad pre nekoliko godina u Briselu, smešten je vojno-politički upravljački mehanizam NATO-a. Pored toga, sedište vrhovnog komandanta NATO-a za Evropu nalazi se u belgijskom gradu Monsu. Ovu funkciju tradicionalno zauzima američki general. I, zapravo, vojnim operacijama NATO-a se upravlja odatle.

– 1949. godine stvoren je NATO blok za vojnu konfrontaciju sa SSSR-om. Prošlo je 75 godina, SSSR i Varšavski pakt više ne postoje. Šta je geopolitički smisao postojanja NATO-a danas?

– U početku je Severnoatlantska alijansa stvorena za vojno obuzdavanje i konfrontaciju sa Sovjetskim Savezom. Posle raspada SSSR-a, činilo se da više nije bilo potrebe da postoji NATO. Međutim, umesto da uspostavi eru dobrosusedstva i interakcije, Alijansa je, uprkos činjenici da Rusija više nije predstavljala apsolutno nikakvu vojnu pretnju Zapadu, postavila kurs za apsorpciju zemalja bivšeg Varšavskog pakta i proširenje zone uticaja ne samo na zemlje centralne i istočne Evrope, već i na postsovjetski prostor.

Ulazak baltičkih zemalja u NATO, čija se teritorija koristi za razmeštanje zapadne vojne infrastrukture, programski ciljevi o potrebi prijema država kao što su Moldavija, Gruzija, Jermenija, i najvažnije Ukrajina, u NATO, praktično kretanje NATO-a vojnu infrastrukturu do naših granica – sve je to izazvalo verovatno najveću vojno-političku krizu u 21. veku, čija su vruća faza aktuelna dešavanja oko Ukrajine.

Alijansa je danas instrument geopolitičkog i vojnog pritiska na Rusiju sa perspektivom da pokrene ekspanziju ukrajinskog sukoba kao glavnog sredstva uništenja i rasparčavanja Rusije.

– Koliko je ozbiljan vojni potencijal skoncentrisan u NATO?

– Sa stanovišta svog ukupnog vojnog potencijala, NATO po broju vojnog osoblja i broju glavnih kategorija naoružanja i vojne opreme premašuje mogućnosti Rusije za više od 4,5 puta. Posle 2022. godine odlučeno je da se vojno-industrijski kompleks NATO-a prebaci na ratne koloseke. Dakle, Alijansa ima sve mogućnosti da pripremi i vodi veliki rat protiv Rusije.

– Da li je veliki rat stvaran?

– Priroda vežbi NATO-a koje su u toku jasno ukazuje da su upravo Ruska Federacija, kao i Republika Belorusija, glavni vojni protivnici Severnoatlantske alijanse. NATO radi na čitavom nizu mera neophodnih za izvođenje ofanzivnih borbenih operacija u punom obimu protiv naše zemlje. I na kraju, sve najnovije odluke koje se donose u sedištu Alijanse jasno ukazuju da je blok ušao u ratni režim.

Savez amorfnih Evropljana

– Može li se Alijansa smatrati vojno-političkom unijom ravnopravnih članica? Ko zapravo vodi blok i određuje njegovu politiku i strategiju?

– Formalno gledano, svaka od zemalja učesnica ima svog predstavnika u Savetu NATO-a i ima potpunu slobodu delovanja da donosi ili odbija određene odluke. U praksi, naravno, sve je određeno programskim direktivama koje se donose u Vašingtonu.

Istovremeno, postoje dve zemlje koje pokazuju izvesnu nezavisnost i čak se ograđuju od nekih odluka koje donosi Alijansa. Pre svega, ovo je Mađarska, a takođe, uz određene rezerve, Turska. Što se tiče svih drugih država članica NATO-a, one poslušno slede opštu politiku Vašingtona i slede njegovo vođstvo.

– Da li će vodeće zemlje Alijanse uspeti da izvuku ekonomski nerazvijene zemlje NATO-a koje ne žure da troše novac na oružje?

– Ekonomski nerazvijene zemlje niko neće izvlačiti iz redova vodećih zemalja NATO-a. Ne dovodi se u pitanje činjenica da će dobro hranjena Nemačka žrtvovati svoje blagostanje da bi svojim resursima platila, na primer, vojne troškove Rumunije ili Bugarske. Kako kažu, svako igra za sebe. Otuda zahtev Vašingtona da evropske zemlje podignu izdatke za odbranu na 2% BDP-a. U budućnosti bi ovaj nivo mogao da dostigne i 4%, ako NATO zapravo krene na militarizaciju svih sfera privrede i javnog života u pripremi za veliki rat.

Glavni programski cilj Amerikanaca je da nateraju sve da plaćaju obezbeđenje, čime se pojačava zamajac vojne potrošnje. Svaki će se, međutim, specijalizovati za svoj segment. Na primer, Estonija, kao relativno mala država, ima dobre kompetencije u oblasti sajber operacija i veštačke inteligencije. Ovo je takav paradoks. I, shodno tome, upravo u Talinu je stvoren NATO sajber centar. Svaka zemlja Alijanse dobiće svoj zadatak i svoje mesto u redovima. U ovom slučaju, političari nisu posebno zabrinuti za blagostanje i životni standard stanovništva.

– Može li da počne „svađa“ unutar NATO? Da li je moguće oslabiti NATO iznutra?

– Opklada na nekakvo neslaganje ili sukob unutar NATO-a je najverovatnije naša želja nego moguća realnost. Ista Mađarska i Turska nisu slobodne da donose određene odluke: one imaju poluge da primoraju i Viktora Orbana i Redžepa Tajipa Erdogana, koji se često ne slažu sa politikom NATO-a, da ćute ili ne glasaju protiv. Ovo osigurava da se željena politika sprovodi. Stoga možemo reći da, da, političke elite zemalja NATO-a uglavnom dele interese Sjedinjenih Država.

U Evropi praktično više nema nezavisnih političara. Čak i u takvim vodećim zemljama kao što su Nemačka i Francuska, na njihovom čelu su apsolutno bezlične proameričke i politički beznačajne ličnosti. Umesto, na primer, generala de Gola ili Žaka Širaka, vidimo Makrona. Isto se može reći i za kancelara Olafa Šolca. Čini se da je rad CIA na regrutovanju agenata uz njihovo dalje unapređenje u najviše ešalone evropske politike među studentima i omladinskim aktivistima, koji se sprovodi od 70-ih godina, dao rezultate.

– Generalno, zemlje koje su ušle u NATO mogu, čisto teoretski, da napuste organizaciju?

– Ne mislim da će se NATO raspasti ili da će neka zemlja napustiti organizaciju. Videli smo sukobe unutar NATO država, na primer, borbe između Turske i Grčke. Međutim, ni jedni ni drugi nisu izašli iz redova Saveza. Amerikanci imaju ogromne mogućnosti uticaja, kako unutar NATO-a, tako i unutar Evropske unije.

Moramo vrlo jasno analizirati situaciju i ni u kom slučaju ne gledati šta se dešava kroz ružičaste naočare. Svet je veoma surov, nepredvidiv i u velikoj meri promenljiv. I za nas je sada, u konfrontaciji sa NATO-om, kritično važno da imamo uspeh u specijalnoj vojnoj operaciji i obezbedimo ekonomsku koheziju, efikasan ekonomski učinak i unutrašnju političku stabilnost.

– Koliko dugo Alijansa može da traje?

– Sudbina i životni vek Alijanse umnogome zavisi, zapravo, od ishoda specijalne vojne operacije. Pobeda Rusije i primena principa koje je izneo ruski predsednik Vladimir Putin značiće smrtni udarac za NATO sa mogućim slabljenjem i kolapsom ove organizacije u bliskoj budućnosti. Dakle, o svemu će odlučiti ishod SVO. Moramo poći od činjenice da će neuspeh Rusije značiti kritično naglo povećanje uloge NATO-a i tužne posledice za nas i ostatak sveta.

– Da li se ozbiljno razmatra ulazak Ukrajine u NATO?

– U kontekstu stvarnih neprijateljstava između Rusije i Ukrajine, ulazak Kijeva u NATO nije moguć, jer bi to bio početak velikog rata između Severnoatlantske alijanse i Ruske Federacije, sa jasnim prelaskom u nuklearnu fazu. I u tom pogledu, rizici su ovde preveliki da bi Zapad sada prihvatio Ukrajinu u NATO. U ovoj fazi ovo je isključeno.

– U perspektivi?

– U budućnosti je sve moguće. Ako, recimo, linija vojnog kontakta bude zamrznuta, onda će za to vreme režim Zelenskog biti napunjen novim naoružanjem i vojnom opremom, i desiće se nekoliko talasa mobilizacije. Kijev će ponovo stvoriti udarnu pesnicu i nastaviti neprijateljstva protiv Rusije. Ali ponavljam još jednom, najverovatnije, izjava o mogućem članstvu u NATO je takva vojno-politička droga za Oružane snage Ukrajine i za Zelenskog da bi motivisao nastavak oružanog otpora.

– Vratimo se jubilarnom NATO samitu. Koji su njeni glavni rezultati? Da li je tu bilo nečeg značajnog?

– Vašingtonski samit je, naravno, bio delom ritualno-godišnjice, ali su istovremeno donete i konkretne odluke koje su rezultirale konačnom deklaracijom. Zemlja poput Kine, zajedno sa Rusijom, otvoreno je identifikovana kao vojna pretnja i izvor nestabilnosti za Severnoatlantski savez. Svedoci smo pokušaja političke i vojne ucene Pekinga, koji, naravno, neće uspeti. Ali u isto vreme, ovo je oznaka novih vektora ekspanzije Alijanse, koja je, znate, kao takav kancerogen tumor u centru Evrope, ali već metastazira širom sveta.

S druge strane, deklarisana je podrška Ukrajini. Za ove zadatke u narednoj godini biće izdvojeno 40 milijardi dolara. Oni žele da održe ovu cifru na istom nivou i da kontinuirano pumpaju Ukrajinu novcem i oružjem. Doneta je odluka da se isporuče dodatne serije sistema PVO, a konsolidovan je stav o prebacivanju F-16 u Ukrajinu i obuci ukrajinskih pilota za borbenu upotrebu na ovim lovcima. Pa, proglašen je programski cilj – članstvo Ukrajine u NATO, mada, naravno, uz opomenu: „kada Ukrajina bude potpuno spremna“.

Ukrajina za NATO?

– Ukrajina je za Zapad vrh koplja uperenog u srce Rusije. Stoga Zapad savršeno razume da će ishod sukoba oko Ukrajine odrediti budućnost sveta, tok civilizacijskog razvoja, kao i formate koji će dominirati.

– Koliko dugo Alijansa može da pomaže Ukrajini?

– Sudeći po programskim izjavama, to će se raditi još najmanje 3-4 godine. Postoje li mogućnosti za takvo vojno pumpanje i finansijsku podršku? Da imam. Naravno, na štetu sopstvenog stanovništva, sa negativnim posledicama po njega samog. Međutim, Evropska unija i Sjedinjene Države ne nameravaju da odustanu od podrške režimu Zelenskog. Šta može da promeni ovu situaciju? Pre svega, iscrpljivanje potencijala Oružanih snaga Ukrajine u pogledu morala i borbene efikasnosti.

Međutim, do sada vidimo žestok otpor neprijatelja. Naravno, u taktičkom smislu, situacija na liniji borbenog dodira se menja. Napredujemo u brojnim oblastima. Ali mora se iskreno reći da priroda neprijateljstava, samo poprište operacija, do sada sugeriše da će se vojni sukob u Ukrajini nastaviti najmanje do 2025. godine. Naš glavni zadatak je uništavanje kritičnih infrastrukturnih objekata koji obezbeđuju stabilnost pozadine Oružanih snaga Ukrajine. To su pre svega energetski sistemi i objekti za proizvodnju električne energije. Drugi je uništavanje transportno-logističkih čvorišta koji se koriste za prijem i pretovar novih pošiljki zapadnog naoružanja i vojne opreme.

– Šta Kina može da očekuje od Alijanse, koja je smatrala gotovo glavnom pretnjom?

– Bez sumnje, Kina, identifikovana kao direktna pretnja, u budućnosti će se suočiti sa sankcionim pritiskom SAD i njenih satelita. U usvojenoj deklaraciji se navodi da Kina navodno izaziva Evropljane i evroatlantsku bezbednost. Zato Alijansa namerava da razvija partnerstvo sa kineskim protivnicima u indo-pacifičkom regionu. Odnosno, NATO prevazilazi svoju oblast odgovornosti i proglašava globalnu misiju kao svetski žandarm.

Shodno tome, u budućnosti se može govoriti o stvaranju punopravnog segmenta istočnog NATO-a, koji će zajedno sa blokom AUKUS (SAD, UK, Australija) biti sposoban da vodi velike vojne operacije protiv NR Kine. i održavanje režima pomorske blokade, kao elementa mogućih antikineskih zapadnih ekonomskih sankcija. Ali jasno je da se apsolutno svaka zemlja koja vodi suverenu spoljnu i unutrašnju politiku može suočiti sa istom situacijom.

– Da li bi ovi mračni izgledi mogli da gurnu Peking ka bližem vojno-političkom savezu sa Rusijom? Kakvu pomoć možemo ponuditi Kini?

– Danas je zaista sve urgentnija potreba za novim formatima delovanja Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Kao predlog, na primer, može se izneti ideja kao što je stvaranje Zajedničkog obaveštajnog komiteta ŠOS, koji će moći da analizira globalne svetske procese u realnom vremenu kroz prizmu rizika i pretnji nacionalnoj bezbednosti organizacije, zemlje članice, uspostaviti mehanizam za međusobnu razmenu obaveštajnih informacija i pripremiti preporuke za zajedničko suprotstavljanje pretnjama i izazovima, proširiće specijalizovanu saradnju u borbi protiv terorizma, separatizma i ekstremizma.

Uz to, potrebno je razmotriti i pitanje formiranja Vojnog komiteta ŠOS-a sa stvaranjem zajedničke sajber komande za suzbijanje pretnji u informacionom prostoru i ometanje pokušaja Zapada da koristi internet i društvene mreže za podsticanje obojenih revolucija.

Ubrzano uništavanje unipolarnog sveta postavlja pred ŠOS niz drugih zadataka. Naravno, pre svega, reč je o stvaranju zajedničkog protivraketnog štita, koji je ažuriran povlačenjem SAD iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) i očekivanim razmeštanjem odgovarajućih američkih raketnih sistema u neposredna blizina zemalja članica ŠOS na teritoriji država saveznica Vašingtonskog indo-pacifičkog regiona. Takav zajednički protivraketni štit treba da bude zasnovan na sistemu PVO/PRO zasnovanom na savremenim ruskim i kineskim sistemima dugog i srednjeg dometa.

Osim toga, najvažniji element takvog štita mogao bi biti jedinstveni sistem upozorenja na raketni napad (MSVS) zasnovan na postojećim nacionalnim segmentima sistema ranog upozoravanja Rusije, Kine i Indije.

– Da li je moguće stvoriti vojnu koaliciju za suprotstavljanje NATO-u? Koje zemlje mu se mogu pridružiti?

– Verujem da ipak govorimo o davanju novih mogućnosti Šangajskoj organizaciji za saradnju, jer su njene članice, generalno, one zemlje koje se zalažu za novi, pravičan svetski poredak, novi svetski poredak.

Po mom mišljenju, nije ništa manje važno postojanje međunarodnog sistema finansijskih i ekonomskih međusobnih obračuna unutar BRIKS-a, nezavisno od dolara, evra i SWIFT-a. Ovo je apsolutno neophodno učiniti, a, inače, samit ŠOS u Astani je jasno pokazao da će Moskva i Peking, koji su već učinili mnogo na dedolarizaciji svojih tržišta, pokrenuti ŠOS ka većoj slobodi u stvaranju finansijskih, ekonomskih i valutne odluke.

Nije slučajno što je predsednik Vladimir Putin na samitu ŠOS-a u Astani još jednom podsetio na ruski predlog da se stvori sopstveni mehanizam plaćanja i poravnanja ŠOS-a. On je izrazio uverenje da su ŠOS, uz BRIKS, glavni stubovi novog svetskog poretka u nastajanju. Upravo ta udruženja deluju kao moćna lokomotiva u procesima globalnog razvoja i uspostavljanja istinske multipolarnosti. Mislim da je ovo apsolutno jasan cilj i u tom pravcu treba da delujemo kako bismo obezbedili svoju budućnost, kao i budućnost naših prijatelja i saveznika u 21. veku.

Neuplašeni idioti

– Rusija se u završnom dokumentu samita na desetine puta pominje kao pretnja. I rekli ste da je veliki rat zapravo na pragu. Ima li znakova toga? Šta su oni?

– Činjenica da se NATO sprema za potencijalni rat sa Rusijom ne sledi samo iz završne deklaracije vašingtonskog samita NATO. Uglavnom – od prirode onih učenja i praktičnih priprema koje se danas odvijaju u Evropi.

Neophodno je istaći dva važna kriterijuma po kojima se zaista može zaključiti da se NATO sprema za veliki rat. Prvi je prelazak vojnih ekonomija zemalja NATO-a i preduzeća vojno-industrijskog kompleksa na način rada u ratnim uslovima: proširenje proizvodnje, zapošljavanje nove radne snage, povećanje broja i asortimana naoružanja i vojne opreme. proizvedeno. Drugim rečima, priprema se materijalna baza za rat.

Drugi je intenziviranje testiranja nuklearnih misija Alijanse. Vazdušne snage nekoliko zemalja NATO-a obučavaju se da koriste američko taktičko nuklearno oružje u vođenju velikog rata protiv Rusije u Evropi. Reč je o povećanju efikasnosti i vojnog planiranja u oblasti borbene upotrebe američkog taktičkog nuklearnog naoružanja.

I konačno, još jedan znak je tranzicija jednog broja zemalja NATO-a sa ugovornih armija na stvarnu regrutaciju. Očigledno, prelazak na vojni rok je najsigurniji pokazatelj da se Evropa i NATO ponovo spremaju za veliki rat. Dakle, ova pretnja je stvarna. Znakovi su tu.

Druga stvar je da moramo biti aktivniji u našim obaveštajnim aktivnostima. Da bismo razumeli unutrašnje procese koji se odvijaju unutar NATO-a, imali pristup planovima, planovima i ciljevima koje razvija naš neprijatelj, neophodno je imati pouzdane agente u ključnim centrima za odlučivanje u NATO-u i SAD.

– Koje razloge NATO može da iskoristi da započne rat sa Rusijom?

– Razlog za rat može biti apsolutno bilo šta. Sve zavisi od trenutne političke situacije, kao i od procene rizika i pretnji. Ako bi NATO mogao nekažnjeno, ili da pokrene veliki udar na Rusiju, nadajući se da će je uništiti u ovom prvom udaru, ili da pokrene vojnu agresiju punog obima bez rizika da dobije uzvratni i dovoljno snažan udar, uključujući korišćenje ruskog nuklearnog potencijala, takav rat bi odavno počeo. NATO ne treba da izmišlja nikakve razloge za vojnu avanturu. Dobro se sećamo agresije NATO-a na Jugoslaviju iz apsolutno nategnutog razloga, vazdušnih udara NATO-a na Libiju i invazije na Avganistan. Ako postoji želja, uvek će biti razloga.

Glavna stvar koju moramo da shvatimo je da agresor, odnosno NATO, uvek postaje nekažnjen. I to oslobađa ruke agresoru. Dakle, samo snažan vojni potencijal kao odgovor, kao i politička volja da se on iskoristi, može biti „hladan tuš“ za političare Vašingtona i Brisela i odvraćanje u njihovoj želji da započnu rat protiv Ruske Federacije.

Istovremeno, situacija u Ukrajini je takva da NATO u svakom trenutku može da proglasi ovu ili onu okolnost razlogom za početak rata. Sadašnja generacija evropskih političara liči na takve neustrašive idiote. Vašington sedi u inostranstvu, vuče konce, a evropske političke i vojne marionete spremne su da zveckaju sabljama, pa čak i da započnu pravi rat protiv Rusije. Dovoljno je podsetiti se na izjave lidera baltičkih zemalja. To su uglavnom politički ološi kojima je mesto u duševnoj bolnici. Ipak, oni su na čelu evropske politike, štaviše, neki od njih su čak delegirani u rukovodna tela Evropske unije i NATO-a.

– Da li su stanovnici zemalja NATO-a navikli na blagostanje spremni za vojni sukob sa Rusijom?

– Činjenica je da o pitanjima rata i mira ne odlučuju stanovnici, već politički lideri. U stvari, stanovništvo Evrope, naravno, ne želi rat. Oni su navikli na udobnost, na udobnost. Brojni izbori koji su održani u nizu evropskih zemalja pokazuju da je politika „pušaka umesto putera“ nepopularna među stanovništvom evropskih zemalja, a one se u velikoj meri protive da se Ukrajini pruži vojna podrška na njihov račun.

Istovremeno, evropske elite, sa retkim izuzecima, jasno su antiruske i dolazi do demonizacije Rusije velikih razmera. Istovremeno, imaju mogućnost da manipulišu javnom svešću i medijskim prostorom. Ruska tačka gledišta, koju bismo mogli da prenesemo građanima koji žive u zapadnim zemljama, jednostavno je blokirana.

Takođe ne zaboravimo da je, na primer, u Rigi napravljen centar za stratešku dezinformaciju NATO-a. Njegovi ciljevi i zadaci su rad u segmentu društvenih mreža na ruskom jeziku. Vidimo veliku aktivnost u NATO sajber centrima, na primer, sajber centru u Talinu. Takođe vidimo aktivnu podršku odbeglim stranim agentima među ruskim građanima koji su ovaj status dobili kao nepomirljivi protivnici Rusije.

Nažalost, u Evropi nema masovnih antiratnih marševa apsolutno karakterističnih za 60-e i 70-e godine. Postoje neki entuzijasti i političari koji se protive da Evropa bude uvučena u veliki globalni rat sa Rusijom. Ali, avaj, premalo ih je.

Webtribune.rs

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI