ČUDO NA BOŽIĆ! Ovako je nemački dečak Andreas postao Sremac Andrej i našao novu porodicu

Praznici su vreme kad se duše ljudi pripijaju jedna uz drugu, kad nema lepšeg osećaja od topline doma, kada smo nekako emotivniji, iskreniji, ali i kad se dešavaju čudesne stvari. Naredna priča upravo je dokaz da se na svete dane dobrim dušama zaista mogu dogoditi lepe i životno značajne stvari. Takoreći - sudbinski preokreti.

Neverovatan splet okolnosti pogodio je jednu vojvođansku porodicu. Sve je počelo u ovo vreme pred početak Drugog svetskog rata, ali šta se potom izdešavalo pitanje da li bi i najveštija literarna pera uspela da predstave. Prenosimo je u celosti.

Čudo na Božić 1938. godine

"Pred našu kuću je došao baš na Božić 1938.godine. Sećam se, čuli smo zvuke tamburice pod prozorom. Tugaljiva melodija i plavokosi dečkić u starom odrpanom šinjelu, zgrčen od zime, zagledan negde niz široki šor u pravcu Mitrovice... Mama je rekla: 'Hajde Nikola, svrati to dete u kuću. Nemoj da se na naše oči nesrećnik smrzne'. Slušala sam kroz odškrinut pendžer kako sa ocem razgovara. Srpski mu nije bio maternji jezik.

- Kako se zoveš? Odakle si momče?

- Andreas. Iz Bečmena sam, gazda - tiho je rekao.

- Hajde derane, uđi u kuću. Ogrej se i pojedi nešto. Nisam gazda, ali biće dovoljno za sve. Božić je - reče moj Nikola ljubazno.

Visok i plav, lepuškast, ali neverovatno mršav, obreo se Andreas u dnevnoj sobi. Slušala sam njegovu ispovest tada. Verujte i danas me obuzme neka čudna toplina i tuga kada se setim. Bio je siroče. Roditelje je 'uzela' neka brza groznica, a rodbina je razgrabila imanje, smestivši sestru i njega u dom. Tamo nije izdržao dugo. Kada je navršio 15 godina, pobegao je iz doma. Od tada, s tamburicom luta, od sela do sela, radeći po gazdinskim kućama. Tri godine traje njegovo lutanje...

- Ostani kod nas - reče otac: 'Pomoć je uvek potrebna. Spavaćeš u pomoćnoj zgradi i jesti sa nama. A platu ne mogu da obećam. Koliko mogu, ja ću ti dati'.

Prihvatio je. I tako je počeo naš zajednički život sa Andreasom. Bio je skroman i izuzetno vredan. Zavoleli smo ga. Bio mi je kao stariji brat. Komšiluk se malo mrštio.

- Ju ju doveli Švabu, skitnicu u kuću. Taj će im kakvu nepriliku stvoriti. Žensko dete u kući imaju. Ju ju... - šuškalo se, pa vremenom prestalo.

Jer moji Jelica i Nikola, nikada nisu marili za seoske abrove. Andreas je bio vrlo talentovan. U kući smo imali klavir, verovatno jedini u celom srezu. Ruska emigrantkinja, Marija, učila me da sviram. Kada je čula Andreasa i njegovu tamburicu, držala nam je zajedničke časove muziciranja. Postali smo pravi seoski orkestar.

Rat ga otrgao iz zagrljaja, ali ne i srca porodice

A onda je počeo rat. Pa okupacija. Sve se izmenilo. Naše komšije, Švabe, uspostavile su komandu u centru sela, a život se vraćao u normalne tokove.

U našem domu sve je teklo po starom sve do juna 1942.godine. Patrola je bila pred ajnfortom.

- Gazda Nikola, u vašoj kući se nalazi građanin nemačke narodnosti, Andreas Miler?

- Da, gospodine. Andreas je kod nas. Trenutno radi u štali.

- Sutra u 8h da se javi u Rajhskomandu mesta. Razumem gospodine - prebledeo je otac.

Otišao je sa Andreasom kako je i naređeno. U kancelariji je sedeo nepoznati Nemac u crnoj uniformi. Obratio se Andreasu na nemačkom jeziku i upitao ko je čovek sa njim.

- Das ist mein Vater - odgovorio je.

- Otac? - nasmešio se zlurado: 'Vi ste mu otac?'

- Jeesam gospodine - promuca Nikola.

- Lepo Oče - ironično je rekao: 'Budite ponosni. Vaš sin je od danas pripadnik Vermahta. Izvolite se pozdraviti. Mobilisan je'.

Andreas je plakao grleći Nikolu.

- Derane moj mali, nisam znao da me baš toliko voliš. Sine moj... - mucao je.

Ni Rusija nije daleko, kad su duše blizu

Andreasa su odveli u Zemun na obuku. Nismo imali nikakvih vesti o njemu. U kući je bila neka svečana tišina i mir. Noću sam često plakala. Došao je posle tri meseca.

Nisam ga prepoznala. Crna uniforma mu je lepo pristajala. Nasmešio se i pružio mi čokoladu.

- To mi je sledovanje. Žele da me ugoje - nasmešio se.

- Pa jesi debeo ko prase. A uniforma ti pristaje kao nekom patku - začikivala sam ga presrećna što ga vidim.

- Koliko ostaješ, sine? - majka i otac su ga zabrinuto gledali.

- Zapravo došao sam da se oprostimo. Sutra me šalju u Rusiju, na front. Hteo sam otići bez pozdrava. Ali ne mogu. Vi ste mi sad sve na ovom svetu...

Prekid. Ne sećam se šta je dalje bilo. Onesvestila sam se. Prve vesti smo dobili nakon par meseci. Na poleđini 'karte' pisao je da nas voli i da je dobro. Nakon toga ništa. Samo naši odlasci u seosku crkvu gde smo mu palili sveće za zdravlje i sreću. Majka je sklopila oči par meseci nakon oslobođenja zemlje. Otac i ja smo ostali sami. Gledala sam svog Nikolu kako se urušava i propada. Mnogo je voleo majku. Krivio je sebe jer je umrla od posledica ratne iscrpljenosti i oskudice. Zemlja nam se zaparložila. Uspevala sam jedva da namirujem stoku. Od rata je prošlo pet godina, a moje uspomene na Andreasa nisu jenjavale. Gde mu je grob?

Ponovo čudo u leto 1950. godine

Bilo je letnje veče 1950.godine. Postavila sam večeru ocu i sedela u gonku. Cvrči su se čuli na sve strane, ne dozvoljavajući tišini da ovlada sokacima. Onda mi se učinilo da se letnjoj simfoniji priključio neki čudan i drag zvuk. Tamburica?! Strune su se tugaljivo oglašavale, ali ja sam prepoznala pod čijim prstima... Istrčala sam pred kuću.

U šinjelu je stajao plavokosi čovek, ali u mojim očima još uvek dečak... Oslonjen na lipu, tužno mi se nasmešio.

- Vratio sam se iz zarobljeništva. Evo me kod vas...

Grcala sam u suzama, sa užasom primetivši da nema desnu šaku, da mu je lice izdubljeno brazdama, a oči utonule u dubinu duplji...

Primetih da tamburicu drži u levoj ruci, pokušavajući da ponovo zasvira kao nekad.

- Dobro mi došao kući. Brate!!!

Andreas je ostao u selu i oženio se. Promenio je ime i veru, a u srećnom braku dobio je troje dece. Svoju rođenu sestru je tražio posle povratka i saznao da je poginula u sirotištu prilikom bombardovanja Beograda. Otac je umro deset godina posle rata. Ja sam udata. Imam dve ćerke i živim u Beogradu. U našoj porodičnoj kući ostao je da živi moj brat sa porodicom. Klavir je još uvek tamo. Ponekad zasviramo kada ih posetim. I mogu vam reći - još uvek smo dobri u tome".

Nadograđena, ali istinita priča

Ako ste pomislili da je u pitanju potpuna fikscija, prevarili ste se. Naime, kako je autor teksta Saša Verner Ristović rekao za Telegraf.rs, on je samo dodao dijaloge ljudi koji više nisu među nama, a čija priča je toliko snažna da nije mogao da je ne podeli sa svetom.

- Na žalost akteri priče nisu više živi. Ja sam priču čuo iz treće ruke i malo sam je modernizovao jer inače pišem o Rumi i Sremu. Andreas ili Andrija ( kako se kasnije nazvao) nije želeo da se priča o njemu verovatno iz straha pošto je bio u vojsci Vermahta. Zato je njegova sudbina ostala skrivena od saznanja drugih ljudi. Ja sam je objavio jer jednostavno nisam mogao da sve ovo umre zajedno sa njima - kaže Saša.

Naša srca su apsolutno bila durnuta ovom pričom, koja nam je baš u ovim prazničnim danima podsetnik da ljudima koji su u nevolji, koje mori neka trenutna ili životna tuga - treba pružiti ruku. Bog ništa i nikoga ne šalje uzalud na naš živorni put. Eto, i Andreas i Andrija je kao slučajno a verovatno "namernim potezom" Svevišnjeg, baš na tog davnog 7. januara zasvirao "pod prozorom" sebi potpuno nepoznatih ljudi u Sremu. Zato što su imali sluh, ne za njegove melodije, već za tihi jecaj njegove napaćene dečije dušice, njegogova "slučajnost" postala je životni preokret.

I videli ste, iako ih je grozna stvar zvana rat razdvojila na neko vreme, između njihovih duša nikada niti nisu pokidane. Vratio se taman tamo gde mu je bilo mesto - gde je voljen. Na posletku, zar ne priželjujemo svi upravo takvu "destinaciju" i "adresu" kroz život? Zapitajte svoje srce i ne morate nam reći naglas odgovor. Bitno je da ga u sebi osvestite i da težite da ljubav dajete i da umete da je primite. Baš kao što su što su to umeli akteri ove nežne priče.

(Telegraf)

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI