OTKRIVAMO KAKAV JE IVO ANDRIĆ BIO PRIVATNO Voleo fudbal, lepa odela i baštovanstvo, a Desanku Maksimović nikada nije ugostio u morskom domu
O delima Iva Andrića mnogo je pisano i rečeno, a njegova jedina kuća koju je sagradio otvorena je za javnost prošlog proleća u Herceg Novom, 60 godina otkako je dobio Nobelovu nagradu, uz pesmu „Marš na Drinu“, po želji laureata. Ostale su priče njegovih prijatelja i meštana da je bio strastveni navijač fudbala, voleo elegantno da se oblači, a posebno zadovoljstvo pričanjavao mu je veliki vrt u kojem je provodio mnogo vremena, brinući o 12 vrsti povrća.
Oaza sreće i mira
Miroslava Obadić
Ivo i Milica prvi put su krajem 50-tih godina došli u Herceg Novi i odseli su u hotelu „Boka“, koji je srušen u zemljotresu. Plac je povodom Nobelove nagrade dobio na trajno korišćenje od grada Herceg Novog, a kuću je projektovao Vojislav Đokić, poznati arhitekta iz Beograda. Milica, koja je bila prvi školovani kostimgraf, uticala je na projekat kuće. Oboje su bili skromni i tražili su da bude manje kvadrature i bez ukrašavanja.
- Andrić je sam sastavio spisak, na osnovu kojeg je zasađena 51 biljna vrsta, od čega 12 vrsta povrća, aromatično, začinsko i ukrasno bilje. Ivo i Milica sami su osmislili i uredili vrt koji su brižljivo negovali. Oko dvorišta je posadio mnogo drveća, kako Milica i on ne bi bili izloženi pogledima s puta. To smo malo raskrčili, kako bi kuća mogla da se vidi sa ulice, ali smo vrt obnovili i posadili 70 odsto ukrasnih biljki i cveća koje je Andrić gajio. Kuću u Herceg Novom zvao je “oazom sreće i mira” -rekao je za” Alo!” likovni umetnik Tihomir Konjević, koji brine o zaostavštini.
Miroslava Obadić
Poslednja mirna luka nobelovca, gde je sa suprugom Milicom Babić Andrić proveo pet srećnih godina, od 1963. do 1968. nalazi se u glavnoj Njegoševoj ulici na Toploj, između Zavičajnog muzeja „Mirko Komnenović“ i male kamene kuće, pored crkve Svetog Spasa, gde je crnogorski monah Josif Tropović formirao školu u kojoj je obrazovao, između ostalih, i Njegoša.
Desanka se uvredila
Andrić se pored karikaturiste, putopisca i slikara Zuka Džumhura, družio sa slikarom Vojom Stanićem i njegovom suprugom Nadom-vajarkom, majkom Ramba Amadeusa, književnicom i slikarkom Bosiljkom i ocem Ilijom Pušićem koji je bio arheolog, Mihailom Lalićem, Stevanom Raičkovićem, Branko Ćopićem, Desankom Maksimović.
Miroslava Obadić
- Desanka se uvredila, jer je Andrić nikad nije ugostio u svojoj kući. Rekla je: „Toliko smo se u Beogradu družili i posećivali, a ovo mesto je čuvao za njega i Milicu, pa ni mene nije ugostio“ - priča Konjević-Ipak, Andrić je često u kući u Herceg Novom primao goste. Tu je dolazila i Gun Bergman, udata tada za režisera Ingmara Bergmana. Ona je bila profesor slavistike i prevela je delo „Na drini ćuprija“ na švedski jezik i pre Nobelove nagrade., kao i mnoga njegova dela. Kada je drugi put, ’61. godine nominovan, Gun mu je pomagala oko izbora smokinga, a Andrić je poneo u Stokholm i ploču sa pesmom „Marš na Drinu“, sa željom da mu se ta melodija pusti kad mu uručuju nagradu. Izašli su mu u susret, a Šveđani, Danci, Norvežani obradili su tu pesmu u rokenrol stilu, tako da je postala tamo popularna zahvaljujući Andriću-priča naš sagovornik.
Anegdote o Andriću
Kakav je Andrić zaista bio, možda najbolje opisuje slikar Vojo Stanić, koji je o njemu pisao u svojoj knjizi aforizama „U dokolici“.
Miroslava Obadić
- Vojo Stanić kaže da Andrić ni sa kim nije bio na ti, svima se obraćao sa vi, čak je i supruzi Milici persirao. On priča da je uvek bio lepo obučen, pristojan, učtiv, dobar slušalac, čak i malo uštogljen. Vojo kaže da je sigurno i sa sobom bio na vi, kao što je bio i sa drugima - kaže za „Alo!“ likovni umetnik Tihomir Konjević.
Dok je jednom prilikom bio u svom kabinetu gde je slušao fudbalsku utakmicu na tranzistoru, došao mu je u posetu jedan od njegovih bliskih prijatelja, pa im je Milica rekla da je Andrić u svom kabinetu.
- Pođite gore, uputila ih je. U tom trenutku je klub za koji je najvijao dao go i Andrić se veselio. Kada je prijatelj ušao na vrata, zamolio ga je da ne priča drugima da se veselio. Da i on voli obične stvari, da je običan čovek. Iz toga se vidi da je ipak drugu sliku o sebi prikazivao drugima - priča Konjević.
Miroslava Obadić
Možda je najzanimljivija anegdota o našem nobelovcu ona koja je nastala prilikom dugih šetnji od Starog grada do Meljina, sa književnikom Mihailom Lalićem.
- Kada bi se sreo sa Lalićem, njih dvojica su ćutke šetali, nisu uopšte razgovarali. Kada su se rastali kod tunela, gde je Lalić imao kuću, Andrić mu je jednom rekao; „Laliću, nadam se da ti nisam bio dosadan i ovaj put“ -navodi Konjević.
O Andrićevoj skromnosti, pristojnosti i empatiji najbolje govori odnos koji je imao sa prvim komšijama, supružnicima Veselom i Acom Marković. Iako je nobelovac bio izuzetno pristojan i učtiv, nije često išao u goste, ali je povremeno prihvatao poziv ljubaznih komšija. O druženju Milice i Iva sa njima svedoče i sačuvane prepiske u muzeju.
Miroslava Obadić
- Odlazio je na Bokinu plažu koja se zvala „Bjela vila“, kada ga je jednom prilikom zaustavila komšinica Vesela i pozvala na pitu i gibanicu, rekla je: „Ajde komšija Ivo, kad se budeš vraćao sa plaže, svrati, pečem pitu“. Andrić je posle kupanja stvarno svratio. Vesela mu je ponudila vino, a on je popio pola čaše, bio je umeren. Zahvalio se i otišao kući. Kad se Veselin suprug Aco vratio, rekla mu je kako je Andrić bio u gostima. Na to joj je muž odgovorio: „Mi nemamo vino u kući“. -Pa šta sam mu dala? Iz vitrine sam sipala-rekla je Vesela. „To je bio liker od višanja“-otkrio je Aco. Nju je bilo sramota, nije otišla taj dan ni da pije kafu sa Milicom. Međutim, sledećeg dana, Milica joj je rekla: „Da ti pričam, Ivo je juče bio raspoložen. Hvalio mi se kako je pojeo ukusno parče pite i popio prelepo vino, da mu je žao što nije imao maramicu, toliko je bilo gusto, da bi doneo i meni malo da probam“ -prepričava Konjević deo dogodovština koje su se odigravale tokom Andrićevog boravka u Herceg Novom.
Kada je Andrić preminuo 1975. godine, kuću je od Miličine sestre Danke Zajcev otkupio grad Herceg Novi. Da li zbog bolnog sećanja na sestru ili činjenice da živi u Splitu, nije htela da zadrži kuću. Postoji priča da je kuća ponuđena karikaturisti, putopiscu i slikaru Zuku Džumhuru, a on je samo odmahnuo rukom i odbio rečima“ Ko sam ja da živim u Andrićevoj kući.“
Miroslava Obadić
Jelena, žena koje nema
Ivo i Milica bili su u braku od 1958. do 1968. godine. Bila je 17 godina mlađa od njega, on je tada već imao 66, a ona 49 godina. Bolovala je od artritisa, a preminula 24. marta 1968. u dvorištu kuće. Andrić nikad taj gubitak nije prežalio i nikada se u Herceg Novi nije vratio, nakon odlaska u Beograd. Poznavao ju je 30 godina, bila je udata za Nenada Jovanovića, novinara, njegovog prijatelja. Pripovetku „Jelena,
žena koje nema“ posvetio je Milici. Kada ju je upoznao 20-tih godina prošlog veka, već je bila udata. Jovanović je preminuo 1957., a Andrić i ona venčali su se godinu dana kasnije.
’Interesantno je da je zajedno sa Andrićem, 1961. za Nobelovu nagradu bio nominovan i Džon Ronald Rejel Tolkin za roman „Gospodar prstenova“. ’
U Herceg Novom Andrić je završio svoje delo „Znakovi pored puta“
Miroslava Obadić
Pogledaj galeriju
Miroslava Obadić
Pogledaj galeriju
Miroslava Obadić
Pogledaj galeriju
Miroslava Obadić
Pogledaj galeriju
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Razonoda
Komentari (0)