OVO JE TEKST KOJI JE DOBIO "PULITCERA", SVAKO TREBA DA GA PROČITA: Desilo vam se da zaboravite mobilni! Ne zavaravajte se! Evo zašto i vi možete zaboraviti na dete u kolima

alo.rs/S.Ć.

Žena

14.06.2021

13:15

Šta se dešava u ljudskom mozgu da je toliko mnogo, inače brižnih roditelja širom sveta, prepunih ljubavi, sposobnih da jednostavno zaborave na svoje dete u vrućim kolima i ono umre?

OVO JE TEKST KOJI JE DOBIO "PULITCERA", SVAKO TREBA DA GA PROČITA: Desilo vam se da zaboravite mobilni! Ne zavaravajte se! Evo zašto i vi možete zaboraviti na dete u kolima — Foto: Depositphotos

prethodna vest

SPREMAJU JE ODAVNINA, ALI OVAKO APSOLUTNO NIKO U SRBIJI Profesionalni kuvari ovo dodaju u pileću supu, ukusom će raspametiti sve

21:32

sledeća vest

PIKANTNA KINESKA PILETINA SA NUDLAMA Sočno jelo koje osvaja u trenu

17:00

Dok je region potresla tragedija u Kninu, kada je petogodišnji dečak umro, nakon što ga je otac zaboravio u automobilu, odjurivši na posao, prenosimo delove legendarnog teksta Genea Veingartena, objavljenog u Vašington Postu 2010. godine

Detalji u svakom od ovih slučajeva su donekle specifični, ali uvek postoji jeziv trenutak kada roditelj shvati šta je uradio, najčešće nakon što ga supružnik ili neko iz vrtića pozove. Zatim sledi mahniti sprint do automobila. A ono što čeka u automobilu je najgora stvar na svetu. Neki ljudi, uključujući Mari Parks iz Blacksburga, vozili su se posle posla do vrtića po dete, uvereni da su ga tamo ostavili tog jutra. Ni u jednom trenutku nisu primetili da je na zadnjem sedištu ...

Gene Veingarten, apsolutno domišljati novinar Vashington Posta pre 12 godina, bavio se slučajevima poput onog u Kninu, koji je tokomprošlog vikenda potresao ceo region.

Šta se dešava u ljudskom mozgu da je toliko mnogo, inače brižnih roditelja širom sveta, prepunih ljubavi, sposobnih da jednostavno zaborave na svoje dete u vrućim kolima i ono umre?

Zaborav deteta na zadnjem sedištu je zastrašujuća greška. Ali da li je to zločin? Veingarten je na ova pitanja odgovorio nakon razgovora sa 13 tragičara, roditeljima koji moraju da pokušaju da nastave da žive sa onim što su uradili i brojnim stručnjacima za mozak i psihologiju. 2010. godine dobio je Pulitzerovu nagradu za legendarni tekst „Fatalna distrakcija“, čije delove predstavljamo u nastavku.

Optuženi je bio ogroman čovek, imao je preko 120 kilograma, a zbog težine srama i tuge koju je nosio izgledao je još veći. Sklupčao se u tvrdoj drvenoj stolici koja ga je jedva držala i tiho jecao dok je brisao maramicu za maramicom. Noga mu se nervozno tresla ispod stola. U sudnici je, u prvoj javnoj klupi, sedela njegova supruga, odsutno vrteći venčani prsten na ruci. Atmosfera je bila poput grobnice.

Svedoci koji su se smenjivali oprezno su prepričavali događaje. Medicinska sestra hitne pomoći jecala je opisujući kako se okrivljeni ponašao kada su ga policajci doveli na njeno odeljenje. „Bio je bukvalno katatoničan“, prisećala se ona, „čvrsto zatvorenih očiju, njihao se napred-nazad, zaključan u nekom svom, neshvatljivom mučenju“.

Dugo nije govorio, sve dok mu sestra nije potpuno prišla i uhvatila ga za ruku. „Ne želim da me sedatirate“, rekao joj je. „Ne zaslužujem predah od bola. Želim da to osetim do kraja, a zatim umrem. “

Devet sati vezani za sedište Na sudu u Virdžiniji optužen je za ubistvo iz nehata. Tokom suđenja nije trebalo utvrđivati činjenice, sve je bilo jasno. Miles Harrison, tada 49-godišnjak, bio je srdačne osobe, vredan biznismen za nekretnine i topao, savestan otac. Sve do jednog letnjeg jutra kada je - zaokupljen problemima na poslu i pozivima preko mobilnih telefona - zaboravio da sina Chasea ostavi u vrtiću. Malena je umrla u automobilu, privezana za sedište na parkingu u Herndonu, skoro devet sati, usred opake julske vrućine.

Bila je to neobjašnjiva, neoprostiva greška, ali da li je to bio i zločin? O tome treba da odluči sud. U jednom trenutku, kada je sudija odredio pauzu, Harrison se nesigurno podigao na noge i ugledao ljude ispred sebe. Oni su svedoci njegove sramote. Taj krupni čovek je zatim spustio pogled, malo se zanjihao dok ga neko nije uspravio, a zatim izdahnuo u zaglušujućem falsetu: „Jadno moje dete!“.

Troje ljudi deli prošlost

Suđenje u Virdžiniji trajalo je tri dana. Sve to vreme, u uglu sudnice, bez odvajanja, sedele su dve žene koje su morale satima da putuju da bi stigle tamo. Za razliku od gotovo svih ostalih prisutnih, oni nisu bili porodica ni komšije niti bliski prijatelji čoveka kome se sudi. *** „Donji deo tela bio je crven do crveno-ljubičast ...“. Dok je stručnjak izgovarao najbolnije detalje, dve žene iz ugla stisnule su se još bliže.

„Stomak je postao zeleni ... Autoliza organa ... Ono što nazivamo klizanjem kože ...“. Marija, starija i niža od njih dve, počela je da drhti. Lin, mlađa, viša i duge narandžaste kose, zagrlila ju je jednom rukom preko ramena, drugom oko tela. Kada je suđenje završeno, Lin Balfour i Mari Parks tiho su napustile sudnicu, ne obraćajući pažnju na sebe. Oni, realno, nisu želeli da budu tamo, ali osećali su se dužni optuženima i, na mnogo komplikovaniji način, sebi. Bila je to u najmanju ruku neobična situacija. Na istom mestu bilo je troje ljudi koji su delili istu, razarajuću prošlost.

Sve tri slučajno su ubile svoje bebe na identičan, uglavnom nerazumljiv način. „Smrt usled hipertermije“, tako se zvanično zove. Kada se to dogodi maloj deci, činjenice su uglavnom slične: Inače brižan roditelj, pun ljubavi, jednog dana se zauzme poslom, ili se raseji ili uznemiri zbog nečega, ili ga zbuni promena njegove uobičajene rutine i on jednostavno zaboravi svoje dete u kolima.

To se svake godine u Americi dogodi 15 do 25 puta. Jedna važna napomena: ove slučajeve treba strogo razlikovati od čistog nemara ili izopačene slučajnosti zbog kojih neki roditelji namerno ostavljaju dete da ih čeka u kolima dok, na primer, kupuje. Ljudi o kojima pišemo su, zbog neobičnih procesa u njihovom mozgu, zaista uvereni da je njihovo dete na sigurnom.

Ko uopšte može da zaboravi dete?

Pre 20 godina takve situacije bile su ređe, ali tada su studije pokazale da je bezbednije imati dečija sedišta na zadnjim sedištima, a onda - za još veći nivo sigurnosti - da je najbolje da beba bude okrenuta unazad. Da li je neko pomislio da je bebe toliko teže videti? Ali ko bi mogao kriviti naučna istraživanja bezbednosti?

Kakva osoba uopšte može zaboraviti vlastito dete? Pa, slučajevi su pokazali: Bogati ljudi. I siromašna i srednja klasa. Roditelji svih starosnih grupa i nacionalnosti. Mame često kao tate. To se događa hronično hirovitim i fanatično organizovanim ljudima, doktorima nauka i jedva pismenim. Poslednjih godina to se dogodilo zubarima u Americi. Poštaru. Socijalni radnik. Oficir. Računovođe. Vojnici. Električar. Protestantskom duhovniku. Rabbi. Sestri. Građevinskom radniku. Kuvarska pica. To se dogodilo pedijatru. I nuklearni fizičar.

Detalji u svakom od ovih slučajeva povremeno malo odstupaju jedni od drugih, ali uvek postoji jeziv trenutak kada roditelj shvati šta je uradio ili uradio, najčešće nakon poziva supružnika ili nekoga iz vrtića. Nakon toga sledi mahniti sprint do automobila. A ono što čeka u automobilu je najgora stvar na svetu.

Isključio je alarm i vratio se na posao

Svaki pojedinačni slučaj ima svoj jezivi potpis. Jedan tata je parkirao automobil pored parka u kome se održavao sajam i dok je otkrivao telo svog mrtvog sina, neko pored njega je veselo igrao klarinet. Drugi čovek, koji je želeo da stvari brzo završi, pokušao je da ugrabi pištolj policajcu koji je stigao na mesto događaja. Neki ljudi, uključujući Mari Parks iz Blacksburga, vozili su se posle posla do vrtića po dete, uvereni da su ga jutros tamo ostavili. Ni u jednom trenutku nisu primetili leš na zadnjem sedištu svog automobila.

Tu je i čovek iz Chattanooge, Tenesi, koji mora da živi sa ovim: sistem bezbednosti u njegovom automobilu primetio je kretanje i uključio alarm, tri puta tokom tog vrelog jutra. Čuo ga je, ali kad god bi pogledao kroz prozor na parkingu, video bi da je njegov automobil na sigurnom i da se niko ne mota oko njega. Tako je svaki put isključio alarm daljinskim upravljačem i nastavio mirno da radi.

*** Verovatno ne postoji čin ljudskog neuspeha koji izaziva toliko kontroverzi o zločinu, pravdi, kazni i milosti. Prema američkoj statistici, lokalno pravosuđe u 40 posto slučajeva zaključuje da je smrt deteta bila stravična nesreća, greška u pamćenju koja nosi doživotnu kaznu koju nijedan sud nije mogao izreći, pa se nakon istrage ne podiže optužnica. Ali u ostalih 60 posto slučajeva - razbijanjem suštinski identičnih činjenica i primenom identičnih zakona na njih - vlasti zaključuju da je nehat bio toliko velik, a povreda toliko teška da se delo mora tretirati kao ozbiljno krivično delo koje zahteva strogo gonjenje.

‘To mi se ne može dogoditi’

Pet dana pre nego što je Miles Harrison zaboravio svog sinčića na parkingu u Herndonu, sličan događaj se dogodio nekoliko stotina milja jugoistočno. Posle duge smene na poslu, Andrev Culpepper, električar iz Portsmouth-a, pokupio je svoje dete od roditelja. Odvezao se kući, ušao u kuću i zaspao zaboravivši na sina koji je ubrzo kuvao u kolima. Miles Harrison je optužen za krivično delo, a Culpepper nije.

U oba slučaja odluka je bila na samo jednoj osobi. U slučaju velikog Harrisona, optuženog sa početka ovog teksta, odlučio je državni tužilac Rai Morrogh. Nekoliko dana nakon što je podigao optužnicu za ubistvo iz nehata, objasnio je zašto je to učinio: „Kad imate decu, imate dužnosti. Veoma sam jak u zaštiti dece “. I sam tužilac Morrogh ima dvoje dece.

Novinari su ga pitali da li može da zamisli da mu se tako nešto ikad dogodi. Činilo se da ga je pitanje zateklo. Prešao je na drugu temu, a onda je, deset minuta kasnije, rekao: „Moram reći da mi se ovo ne može dogoditi. Veoma sam pažljiv otac “.

Slike privođenja u novinama i na TV-u

S druge strane, u Portsmouthu, državni tužilac Earle Moblei odlučio je da ne podiže optužnicu protiv oca Culpeppera. Koliko god smrt djeteta bila tragična, rekao je Moblei, policijska istraga pokazala je da to nije zločin jer nije bilo namjere. Culpepper se nije bezdušno kockao sa detetovim životom; zaboravio je da je tamo njegovo dete. „Bilo bi lako prebaciti sumnju na porotu, ali to nije u redu“, rekao je državni pravobranilac, odlučno braneći svoju odluku da ne podnese optužnicu za ubistvo.

"Nisam sasvim siguran da sam doneo pravu odluku", rekao je, dodajući, "Potpuno sam siguran da sam doneo pravu odluku." Tako je nakon smrti sina Andrev Culpepper otišao kući, pokušavajući da preživi ostatak svog života pod teretom onoga što je učinio. Miles Harrison je morao na sud. Slika njegovog privođenja bila je u novinama i na televiziji, sa ukletim, golim pogledom kakav ovi roditelji uvek imaju.

Uzeo je skupog advokata. Nakon višemesečne pripreme, suđenje je počelo. Čitava priča ispričana je na sudu; Harrison i njegova supruga bili su bračni par u kasnim 40-ima, bez dece. Očajnički želeći da postanu roditelji, tri puta su leteli za Moskvu, a zatim su se vozom od 10 sati vozom vozili do zapuštenog ruskog sirotišta iz kojeg su konačno uspeli da usvoje 18-mesečnog sina. Izvukli su ga iz kreveta koji je retko smio da napusti i odveli kući u Ameriku.

Čovek koji ionako nema više ništa Harrisonov komšija svedočio je na sudu da je dirljivo gledati novog oca kako se satima igra sa sinom na travnjaku ispred kuće. Harrisonova sestra ispričala je kako je par nedeljama pokušavao da pronađe idealan vrtić za dečaka kojem je bila potrebna posebna pažnja da bi se oporavio od posledica brutalne discipline pod kojom je živeo prvih 18 meseci.

Odsutna, ali smirena, Harrisonova supruga Carol opisala je telefonski razgovor koji je vodila sa suprugom nekoliko trenutaka nakon što je shvatio šta je uradio. Pozvala ga je iz autobusa koji se vraćao kući sa posla. Bio je to, opisala je, nejasan vrisak. Okružni sud je na kraju oslobodio Harrisona. „Nije bilo zločina“, objasnio je sudija, izgovarajući identične reči u kojima je tužilac Moblei objasnio zašto nije podigao optužnicu protiv Culpeppera.

Na izricanju presude, Harrison je dahtao i jecao. Pokušao je da ustane, ali već je bio čovek kome više ništa nije preostalo. Noge su mu zadrhtale i pao je na pod. Ni incident nije dovoljno dobra reč

*** OK, ako to nije ubojstvo iz nehata, šta je? Nesreća?

„Ne, to nije dovoljno dobra reč“, kaže Mark Varšauer, međunarodno priznati stručnjak za jezik i tehnologiju, profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Irvinu. „Reč nesreća zvuči kao da je taj događaj mogao biti sprečen, a incident zvuči trivijalno. A ovo nije trivijalno “. Varschauer se specijalizovao za upotrebu prenosnih računara u dečjoj pismenosti. U leto 2003, vraćao se u kancelariju sa ručka da vidi gomilu ljudi oko parkiranog automobila. Policija je šipkom razbila prozor.

Tek kad se približio, Varšauer je shvatio da je to njegov automobil. Tog jutra je zaboravio da ostavi svog 10-mesečnog sina Majkija u kolijevci. Mikei je bio mrtav. Varšauer nije optužen, ali je mesecima razmišljao kako da se ubije. Postepeno, kaže, nestaje nagon za samoubistvom, kada očaj i krivica ne nestanu. „Nedostaje nam prava reč za ovo“, kaže on. I, dodaje, moramo da razumemo zašto se to događa ljudima.

‘Mozak je mašina koja nije savršena’

David Diamond, profesor molekularne psihologije na Univerzitetu Južne Floride, pokušao je ovo da objasni. „Naše pamćenje je mašina“, kaže on, „i nije savršeno“. Naš svesni um slaže stvari prema važnosti, ali na ćelijskom nivou naše pamćenje to ne čini. „Ako ste u stanju da zaboravite svoj mobilni telefon, potencijalno ste u stanju da zaboravite i svoje dete“, tvrdi on.

Dajmond je autor naučne studije koja se bavila presekom osećanja, stresa i pamćenja. Otkrio je da bi u nekim okolnostima najsofisticiraniji deo našeg centra za obradu misli mogao biti talac konkurentskog memorijskog sistema; primitivni deo mozga koji je star koliko i dinosaurus po dizajnu i zato nepažljiv, neanalitičan, glup. D

ovoljna je mala promena u rutini Diamond je stručnjak za pamćenje sa lošom memorijom. Nedavno je, vozeći se do tržnog centra, shvatio da je njegova unuka zaspala na zadnjem sedištu. Setio se da je devojčica tamo samo zato što mu je supruga, koja je sedela na suvozačevom sedištu, spomenula dete. Dajmond razume šta se moglo dogoditi da je bio sam sa bebom u automobilu i - tačno razume zašto.

Ljudski mozak je, rekao je, veličanstven, ali zamršen uređaj, u kojem novije i sofisticiranije strukture sede na vrhu gomile smeća, svojevrsnog prototipa mozga koji koriste niže vrste. Na vrhu uređaja nalaze se najpametniji i najspretniji delovi; prefrontalni korteks koji razmišlja i analizira i hipokampus koji stvara i zadržava naša neposredna sećanja. Na dnu su bazalni gangliji, gotovo identični mozgu guštera, koji kontrolišu dobrovoljna, ali jedva svesna kretanja.

Dajmond kaže da u situacijama koje zahtevaju poznate, rutinske motoričke sposobnosti, osoba pretvara bazalne ganglije u neku vrstu pomoćnog autopilota. Kada nam prefrontalni korteks i hipokampus planiraju put do posla, oni su izuzetno efikasni u vožnji automobila. Zbog toga ćete ponekad uspešno voziti od tačke A do tačke B, bez tačnog pamćenja puta kojim ste prešli, zavoja koje ste napravili i okruženja koje ste gledali.

Da li je roditelj bio brižan? Nema veze

Ova podela rada u mozgu, objašnjava Dajmond, obično deluje savršeno, poput simfonije. „Ali to se ponekad pretvori u uvertiru 1812. godine, topovi zavladaju i dominiraju. Kada je izlagao laboratorijske pacove mačkama, a kasnije izmerio njihovu moždanu aktivnost, shvatio je da stres može narušiti veću moždanu funkciju, dajući šansu bazalnim ganglijima da počnu da ih suzbijaju. Isto je primetio, kaže, i u slučajevima kada bebe umiru u automobilima.

Koliko je neko bio pažljiv roditelj pre ovog događaja, potpuno je nevažno. „Radi se o stresu, emocijama, nedostatku sna ili promeni rutine. Ili kombinacija svega toga. Tada bazalni gangliji pokušavaju da rade ono čemu služe, a svesni um je preslab da im se odupre. Tada se memorijski krugovi u ranjivom hipokampusu doslovno prepisuju jedan po jedan, kao u računarskom programu.

Ako se memorijski krug ne pokrene ponovo - ako dete ne plače ili ako vaša supruga ne pomene da je pozadi - gotovo je. Radeći na ovom tekstu, novinar Vashington Posta razgovarao je i sa Janette Fennell, bivšom trgovkom koja je pokrenula Udruženje za decu i automobile. Na zidu u njenoj kancelariji visi kolaž fotografija na kojima deca ponosno stoje raširenih prstiju i pokazuju: „Imam 2 godine!“, Ili „Imam 3 godine!“. Većina fotografija je napravljena tokom njihovih poslednjih rođendana.

Poraz pamćenja, ne poraz ljubavi

Janette Fennell razgovarala je sa mnogim roditeljima iz „slučajeva hipertermije“, od kojih mnogi danas rade u njenoj organizaciji. Obično prvi put čuju za to noću, kada neprospavani google manijakalno traži signal da postoje i drugi koji su prošli isti pakao i nekako preživeli. Opšta percepcija ovih roditelja je potpuno pogrešna: oni su uglavnom brižni roditelji, kupuju zaštitnike utičnica i sigurnosna vrata kako ne bi povredili decu. „Ovi slučajevi zaborava su porazi pamćenja; ne pobedi ljubav “.

Mnogi kažu: „U redu, mogu da razumem da na dete zaboravite na dva minuta, ali ne na osam sati“. Međutim, ne razumeju kako je roditelj potpuno uveren da je bebu ostavio u vrtiću. Potpuno mu je lako što je zbrinuta i nema razloga da brine ili proverava gde se nalazi.

Najgori slučaj za koji sam čuo ...

Fennell je uveren da podizanje optužnice protiv roditelja kojima se to dogodilo nije samo surovo već i besmisleno: „Strah od krivičnog gonjenja neće sprečiti druge roditelje da učine isto“. Rešenje je, smatra on, podizanje bezbednosti dece u automobilima i upoznavanje javnosti da se takve stvari mogu dogoditi “.

Koji je najgori slučaj za koji je čula?

„Ne bih zaista odgovorio na to pitanje“, kaže on. A onda je skrenuo pogled i rekao: „Devojčica koja je svu kosu isčupala pre smrti“. Fennell se trudi da standardno uvede senzore u automobilskoj industriji sa alarmom koji se uključuje ako je dete na sedištu kada je motor isključen. Nije uspela iz nekoliko razloga i smatra da je glavni vrlo jednostavan: „Ljudi misle da im se to ne može dogoditi“.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI