Kako se tihi "rat" neoosmanlija i svetskog policajca prelio na trgovinu oružjem

 

Turska pod Erdoganom ima konkretnu ambiciju da bude snažna regionalna sila, a to je nešto što može poprilično da iritira SAD jer zna se šta to znači biti "regionalna sila" - to znači širenje uticaja regionom, ali i sudaranja jednog uticaja s drugim. Pritom čak ne govorimo samo o Bliskom istoku već i o drugim pravcima, recimo Balkanu. Na svim tim mestima Turska i SAD počinju da se sudaraju, a odnos se još više srozao otkako je Tramp na vlasti u Vašingtonu, piše portal Advance.hr.

Svakako, ni pre Trampa odnosi nisu bili idealni - činjenica je da je 2016. u Turskoj pokušan vojni udar upravo u trenutku kada su se s pojačanim intenzitetom dogovarale nove tursko-ruske saradnje uključujući i izgradnju gasovoda Turski tok koji SAD-u smeta podjednako, ako ne i više, nego Severni tok 2.

SILA Rusi rasporedili S-400 oko Moskve (VIDEO)

Je li Barak Obama naredio pokušaj državnog udara u Turskoj preko posrednika, moćnog turskog klerika s američkom adresom, Fetulaha Gulena? Moguće je da su SAD imale neke veze s tim, ali verovatno ne sam Obama - ovaj sukob između Turske i SAD-a zapravo je u neku ruku veći od predsednika s jedne i druge strane, ovo je sukob dve "duboke države".

Ali, zar Turska i SAD ne sarađuju u Siriji, odnosno i jedna i druga zemlja rade na rušenju Asada? Da, cilj im jeste isti, ali opet rade isključivo za svoje interese, svoj uticaj, a da ponovo i tamo taj sukob dolazi do izražaja pokazuje nam evolucija sukoba u kojoj su na kraju SAD i Turska završile zajedno protiv Asada, ali na potpuno suprotnim stranama - SAD je tokom rata prešao s islamističkih militanata primarno na stranu kurdskih snaga dok je Turska "pod svoje" uzela razne ekstremističke skupine. Sada pak te dve snage ratuju na severu Sirije, a eskalacija tek predstoji (poslednje informacije govore kako pro-turski militanti severno od Alepa osvajaju naselja pro-američkih kurdskih YPG snaga).

 

Ali kako to da su onda i Turska i SAD u NATO savezu? Tursko članstvo u NATO-u u neku ruku je ostavština prethodnih pro-vojnih, znatno lojalnih Zapadu, turskih vlasti. Erdogan nema interesa da izlazi iz NATO saveza jer bi to po Tursku bilo kontraproduktivno, odnosno po njen uticaj. Štaviše, Turska i dalje - iako retorikom često kritična prema tom procesu - nastoji da postane članica EU.

Turska pragmatičnim koracima nastoji da dođe do svog cilja, moćne regionalne sile za čije mišljenje bi se pitalo od Beča do Irana. Naravno, termin "neo-otomanska" poprilično dobro opisuje ovu politiku. Ali, uprkos pragmatizmu Turska ima i svoju islamističku ideološku nijansu koju je doneo Erdogan - i to opet iz perspektive pragmatizma, ne islamizma (jer Erdogan to nije, za njega je religija političko sredstvo), ali neke stvari su od onda evoluirale same od sebe, do te mere da je Turska danas primarni zaštitinik Muslimanske braće (MB), islamističkog moćnog pokreta koji je prisutan u gotovo celom islamskom svetu.

POSLEDNJE UPOZORENJE AMERIKANACA! Ako Turska kupi od Rusa S-400 crno im se piše!

Turska i pristalice Muslimanskog bratstva tvrde da je reč o "političkom Islamu", a samim time i o nečem što ide na ruku propagandi demokratije tamo gde je još nema (recimo u Saudijskoj Arabiji). Prethodna američka administracija bila je poprilično zainteresovana za jačanje tog pokreta u sklopu Arapskog proleća, ali danas je situacija opet obrnuta i ovih dana se Tramp priprema da proglasi Muslimansko bratstvo "terorističkom organizacijom" što će još dodatno srozati odnos između Vašingtona i Ankare.

I dok sve to traje jedan akter se nada da će od svega imati velike koristi - Rusija.

 

Podsetimo, ruska prodaja S-400 Turskoj je čin koji je uveo veliki razdor između dva nominalna NATO saveznika, što je za rusku spoljnu politiku odličan ishod. Svakako, sve dok se S-400 ne pojavi fizički u Turskoj cela ova priča još je "u vazduhu", koliko god Erdogan i njegovi ministri tvrdili kako je nabavka S-400 PVO sistema "gotova stvar".

Pretpostavimo da to jeste "gotova stvar", koji je sledeći potez? Rusija ima plan, a ako bi joj se isti ostvario bio bi to spoljnopolitički trijumf Kremlja. Naime, kako stvari sada stoje, SAD preti Turskoj svim i svačim ako nabave S-400. Jedna od glavnih pretnji je da će ih izbaciti iz programa F-35, odnosno da će im uskratiti napredne lovce 5. generacije iako je i Turska učestvovala (i investirala) u pravljenju istih.

Zbog specifičnosti samog aviona F-35, Amerikanci se boje da ga drže u blizini ruskog S-400 koji bi mogao da "pročita" njegove prednosti i da ih pretvori u mane (a to bi dugoročno bio i ogroman finansijski gubitak za SAD). Je li tako ili nije teško je reći, možda SAD samo ističu ovu priču kako bi izvršili pritisak na Tursku, ali, u svakom slučaju u ovom trenutku postoji konkretna mogućnost da bi Turskoj F-35 mogli biti uskraćeni.

To je ishod kojem se Rusija najtoplije nada. Zašto? Jer bi onda oni mogli da uskoče sa svojim lovcima 5. generacije, odnosno sa Su-57. Imajući pak u vidu turske vojne potrebe, Su-57 bi im verovatno bio i prikladniji (a i jeftiniji), dok F-35 više odgovara jednom Izraelu koji izvodi prikrivene napade po regiji, za sada primarno u Siriji.

 

Svakako, nije samo stvar u novcu, iako je i to dobar deo priče, ali u ovom slučaju za Rusiju bi bila velika pobeda da približi Tursku sebi, a udalji je od SAD-a (iako je istorija rusko-turskih odnosa istorija sukoba). Naime, kakva bi to bila NATO članica čiju 5. generaciju vojnih aviona čine Su-57? To je ruski dugoročni plan, ne samo za odbranu svog statusa globalne sile već i za samu odbranu - Rusiji je suradnja s Turskom od esencijalne važnosti ako ne želi da joj se ponovi nešto kao što je bila velika Kubanska raketna kriza (koja je, što mnogi zaboravljaju, počela postavljanjem američkih nuklearnih raketa na prostor Turske).

Po tom pitanju Rusija je čak voljna donekle da Turskoj da ono što im SAD ne da - da budu kakva takva regionalna sila. Iz toga proizlaze i svi ti dogovori između Putina i Erdogana po pitanju Sirije (koji bi se mogli odraziti negativno po Damask) iako je i to fluidna situacija (aktuelni sirijsko-ruski napadi na Idlib).

Sergej Čemezov, šef ruskog konglomerata za obrambenu industriju Rostek, poručio je tokom jučerašnjeg dana kako je Moskva "spremna da sarađuje" sa Ankarom po pitanju potencijalne kupovine ruskih vojnih aviona. Pritom je sugerisao i kako bi Rusija mogla odmah da "uskoči" ukoliko Amerikanci odbiju da Turskoj prodaju F-35. Podsetimo, reč je o ogromnoj narudžbini - pre nego što je S-400 zakomplikovao priču SAD su već odobrile prodaju 100 komada F-35 Turskoj, po ceni od 100 miliona dolara po komadu (odnosno oko 10 milijardi dolara sve zajedno). Cena je prilagođena činjenici da je Turska učestvovala u razvoju projekta (proizvodnja delova) te je do sada u taj projekt već investirala svojih 1,25 milijardi USD.

 

Jedna stvar je očigledna - Turskoj nabavka ruskih lovaca 5. generacije nije plan A, ali bi mogao biti plan B. Ovo prepucavanje između Ankare i Vašingtona još će se neko vreme nastaviti, a od konačnog ishoda zavisiće dalji koraci. Jasno je čemu se Rusija nada pa zato sada Čemezov i istupa javno pa "podseća" Tursku da ona ima alternativu i da se može zato odupreti američkim pritiscima. Takođe je rekao kako bi Turska mogla biti zainteresovana da posle svega nabave S-400 i za ruski S-500 "kojem nema ravnog na svetu". Drugim rečima - Rusija Turskoj poručuje "uz našu pomoć i naoružanje možete biti regionalna sila, a uz SAD ćete ostati vazal". Dakako, biti američki "vazal" je nešto na što se i dalje mnoge zemlje širom sveta odlučuju i bez ikakvog pritiska te u tome vide svoju maksimalnu isplativost - u Turskoj sigurno ne nedostaje takvih ideja, ali one se sada mešaju i s drugim idejama, s neo-otomanskim snovima.

Turska s ruskim oružjem je Turska koja možda jedino tako ide snažno napred prema moćnoj regionalnoj sili, ali to ne menja samo regionalnu ravnotežu snaga već i globalnu - jer menja se i status Rusije.