NI GROBOVE NE SME DA IM OBIĐE Muharemu ubili sina, tri brata, bratance, samo zato što je odbio da mrzi

Kao rukovodilac srpske policije u Đakovici i pripadnik mnogočlane porodice u kojoj nije bilo dozvoljeno širenje mržnje i terora prema komšijama i koja je bila prosrpski orijentisana, brzo se našao na spisku OVK za likvidaciju.

Oštro se suprostavljajući zločinima i progonu srpskog stanovništva od strane OVK zločinaca, porodica dolazi do momenta gde njihovo prisustvo u Đakovici više nije bilo moguće.

Pre nego što su im srpska vojska i policija omogućili da pobegnu iz Đakovice u Srbiju, OVK je likvidirala šest članova porodice. Likvidirani su Isuf, Iber i Isa, zatim dvojica Isufovih sinova i na kraju Muharemov sin Kujtim. Sve su ih tajno sahranili u šumi u okolini Đakovice, pre nego što su pobegli u centralnu Srbiju.

Muharem Ibraj je dva puta hrabro svedočio u Hagu kao svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću. Iako mu je nuđeno da tom prilikom sakrije identitet, on je tražio da svedočenje bude javno i da se prikaže njegovo ime i prezime.

"Govorio sam o strahotama, zlostavljanju i zločinima, o torturi OVK ne samo nad srpskim i romskim, nego i nad drugim nealbanskim stanovništvom, a posebno nad nama koji smo bili za mirno rešenje, za suživot Albanaca i Srba. Nikad se neću zbog toga pokajati, jer sam rekao istinu i samo istinu", naveo je Muharem u izjavi za Politiku.

Odrastao sam, školovao se i radio u Đakovici. Punih 18 godina, radio sam u policiji. Nikada nisam želeo da odem iz svog doma, iz svog grada, sa svog posla, ali morao sam jer nisam hteo da podržim divljaštvo i teror takozvane OVK na Kosovu. Pobegao sam u centralnu Srbiju, ali je moja porodica platila cenu. Teroristi OVK su ubili trojicu moje braće, dvojicu bratanaca i na kraju mog sina Kujtima koji je imao samo 16 godina. Njihova tela pronađena su 10 godina kasnije.

Ovako, za Novosti govori Muharem Ibraj (69), Albanac kome su sunarodnici pre 24 godine pobili šest članova porodice, jer nije želeo da pristupi tzv. OVK i bio je protiv progona Srba. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 11. juna 1999, za njega i njegove bližnje nije više bilo života u Đakovici. Utočište je pronašao u centralnoj Srbiji, dok ostali članovi njegove porodice danas žive rasuti u 11 zemalja.

"Bio sam jedan od rukovodilaca policije u Đakovici. U mojoj porodici su svi bili protiv terora i terorista, protiv širenja mržnje. Uvek smo sa Srbima živeli lepo. Mnogi i danas na Kosovu kukaju za tim vremenom, kažu da su u Miloševićevo vreme mogli da žive i sa jednom penzijom, a danas jedva imaju za hleb. Nije bilo svadbe, praznika ni sahrane, da nismo išli jedni kod drugih. Sve do 1992. Tada su Albanci polako počeli da napuštaju posao u policiji i vojsci. Iako nisu imali drugi, ovaj su napuštali. Sva se nevolja još tada kuvala. Ja nisam hteo da okrenem leđa Srbiji", kaže Ibraj.

Nažalost, juna 1999, morao je na silu da napusti kuću i veliko domaćinstvo.

"Tog dana kada sam napustio Đakovicu, u kući sam ostavio 40 članova porodice koji su živeli u zajednici, svi u istom dvorištu: otac, majka, petorica braće, deca i žene. Nisam želeo da odem, ali, 14. juna 1999, to neću nikada zaboraviti, bio je ponedeljak, otišla su dva policajca u grad, kada ih je zaustavio Kfor i pitao za mene. Rekli su im da mi kažu da se javim u stanicu, da je bolje da to uradim sam nego da me oni traže. Tada sam shvatio da moram da odem,priča nam Ibraj.

Hteo je da povede i porodicu, međutim, oko ideje da odu u centralnu Srbiju, nisu se svi složili. Niko nije hteo da krene osim njegovog oca i maćehe. Nekoliko dana kasnije saznao je da mu je nestao najstariji brat, potom još dvojica, pa njihovi sinovi. Sve teža od teže vesti, a poslednja najstrašnija: da mu je nestao sin Kujtim.

"Znali smo da su kidnapovani, ali ne i gde su odvedeni. Najpre su odveli mog najstarijeg brata. Nije se vraćao. Posle dva dana drugi brat je krenuo da ga traži i nije se vratio. Onda je otišao i treći brat, pa bratanac. Niko od njih se nije vratio. Na kraju je od muškaraca samo moj Kujtim ostao kod kuće. Bio je mlad, imao je 16 godina. Otišli su i po njega… Isterali su iz kuća žene i decu, pa su one sa decom, svaka otišla u svoj rod. Opljačkali su naše domove, a stvari tovarili u kamione, pa sve naše kuće zapalili… Moju ženu i dva mlađa sina, kao i ženu i decu od jednog brata našao sam u Tutinu i doveo sam ih u Niš. Ovde su bili do 2003. Dve ćerke ostale su mi na KiM, one su tamo bile udate još pre rata. Svi ostali su u inostranstvu, u 11 država", priča nam Ibraj iz čijeg glasa izvire bol koji nosi u duši.

Imena bez prezimena: Godinama smo tragali za nestalim članovima porodice, čekali vesti… Tog dana, 2009, kada su nam javili da su im tela pronađena, moj otac je doživeo infarkt i preminuo. Srce mu nije izdržalo, sahranio sam ga ovde. Tela mog sina, braće i sinovaca, pronađena su u šumi kod Đakovice. Moja ćerka je otišla i preuzela ih, ali nije smela da ih sahrani na groblju, nego tu, u šumi. Tek pre pet godina bratanac iz Australije platio je čoveku da ih ekshumira. Kupio je šest grobnica, jer telo jednog brata nije još nađeno. Petoricu je sahranio na jednom groblju na Kosovu, bez prezimena i bez slika. Nije smeo da ih stavi. Sve vam je jasno, zar ne", kazao nam je Muharem.

Danas živi u malenoj kući u jednom selu na jugu Srbije. U kontaktu je sa porodicom. Unuka je prvi put video pre nekoliko godina, kada mu je došao u posetu. Često popije kafu sa komšijom koji je takođe iz Đakovice prebegao u centralnu Srbiju. Dolaze mu, kaže, ponekad i prijatelji Albanci, oni koji, poput njega, nisu bili za ubijanja i zločine:

"Ne krijem svoje poreklo, niti se, bojim bilo čega, jer nikakvu nepravdu nikome nisam učinio. Međutim, na Kosovo ne verujem da ću ikada više kročiti, jer je preko Interpolovog odeljenja administracije UN na KiM, 2015, za mnom raspisana crvena poternica. Ni u Đakovicu više ne bih otišao ni kada bih mogao. Kada vam pobiju najmilije, ne možete više da se pravite da ništa nije bilo. Šta je kome bio kriv moj sin od 16 leta? Ne bih tamo otišao nikad, ali i dan-danas u san mi dolazi Đakovica, one ulice, kuće…

Ispričao nam je Muharem Ibraj, da je i u centralnoj Srbiji najpre bio izložen provokacijama, ali vremenom je prihvaćen i, kako kaže srećan jer je stekao mnoge prijatelje.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI