Dara iz Jasenovca nije propaganda, ohrabriće mnoge da ispričaju važne istorijske priče

Čak i pre nego što je novi film Predraga Antonijevića "Dara iz Jasenovca", o ustaškim koncentracionim logorima iz Drugog svetskog rata u Jasenovcu u Hrvatskoj, objavljen u svojoj rodnoj zemlji - Srbiji - našao se u središtu gomile kritika, optuženih spiska sprava prestupa američkih i britanskih filmskih kritičara.

U avgustu 1941. godine, hrvatski fašistički ustaški pokret uspostavio je sistem logora Jasenovac, gde je ubijeno preko 83.000 Srba, Roma, Jevreja i antifašista kao rezultat rasnih i drugih diskriminacionih zakona.

Recenzenti su film odbacili kao grubu srpsku nacionalističku propagandu, antihrvatsko i antikatoličko takmičenje i istorijski revizionizam. Jedan kritičar je otišao toliko daleko da je ustvrdio da film uopšte nije trebalo da bude snimljen.

promo

 

Prikazi nasilja u kampu - i navodno incesta - izazvali su posebno prezir.

„Dara iz Jasenovca“ ima za cilj da prenese svakodnevni život u koncentracionom logoru sa stanovišta desetogodišnje devojčice Dare Ilić, uhapšene zajedno sa starijim bratom, majkom i dvogodišnjim bratom Budom tokom okupljanja srpskih civila od strane ustaške milicije i nemačke vojske u regionu Kozare.

Njenog oca ustaše su već zatvorile u Jasenovcu i radi kao grobar na stratištu Gradina, znajući da će jednog dana sam sebi iskopati grob. Ubrzo pre dolaska u ženski i dečji deo kompleksa logora, Stara Gradiška, Darina majka i stariji brat su ubijeni.

Nakon toga, priča se fokusira na Darinu odlučnost da održi obećanje koje je dala majci: da nikada neće dozvoliti da bude odvojena od svog malog brata, čak iako on postaje sve slabiji i kada niz surogat majki u kampu bude ubijeno ili premešteno u Nemačku za prinudni rad.

screenshoot

 

Uprkos tvrdnjama brojnih kritičara, u ovom filmu ima malo dokaza o nacionalističkoj agendi.

Suprotno tome, u prvoj sceni, mlada hrvatska seljanka spašava bebu iz kolone zatvorenika na putu do koncentracionog logora, gorko osuđujući nehumanost ustaša prema srpskim ženama i deci. Kao takav, film od samog početka eksplicitno odvaja obične hrvatske građane od režima.

Film takođe ne ignoriše patnju Jevreja ili Roma u kampu. Trubački orkestar koji prati banket za osoblje kampa je romski i očigledno su Romkinje prisutne među logorašima, dok su dva najvažnija sporedna lika u filmu Jevreji.

Tačno je da se film fokusira na iskustva srpskih žena i dece u logoru, ali tada su većina zatvorenih u Jasenovcu-Staroj Gradiški bili etnički Srbi. To, pak, odražava činjenicu da je ustaški pokret smatrao uništavanje Srba kao naroda svojim glavnim ciljem izgradnje države, bez kojeg hrvatska država nije bila održiva, smatrao je.

Promo

 

Razumnija kritika je što film pokazuje antikatoličku pristrasnost, tvrdnju koja se verovatno zasniva na sporednoj ulozi bešćutne monahinje u kampu. Sektori Katoličke crkve u Hrvatskoj odigrali su sramotnu ulogu u progonu Srba: osim zloglasnog brata Miroslava Filipovića-Majstorovića, koji se pojavljuje kao sporedni lik u filmu, brojni sveštenici, monasi i studenti bogoslovije služili su kao stražari koncentracionih logora.

Međutim, dok su neke monahinje zaradile nezavidnu reputaciju zbog okrutnosti prema srpskoj deci, naročito u dečjem kampu Jastrebarsko, nijedna monahinja nije bila smeštena u Jasenovcu ili Staroj Gradiški.

Nadbiskup Alozije Stepinac na zidu učionice u kojoj časna sestra ustaškom ideologijom indoktrinira decu, visi pored jednog od Ante Pavelića, vrhovnog vođe države, što je prizor koji užasava. Bez obzira koliko je Stepinac bio moralno klizav i koliko nije zaslužio svetost, bio je duboko nepopularan i u osnovi mu nije verovao ustaški režim. Stoga je malo verovatno da bi njegova slika bila prikazana pored Pavelićeve.

Da li je ovo dokaz antikatoličanstva, sasvim je druga stvar.

Vredi imati na umu da je „Dara“ igrani film, a ne dokumentarac; povezivanje događaja i likova u dramske svrhe standardni je deo filmske konvencije. Ipak, to je vrsta greške koju je trebalo izbeći.

Slična zapažanja važe i za kostimografiju.

Jasno je da je kostimograf Ivanka Krstović pažljivo proučavala fotografije logoraša. Međutim, kostimi za ženske ustaške čuvare - poput istorijske ličnosti čuvara Nade Tanić-Luburić - manje su uspešni.

Neke od najoštrijih kritika rezervisane su za banket scenu tokom koje su zatvorenici prisiljeni da sviraju muzičke stolice, a gubitnici se garotiraju. Međutim, ove scene imaju malo više smisla kada shvatite šta Antonijević pokušava da postigne.

Želi da nas frontalno suoči sa užasom Jasenovca: čineći nas tako saučesnikom voajera u njegovoj umišljenosti i ne dozvoljava nam da odvratimo pogled. Mračni banket, koji prikazuje scenu u kojoj mladi nemački oficir povraća dok mu nadređeni iživljava „Dobrodošli na Balkan!“ je čisto bunuelesko pozorište.

Iako su se incidenti poput ovih prikazanih na sceni banketa događali u Jasenovcu, sumnjivije je da li je bio prisutan šef ustaškog sistema koncentracionih logora Vjekoslav ‘Maks’ Luburić.

Isto tako, iako su nemački zvaničnici redovno izražavali gnušanje nad sanginičnom prirodom ustaških zločina i s vremena na vreme posećivali režimske koncentracione logore, nema dokaza da su bili prisutni kada su počinjena takva zlodela. Crni humor s nelagodom leži u mučnoj priči u središtu filma, ali takođe pruža kontekst za ono što dolazi kasnije.

Predane glumačke predstave su ono što na kraju održava film na putu. Iako je glumac Marko Janketić daleko lepši nego što je Luburić bio u stvarnom životu, on sa zapanjujućom tačnošću beleži njegovu sociopatičnu, zastrašujuću ratobornost. U međuvremenu, Jelena Grujičić kao jevrejska medicinska sestra koja se sprijatelji sa Darom daje hrabro moralno jezgro filmu.

Za razliku od ponekad crtanog prikazivanja osoblja logora, film dirljivo istražuje neustrašive i složene moralne kompromise koje su zatvorenici koncentracionih logora u čekaonici smrti prisiljeni da naprave, a kamera ih izbliza snima izražajna lica.

promo

 

Iznad svega, tihi, dostojanstveni nastup Biljane Čekić u ulozi Dare, odlučne da spasi bebu, ali očajnički ne želeći da bude odvojena od njega, čak i po cenu da ga spasi, nosi film sa sobom. Poslednjim neizvesnim kolutom emocionalno smo zahvaćeni njenom sudbinom; do poslednjeg trenutka zaista nije jasno kako će se njena priča rešiti sama od sebe.

Možda su zasluge i mane ovog filma manje bitne od onoga što predstavlja. Uprkos svim svojim manama, „Dare iz Jasenovca“ značajan je proboj koji pruža referentnu tačku regionalnim direktorima koji žele da snimaju ozbiljne komercijalne filmove o ratnoj Jugoslaviji usredsređene na žrtve.

 

U četiri kratke, kataklizmične godine svog postojanja, Nezavisna Država Hrvatska, koju su vodile Ustaše, imala je prevelik uticaj na živote miliona običnih ljudi, a da ne pominjemo generacije koje su usledile. Arhiva sadrži toliko priča o iskustvima pojedinaca u tim godinama terora - Srba, Jevreja i Roma, kao i Hrvata i Bošnjaka - koje samo čekaju da im se ispriča.

Ako ohrabri druge filmske stvaraoce da ispričaju neke od ovih priča, onda će „Dara iz Jasenovca“ sigurno ostati upamćena po mnogo više od pregršt oštrih kritika.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI