KOLUMNA MILIJA ČOLIĆA Zaluđeni ljudi od nebitnih prave zvezde

Završena je Zadruga 5. Po prvi put je pobedila žrtva koja je muškog roda. Dok se svet još uvek bori za ravnopravnost polova, u najgledanijem rijalitiju u regionu desila se ravnopravnost žrtava. Nakon četiri žene, Dejan Dragojević je laureat koji je svoju muku, blam, sramotu, emotivni i psihički lom naplatio sa simboličnih 50.000 evra. To bi ukratko bilo to.

Mnogo je važnija, a tiče se kraja rijalitija, činjenica da je s emitovanjem počela najvažnija fenomenološka emisija savremene televizije pod nazivom „Narod pita“. Obožavam ovu emisiju u kojoj gostuju zadrugari koji su skrenuli čak i s puta kojim se ređe ide i skrenuli pažnju na sebe. Njima običan narod postavlja pitanja, analizira ih, kritikuje i hvali. Obožavam što gotovo svako uključenje počinje rečenicom voditelja: „Gospođo, smanjite televizor... Da li se sada čujemo?“ Srbi će sve da nauče, sem da se uživo uključe u televizijsku emisiju.

Narod se pita i na to ima apsolutno pravo jer narod bira pobednika. Narod se interesuje za živote gorih od sebe da bi njemu bilo bolje i lakše pošto živi nesrećnim i promašenim životom. Narod se vezuje za rijaliti igrače jer je usamljen. Narod s njima razgovara u emisiji jer kod kuće nema s kim ili ćuti s onima s kojima živi. Narod se pita dokle ide nemoral, glupost i nepoštovanje, ali ne želi da emitovanje šou-programa prestane. Narod sudi i oprašta zadrugarima jer nema hrabrosti da to uradi sam sebi.

Narod je toliko zainteresovan, da jadni zadrugari misle da su zvezde. Narod je do te mere zaluđen životima prosečnih, netalentovanih i nebitnih, da oni moraju da pomisle da su nešto posebno. Problem je i što veruju da jesu.

Dva meseca pauze između dve Zadruge je medijski vakuum u kojem se bivši zadrugar trudi da postane budući zadrugar. Samo ako je prisutan u imaginarijumu, on ima mogućnost da imaginarno, u samo svom svetu, bude i zvezda. Samo životom u „beloj kući“ zadrugar može da mašta da će imati kvalifikacije da i izvan nje pravda svoje medijsko bitisanje. To što u rijaliti ulazi i iz njega izlazi s garderobom koja je spakovana u crne džakove i čuvene torbe krmače ne smeta zvezdi u pokušaju, jer narod koji se pita to ne želi da vidi, a osoba koja nikad neće biti zvezda čula je negde da je put do zvezda trnovit i da često znači da moraju i džakovi da se vuku.

Davno sam napisao da su rijaliti igrači zapravo socijalni slučajevi javnog života Srbije. Mislio sam da sam bio grub, ali ovog leta sam siguran da nisam. Rijaliti igrači postoje da bi se narod pitao i dokazao da nema odgovor ni na jedno jedino pitanje.

BONUS VIDEO:

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI