TAMNI OBLAK NADVIO SE NAD ZEMLJU Koliko smo blizu propasti

Međunarodni tim naučnika izveo je devet varijabli koje dijagnostikuju stanje naše planete. Mnogo se piše o klimatskim promenama, o globalnom zagrevanju i povećanju ugljen-dioksida u vazduhu, o zagađenju životne sredine, o hemikalijama, o otrovima, o svemu i svačemu što čovek čini planeti na kojoj živi.

Do prave istine verovatno nikada nećemo doći jer je naša Zemlja složen sistem u kome sve utiče na sve: voda na stene i stene na vodu, živo na neživo i neživo na živo; život na Zemlji zavisi od sunčevog zračenja, vulkanskih erupcija, zemljotresa, poplava, suša, kiša i snega.

I pored svega ovoga, i pored svih brojnih i raznovrsnih interakcija, klima na Zemlji se nije bitno promenila od neolita, odnosno od pre 10.000 godina (početak interglacijalnog holocena), pa sve do industrijske revolucije.

Menja li se stvarno klima na Zemlji

Prosečna temperatura naše planete varirala je za pola stepena (± 0,5 oC) oko srednje vrednosti, a neto primarna proizvodnja (NPP) ugljenika, odnosno masa ugljenika koju biljke preuzimaju iz atmosfere, iznosila je 55,9 ± 1,1 Gt. ( milijardi tona) godišnje.

Ali sa pojavom industrijske revolucije sve se promenilo. Čovek je postao dominantan faktor u oblikovanju uslova života na planeti. Počelo je geološko doba antropocena. Pitanjem koliko smo uspeli da promenimo život na Zemlji sistematski se bavila veća grupa naučnika i rezultati njihovog istraživanja objavljeni su u septembarskom broju časopisa Science Advances pod naslovom Zemlja izvan šest od devet planetarnih granica.

Koncizniji naslov teško da bi se mogao napisati: istražili su devet granica unutar kojih je moguć normalan život na Zemlji, da bi otkrili da smo ih premašili u šest slučajeva!

Najvažnija i najpoznatija varijabla od koje zavisi klima na Zemlji je količina ugljen-dioksida u vazduhu. Pre industrijske ere, bila je samo 280 ppm, a za manje od dva veka porasla je na 417 ppm, značajno premašivši granicu (planetarnu granicu) od 350 ppm, kada prosečna temperatura poraste za opasnih 1 oC, dvostruko više od prirodne varijacije u predindustrijskom periodu.

  Procenjuje se da je usled aktivnosti čoveka došlo do povećanja zagrevanja Zemlje u gornjim slojevima atmosfere (radijativno forsiranje) za 2,91 V/m2, što utrostručuje vrednost koju planeta može da izdrži bez oštećenja (1,0 V/m2).

Kao rezultat klimatskih promena, biljne i životinjske vrste brzo izumiru. Mera za to je E/MSI (izumiranja na milion vrsta-godina). Pre uplitanja ljudi, samo jedna vrsta na milion je izumirala godišnje (1 E/MSI), ali danas se izumiranje vrsta ubrzalo stostruko (>100 E/MSI), deset puta premašujući vrednost koju biosfera može da izdrži bez oštećenja (< 10 E/MSI).

To dovodi do smanjenja genetske raznovrsnosti, a samim tim i do ranjivosti ekosistema i celog života na Zemlji (integritet biosfere).

Zbog primene veštačkih đubriva, okolina je preopterećena azotom i fosforom. Procenjuje se da 190 miliona tona azota godišnje dospe u životnu sredinu usled ljudske aktivnosti, što je duplo veći kapacitet naše planete.

Uprkos krčenju šuma, biljni pokrivač danas (2020.) izdvaja više ugljenika (65,8 Gt/godišnje) nego u eri pre industrijske revolucije 1700. (56,2 Gt/godišnje). Kako to?

Ovo se može objasniti upotrebom đubriva i drugim agrotehničkim merama u poljoprivredi, što dovodi do bržeg rasta biljaka, ali i ubrzavanjem procesa fotosinteze usled povećanja nivoa CO2 u vazduhu. Međutim, to još uvek nije dovoljno da se nadoknadi antropogena emisija ugljen-dioksida.

Uticaj veštačkih supstanci, sintetičkih organskih jedinjenja na životnu sredinu je velika nepoznanica. Svake godine hemijska industrija stavlja na tržište hiljadu novih jedinjenja – od herbicida i insekticida do lekova, sintetičkih polimera i sredstava za čišćenje – od kojih 80% ne prolazi nikakva ispitivanja uticaja na životnu sredinu.

Mnogo nepoznanica, ali i mnogo poznatog

Nema sumnje da je čovek promenio život na Zemlji. Kada se ovako sistemski sagleda stanje životne sredine, postaje jasno da je skepticizam protivnika globalnog zagrevanja neosnovan.

Naime, polaze od pogrešnih pretpostavki, a opet se zasnivaju na pogrešnoj vremenskoj skali koja je ili prekratka („jedna vulkanska erupcija oslobađa više CO2 u atmosferu nego svi ljudi zajedno“) ili preduga (što ukazuje na klimatske uslove 10, pre 100 ili 500 miliona godina godine). U holocenu smo, naglašavaju autori članka, pa su nam važne prilike u tom geološkom periodu, a ne u juri, kredi, kambriju ili permu, piše bug.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI