"REKLI SMO DA NEĆEMO JESTI JEDNI DRUGE ŠTA GOD SE DESILO" Petočlanoj porodici kit ubica potopio brod, pa preživeli GOLGOTU na Pacifiku - horor trajo 38 dana! (VIDEO)

Godine 1972, Sendi Robertson je imao samo 12 godina kada je čamac njegove porodice napadnut stotinama milja od kopna od strane orki. Želja da porodično oplove svet, ubrzo se pretvorila u borbu za goli život. Čitava porodica, njih petoro kao i Robin Vilijams, učitelj matematike i zaljubljenik u putovanja, proveli 38 dana na otvorenom moru, piju kišnicu, kornjačinu krv i da se snalaze za hranu - sve to u malom čamcu za spasavanje.

San koji ih je umalo koštao života, porodica Robertson, Dagal i Linda, njihova deca En (18), Daglas (16), blizanci Nil i Sendi (9) počeli su da sanjaju 1968. kada je ser Robin Noks-Džonston oplovio svet. Kako su pratili njegovu avanturu iz porodičnog doma u, doneli su odluku da kupe brod i to urade sami. Međutim, kako nisu bili bogati Dagal i Linda, farmeri iz Merbroka u Engleskoj, rešili su da prodaju svoj posao i da svu ušteđevinu ulože u jedrenjak Luset od 13 metara koji je bio star 50 godina sa kojim su rešili da oplove svet.

Kako se porodica Robertson spremala za plovidbu?

Plovidba koja će im svima izmeniti život započela je 27. januara 1971. godine iz luke Falmut u Engleskoj. Sve do 15. juna 1972. godine, putovanje je teklo mirno i uspomene su se samo ređale. A onda se jednog popodneva, na malom delu moćnog Tihog okeana, 200 milja zapadno od Galapagosa sve promenilo.

"Proveli smo šest meseci živeći na brodu u Falmautu, pripremajući sve, i ni jednom nas tata nije izveo oko zaliva na jedrenje“, ispričao je Sendi (64) nedavno u razgovoru za britanski "Telegraf".

Sa druge strane, supružnici su odlučili da deci uklone slepa creva, da bi se izbegle eventualne upale tokom putovanja.

Na put oko sveta krenuli iz Lisabona

Prvi deo – putovanje od više od 820 nautičkih milja do Lisabona – bio je pokvaren olujnim vetrovima. Tokom narednih šest meseci, putovali su od obale do obale, brodeći od Lisabona do Las Palmasa, do Gran Kanarije, a zatim i na Karibe. Na Bahamima En je upoznala muškarca i zaljubila se. Nakon što su neko vreme putovali sa Robertsonovima, on i En su na kraju napustili putovanje, vrativši se u Nasau. Ostatak porodice je otišao dalje.

Gumeni čamac koji su dobili na poklon im spasio živote

U Majami su srećom upoznali jedriličarsku porodicu koja im je ljubazno dala svoj splav. Dougal je takođe kupio gumenjak od fiberglasa od 10 stopa, koji su nazvali Ednamair. Uz sebe su sad imali i dva manja brodića, što im je kasnije i spasilo život.

U Kolonu je porodica upoznala Robina Vilijamsa, velškog statističara, koji je bio početnik u jedrenju. Robin je putovao širom sveta i posebno je želeo da stigne na Novi Zeland. Nakon što je saznao za plan Robertsonovih, pitao je da li može da se pridruži u zamenu za to što usput blizancima da nekoliko časova matematike. Dougal i Lin su ga brzo prihvatili ponudu.

Porodica orki im je potopila jedrilicu

Zajedno sa njim otplovili su do Galapagosa, odakle su 13. 6. 1972. godine, krenuli dalje. Ispostaviće se uskoro, to će biti njihov poslednji boravak na kopnu za šest narednih nedelja.

Dva dana kasnije, Sendi i njegov brat Dagal su se nalazili za upravljačem jedrilice.

"Bilo je 9.55 i upravo sam dobio šoljicu kafe. Onda se iznenada dogodio neopisivo jeziv udar i šolja kafe je poletela u vazduh. Daglas je vrištao: „Kitovi! kitovi!’”, prisetio se on.

Voda je počela da teče u Luset, primoravajući Dagala da pokuša da zapuši jednu od nekoliko rupa koje su orke napravile. Ali shvativši da vodi izgubljenu bitku, dao je komandu da se napusti brod i oslobodio splav za spasavanje na naduvavanje i drugi brodić, koji su bili vezani zajedno. Za nešto više od jednog minuta, porodica i Robin su sakupili sve što su mogli u naručje i skočili u okean.

Kako su Robertsonovi preživeli na Pacifiku 38 dana?

Iz dela olupine potopljenog jedrenjaka koja je plutala u vode, kao i onoga što su u panici tokom evakuacije poneli sa sobom, imali su sledeće: maminu korpu za šivenje, keks, pomorandže, limunove, luk i još par sitnica. Sve to, na šestoro ljudi koji su bili obučeni u majice i bermude. Kako je istakao u razgovoru za medije, spasili su ih sloga, razmišljanje i spretnost.

"Plovili bismo na sever do Doldruma i sakupljali kišnicu. Sa tom kišnicom onda bismo isplovili, teglili smo splav gumenim čamcem pomoću jedra koje sam spasao iz olupine. Mislili smo da bismo mogli biti u Doldrumsu za nedelju do 10 dana. Jedni drugima smo dali tri obećanja. Prvo smo rekli da nećemo jesti jedni druge bez obzira koliko loše bude. Umrli bismo tiho zajedno da je do toga došlo. Drugo, stalno bismo tragali za spasilačkim brodom. Treće obećanje je bilo da nećemo mirovati dok se ne vratimo na kopno. Osećali smo se oduševljeno i nadali smo se da postoji šansa da preživimo.", rekao je Sendi.

Šta su Robertsonovi jeli i pili 38 dana kao brodolomnici na Pacifiku?

Šestog dana pored njih je prošao brod. Ispalili su raketu, ali bez efekta, nije ih video. To im je srozalo moral. Ipak, sa dve rečenice Sendijev otac je svima dao do znanja da predaja i očajavanje nisu opcije.

"Nećemo više tražiti spas. Plovićemo ovim gumenjakom 75 dana do Amerike. Rekao sam: "Tata, ne možemo da preživimo u ovome." A on je rekao: "Moramo.", prisetio se Sendi.

Desetog dana, stigli su u Doldrums, ali su na kišu čekali još tri dana. Napunili su sve posude i bilo je lakše - mislili su da mogu ipak da se izvuku. Šest dana kasnije, ostali su bez splava i spali su samo na mali čamac. Nakon nevremena, opet su plutali. Bili su glavni, bilo im je hladno, vodu nisu bili pet dana. Po telu i licu su već imali otvorene rane.

"Napravili smo specijalne sprave za hvatanje ribe. Uspeli smo da uhvatimo kornjače i pronašli način da pijemo njihovu krv kako bismo mogli da ostanemo hidrirani.", rekao je.

Prilikom hvatanja delfina, ajkula, kornjača i letećih riba, jeli su svaki delić njih. I to bukvalno. Kako je rekao, nisu bacali ni iznutrice, a pili su tečnost iz očiju delfina. Sve to je imalo posledice psihičke, ali ih je držalo u životu. Kada bi pali u očajanje, otac ih je motivisao tokom celog puta.

"Ono što je održalo mog tatu i moju mamu nije njihov sopstveni život, već život njihove dece. Moj tata je rekao: „Neću odmoriti Linda dok ne odvedem ovu decu kući", rekao je.

Japanski brod "Toku Maru II" ih spasao nakon 38 dana

U moru agonije, očajanja i vere u čudo ka kojem su išli, 38. dana ih je konačno pogledala sreća.

"Govorili smo o tome da smo sada toliko blizu kopna, da ne može biti daleko i da treba da počnemo da veslamo. Ali onda smo videli japanski ribarski brod, Toka Maru II. Ostale su nam dve rakete koje smo sačuvali od "Luset". Tata ih je ispalio i samo rekao "Sada je sve u Božijim rukama", prisetio se Sendi.

Ribarski čamac ih je video i promenio je kurs ka njima. Kada su došli blizu, bacili su im uže čijeg se mirisa i izgleda, Sedni i danas seća.

" Zgrabio sam ga. Bilo je prljavo i masno, i svidelo mi se. Pomislio sam: „Ovo nije iz našeg sveta. Ovo je iz drugog sveta kome pripadam. I ako se samo držim ovog prokletog užeta, vrlo brzo ćemo se vratiti u civilizaciju. Ruke spasa iz Toka Maru II ispružile su se i povukle nas na brod. Ponudili su nam hleb, kafu i sok od pomorandže. Kapetan je rekao: „Mislio sam da možda imaš skorbut jer si tako jako smrdeo. Kupali smo se prvi put posle šest nedelja.", rekao je Sendi kroz smeh za "Pipl" magazin.

Nakon što su spaseni, brod ih je doveo u Panamu gde su se oporavljali mesec dana. Umesto da se vrate za Englesku avionom, to su učinili brodom.

Celo putovanje i sve što im se desilo, Sendi vidi kao životnu školu koja ga je izgradila kao ličnost.

"Ako samo kažete: „Vidi, bačen si na zemlju 38 dana. Preboli to. Preživeo si. Svako ima unutrašnjeg ratnika. Čovek je lovac. U vama postoji nagon da ostanete živi. Moj stav je sada uradi ili umri, nastavi sa tim. Koliko god povremeno bio težak život na kopnu setite se - Na moru se dešavaju i gore stvari.", rekao je on na kraju razgovora za "Britanski telegraf".

(Telegraf)

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI