"CELA ZEMLJA GORI, ZNAMO ŠTA SLEDI" Stanovnici Ukrajine u panici

- Znamo šta sledi, kaže Marija dok pakuje stvari u svom stanu u Kostjantinovki. Ona šalje TV u Kijev, a onda će i sama otputovati tamo sa sinom. Ceo dan smo umorni, patimo od napada panike. Uvek je depresivno i uplašeni smo - rekla je ona za Bi-Bi-Si.

U februaru je Rusija zauzela strateški grad Avdijevku, a od tada su napredovali dalje na zapad i zauzeli još nekoliko sela.

Ukrajina kaže da se njene snage drže, ali ruske trupe sada napadaju u pet oblasti duž linije fronta od 1.100 kilometara. Upravo su u istočnom regionu Donjecka ukrajinski defanzivci stavljeni na najveći ispit. U gradovima Pokrovsk, Kostjantinovka i Kramatorsk ljudi se plaše okupacije.

Marija i njena majka Tetjana kažu da je život postao sve teži otkako nam se približavaju Rusi. Njihov grad je, kažu, pun znakova pretnje koja je sada udaljena samo 30 kilometara. Skoro svaka ulica ima oštećen bar jedan objekat. Menjaju se ploče na crkvama nakon što su raznete projektilima, uništena je i železnička stanica...

Uznemirenost raste u gradu koji je nekada bio industrijski centar bivšeg Sovjetskog Saveza.

Marija je rekla da njena majka ostaje u gradu, ali se nada da će uskoro doći za njom.

- Već sam dva puta otišla odavde, šta je tu? Svuda je strašno. Cela zemlja gori - poručila je ona.

Dok je cela Ukrajina ratna zona, Donjecka oblast i još četiri su bojno polje. Jaka vatra se čuje sa udaljenosti od 40 kilometara, a vidi se i erozija ukrajinske teritorije.

Dim se vidi iz Avdijevke, koju je Rusija nedavno zauzela, kao i iz Horlivke koju kontroliše od 2014. godine.

Rusija koristi svoju veličinu i nadmoć i veću municiju da nastavi svoje vojno napredovanje, dok se u isto vreme zapadna vojna pomoć Ukrajini završava ili usporava.

Na drugoj strani bojnog polja je manjina koju su Ukrajinci zvali „Ždun“. To je pogrdna reč koja znači „konobari“, a odnosi se na one koji su proruski orijentisani i čekaju okupaciju.

Međutim, nisu svi koji odbijaju da se evakuišu takvi. Neki jednostavno odbijaju da napuste svoje domove i navikli su na stalnu opasnost.

Valerij je odlučio da ode nakon što je njegov dom dva puta granatiran. Uzima svoje stvari i unuka Denisa. Rusi su udaljeni samo pet kilometara, ali neki od Valerinih komšija odbijaju da odu.

- Živeo sam svoj život, ali moram da spasem malog. Radio sam u rudniku 20 godina i ničega se ne plašim, ali brinem za unuka - kazao je 67-godišnji Valerij.

Četrnaestogodišnji Denis kaže da su svi njegovi prijatelji već otišli.

Evakuacija zona fronta je obavezna za porodice sa decom. Uprkos tome, 15 dece je i dalje ostalo u Toretsku.

Anton Pron iz policijske službe za evakuaciju koja pomaže evakuaciju ljudi iz gradova na prvoj liniji fronta kaže da je situacija svakim danom sve gora.

- Čuje se stalno granatiranje. Neprijateljska avijacija radi sve vreme. Rusi bacaju bombe na stambene zgrade, rekao je on za Bi-Bi-Si.

Sve je više civila u bekstvu na železničkoj stanici. Dugi zagrljaji se vide na platformi okruženoj teretnim vozovima koji pružaju zaštitu u slučaju raketnog udara.

U tom mestu je 2022. godine ubijena najmanje 61 osoba. Tragovi gelera su još uvek na trotoaru.

- Pre godinu dana smo mislili da ćemo dobiti pomoć sa Zapada i da će naša kontraofanziva uspeti, ali više ne mislimo tako. Ljudi su verovali, ali više ne veruju - rekla je Alla dok je čekala voz za Kijev.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI