ŠOKANTNA ŽIVOTNA PRIČA RADMILE SMILJANIĆ: Već 50 godina živim s tim da su mi na porođaju ukrali ćerku

Životni put operske dive Radmile Smiljanić više liči na triler nego na običnu životnu priču! Nema svetske operske scene na kojoj nije bila specijalni gost, najveći pevači današnjice bili su joj partneri, ispunila je sve svoje životne želje, ponosna je na sina Nikolu, koji je takođe operski pevač, ali će u srcu zauvek imati jednu prazninu..

Mnogih nastupa na svetskim operskim scenama, svojih partnera i dirigenata danas se ne sećam, ali taj dan, 26. decembar 1970, pamtiću dok sam živa. Imala sam samo 30 godina, otišla sam da se porodim u "Narodnom frontu". Nisam imala problema u trudnoći, a imala sam i lak porođaj. Rodila sam zdravu devojčicu, planirali smo da joj damo ime Nataša...

Ona je iz sve snage oglasila svoj dolazak na svet, a doktor je mom suprugu Branislavu Mijailoviću preko telefona rekao: "Čestitam, sada imate dve lepotice i pevačice u kući." Međutim, sutradan su mi saopštili da je preminula. Prvo sam to prihvatila kao sudbinu, a onda, mnogo godina kasnije, nakon jednog članka u novinama i meni su se otvorile oči. Naša beba je ukradena. Ja sam jedna od tih majki, jedna od onih kojoj su mafijaši oteli ćerku.

Rat, nemaština, logor...

Rođena sam u znaku Lava, 25. jula 1940. godine u Banjaluci. Tata Branko je bio oficir kraljevske vojske, a mama Tatjana profesor muzike. Kakvo detinjstvo može da ima dete rođeno u ratu. U Bosni, kad god zapuca puška, mi pinkle pod ruku, pa u majku Srbiju. Ceo rat smo proveli u Beogradu u Šumatovačkoj ulici.

Imala sam nepune tri godine kad su nam u kuću upali neki uniformisani ljudi, koji su uhapsili tatu i odveli ga u zarobljeništvo. Nije se vratio kući do kraja rata. Nismo znali ni da li je živ. Teškog rada u logoru spaslo ga je to što je svirao violinu.

Prvo moje upečatljivo sećanje vezano je za dan oslobođenja Beograda. Nikad ovo nisam pričala u medijima. Dolaze Rusi u kamionima. Imala sam tada pet godina i bila sam izabrana da predam cveće prvom vojniku. Bila je to moja prva uloga u životu. Bili su svi nasmejani, a Rus mi je poljubio ruku. Kad vam to neko uradi sa pet godina, onda morate biti u toj profesiji gde će vam ruku ljubiti celog života.

Nakon rata sam imala divno detinjstvo uz braću Radomira i Vladimira. Za devojčicu nije baš lepo kad ima starijeg i mlađeg brata, jer mora stalno da igra njihove igre kauboja i Indijanaca.

I treći brat

Imala sam nekih 14 godina kada sam saznala da imam i starijeg brata Božidara, koji je bio poznati zagrebački glumac. Otac nam je zajednički, ali smo ga prihvatili kao rođenog. Meni nije bilo baš pravo, jer sam želela da imam sestru. Božidar se rodio kao deo avanture njegove majke i mog oca posle koncerta u Banjaluci. Došao je da nas upozna kad je napunio 18 godina, a moja majka se pokazala kao velika žena. Nikad ja takva ne bih bila, ona je prihvatila i njegovu majku, tatinu švalerku, kao sestru. Mama je kasnije, na insistiranje te žene, odabrana da bude kuma Božidarevoj bebi. Na krštenju je za ime izabrala ime Branko, koji je, kao i otac, postao glumac.

Prvi put sam se ozbiljno zaljubila sa 15 godina. Svake večeri smo išli na korzo, a onda se pojavio moj princ iz bajke. Ostala sam bez daha, kao i kad sam ugledala muža desetak godina kasnije. Zaljubila sam se do ušiju. On je bio musliman, ime mu je bilo Džemil, a zvali smo ga Bato. Muž je bio Braco. Imala sam dve ljubavi u životu. Tata mi je govorio da će me se odreći preko novina, a umeo je kao veliki Srbenda da kaže da će me rasporiti kao Murata na Kosovu. Mene niko nije mogao da spreči i ništa da mi zabrani.

On je otišao u vojsku, a ja sam ga čekala. Bila sam spremna i da razvijam pite po kućama. Međutim, kad je došao iz vojske, nije mi padalo na pamet da se udam. Želela sam karijeru. Otišla sam za Beograd, a daleko od očiju, postao mi je dalek i od srca. Bato se dugo nije ženio. Posle je postao ugledni zubar i oženio se Čehinjom, koja liči na mene. Na početku rata u Bosni je penzionisan i otišao je u Prag s dvoje dece. Jednom sam ga i srela... Međutim, nije me prepoznao... On je ostao mali. Kad sam mu rekla: "Ovde tvoja Ćuka", tek me je onda prepoznao i odmerio od glave do pete. Jedino što je rekao bilo je: "Bona, kako si se tako ušćuvala." Obilazila sam njegovu mamu Šidu tokom rata. Ukrala sam tada i njegove slike, koje danas čuvam...

Nastavak teksta pročitajte na sajtu penzionisani.rs!

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI