Verovali ili ne, i kuce imaju smisao za humor, ali to nije jedini razlog zašto nas toliko zabavljaju

 

Čak i ako ponove duhovito ponašanje, više je zbog pozitivne reakcije vlasnika, piše magazin "Pas". Šta bi onda bio dokaz da psi imaju smisla za humor i - možemo li uopšte tako nešto da tvrdimo?

Darvin uočio da znaju da se šale

Ne čudi da je prvi naučnik koji je posumnjao da psi imaju smisla za humor upravo Čarls Darvin. U svom delu „Poreklo čoveka“ zapisao je da psi pokazuju ono što bi se pošteno moglo nazvati smislom za humor, i razlikuje se od obične igre. Ako im bacimo štap ili neki drugi objekat, često ga nose na određenu udaljenost, zatim sednu i spuste ga uz sebe na zemlju, i čekaju da njihov gospodar priđe dovoljno blizu da može da ga dohvati. Zatim će zgrabiti štap i trijumfalno odjuriti ponavljajući isti manevar, pritom očigledno uživajući u praktičnoj šali.

Foto: Shutterstock

 

Razigranost pokazatelj ponašanja

Važno je imati u vidu da ljudski i pseći humor ne može biti identičan. U našem svetu ključan je jezik i vizuelne predstave. Psa ne možemo da pitamo šta mu je smešno, ali možemo da posmatramo i zaključujemo. Ako krenemo od toga da psi odlično razumeju koncept igre i znaju jasno da razlikuju ozbiljnu od neozbiljne situacije, upravo bi razigranost mogla da upućuje na smisao za humor. Međutim, nisu sve rase jednako spremne na igru. Po tom principu, mogli bismo da razvrstamo pse koji su više ili manje razigrani, a samim tim više ili manje duhoviti. Prema listi koju su objavili stručnjaci za pseće ponašanje, po humoru i igri prednjače rase poput irskog setera i pudle, a na samom dnu su čivava i rotvajler.

Foto: Shutterstock

 

Istraživanje psećeg smeha

Povezanost pseće igre i humora zvuči logično, ali ipak je nagađanje. Nedostaje neki čvršći dokaz. Na tom tragu je istraživanje Patriše Simone, koja je proučavala upravo pseći smeh. Nije baš dokaz humora, ali pronašla je da psi mogu da se smeju, posebno kad se igraju s drugim psima i ljudima. Taj smeh je u stvari karakterističan zvuk zadihanosti (kratkih i brzih udisaja i izdisaja), ali drugačije zadihanosti od one kad pas trči ili mu je vruće.

- Kad smo testirali različitu vokalizaciju koju smo snimili tokom igre, puštajući je tokom eksperimenta (jaukanje, režanje, lajanje), to nije bilo dovoljno da izazove razigranost i spremnost na igru. Međutim, smeh ili to čudno disanje uspeli su da izazovu razigranost - izjavila je Patriša.

Daljim nalazima pronašli su da puštanje ovakvog disanja izaziva pozitivnu reakciju kod napuštenih pasa - umanje stres, promoviše društvenost i povećava šansu za udomljavanje. Slično, karakteristično ubrzano disanje emitovali su i naši majmunski preci - zadihanost je funkcionisala kao signal da je u pitanju benigna igra i da niko neće nastradati. Veruje se da je upravo od ovoga evolucijom nastao i ljudski smeh.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI