KAKO JE GRAD OSTAO BEZ SKULPTURA ČETIRI VLADARA NA KRILATOM KONJIMA

Krajem 1933. godine okončana je javna rasprava da li će na pilonima Mosta kralja Aleksandra biti postavljene skulpture lavova kako je bilo predviđeno projektom ili nacionalni simboli - beli dvoglavi orlovi, kolubarski volovi i vojvode kako je predlagao deo javnosti jer je objavljeno da će most krasiti konjičke statue sa četiri vladara koje će da izradi Ivan Meštrović. U svojim memoarima Meštrović je napisao da je ta ideja potekla od samog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića i da je nevoljno prihvatio zadatak. Kralj je odlučio da se umesto lavova na pilonima novog mosta postave četiri velelepne konjaničke skulpture istorijskih vladara cara Dušana i kralja Tomislava, nacionalni predstavnici dvaju najznačajnijih naroda Kraljevine Jugoslavije – srpskog i hrvatskog, a zatim kralja Tvrtka Prvog Kotromanića, koji bi svojom titulom kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja simbolično najavio poslednju skulpturu kralja Petra Prvog Karađorđevića, prvog vladara Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je most trebalo da odigra značajnu ulogu u stvaranju novog nacionalnog identiteta i utemeljenja državotvorne svesti uz podsećanje na zajedničke srednjevekovne korene naroda Kraljevine. Meštrovićeva zamisao bila je grandiozna čak i za današnje uslove. Vladari su jahali krilate konje postavljene na udvojenim stubovima visokim dvadeset dva metra. Piloni Nikolaja Krasnova preuzeli bi funkciju postamenta, pa je on započeo izmene prvobitnog projekta, pisala je Aleksandra Ilijevski u svom radu „Prilog proučavanja arhitekture i ideologije Mosta Viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja u Beogradu”. Ovaj rad je veoma zanimljiv jer se osim arhitekturom mosta, što je bilo predmet mnogih istraživača, bavi i ideologijom mosta odnosno njegovom ulogom u kreiranju novog jugoslovenskog nacionalnog identiteta. „Podstaknuti najavom realizacije Meštrovićevih skulptura, takođe nezadovoljni stilskom obradom pilona s romaničkim i vizantijskim elementima na, kako je istaknuto, modernom lančanom mostu, Udruženje beogradskih likovnih umetnika i beogradska sekcija Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata tokom marta 1934. godine održali su niz sastanaka posvećenih funkcionalnim, arhitektonskim i umetničkim rešenjima Mosta kralja Aleksandra. Dnevne novine su s velikim interesovanjem i dalje pratile najnovija dešavanja. Arhitekt Dragiša Brašovan je na prvom sastanku Udruženja beogradskih likovnih umetnika u svom referatu podsetio da su radovi bili podeljeni u tri perioda i da je njihova izgradnja vršena parcijalno, tako da most sa estetske i arhitektonske tačke nema celinu i ne može služiti na ponos jugoslovenskoj prestonici. Potom je o razvoju celog pitanja govorio dr Branko Popović ističući da je arhitekt Krasnov iz razloga štednje izradio projekat pilona u vizantijskom stilu, u lučnim formama i filigranskim radovima. Završetak mosta je predviđen u stilu lavova sa manastira Dečana, za šta su bili izrađeni i projekti lavova. Nakon toga pojavio se nov projekat Ivana Meštrovića, za koji su se morali rekonstruisati već izgrađeni piloni”, pisala je Ilijevski.

Meštrovićev projekat trebalo je da košta dvadeset i dva miliona dinara. Poređenja radi, godinu dana ranije na konkursu za izradu lavova komisija je birala između tri rešenja koja su koštala između 650 hiljada dinara i 1.75 miliona a koje su radili Sreten Stijović, Petar Palavičini i Roman Verhovski. Meštrovićeve skulpture trebalo je da koštaju skoro kao trećina gvozdene konstrukcije mosta koja je iznosila 67 miliona dinara. Čitav most sa probijanjem Brankove ulice, rušenjem više desetina zgrada i raseljavanjem nekoliko stotina porodica koštao je skoro 178 miliona dinara.

Sada se povela javna rasprava o Meštrovićevim skulpturama. Beogradski list „Vreme” 17. marta 1934. godine objavio je Memorandum beogradske sekcije Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata o Meštrovićevim konjanicima, u kojem je između ostalog zaključeno da „gvozdena konstrukcija isključuje svaku dekoraciju koja bi umanjila vrednost njene logične funkcije”. Oni su tražili da se Meštrovićeve figure ne izvode, zahtevajući novi javni konkurs koji bi rešio arhitektonske, urbanističke i umetničke probleme mosta. Odgovorio im je Ivan Meštrović na stranicama „Pravde” zamerivši kolegama „da u njihovim argumentima ima više demagoškog nego stručnog”. Negativno je komentarisao pilone Nikolaja Krasnova, rekavši da „za posmatrača, bar iz daljine, stubovi sa mnoštvom detalja ne deluju nego samo kao podnožja“. Krasnov je ćutao. Možda i zato što mu je posao izrade pilona dodelio ministar građevina bez tendera što je takođe kritikovano u javnosti.

Rasprava u javnosti prekinuta je krajem marta 1934. godine jer je kralj odlučio da prihvati Meštrovićev predlog. Krajem avgusta iste godine dnevni list „Politika” objavio je da će Meštrovićevi konjanici uz rekonstrukciju već izvedenih Krasnovljevih pilona biti izvedeni za osam godina. Vladi je trebalo da prikupi sredstva jer se računalo da iznos od 67 miliona za gvozdenu konstrukciju bude plaćen iz nemačkih ratnih reparacija. No, kako je Nemačka još 1932. godine prestala da plaća reparacije taj novac je morao sada da bude plaćen iz budžeta. Zato su Meštrovićevi konjanici morali da čekaju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju 9. oktobra 1934. godine zaoštrila se politička kriza u Jugoslaviji i svi su zaboravili na Meštrovićeve konjanike. Most je svečano bio pušten u saobraćaj 17. decembra iste godine, bez lavova i bez konjanika. Beogradska štampa je prenela na dan otvaranja mosta izjavu vajara Tome Rosandića „da strogo konstruisan most od strane tehničara ne traži nikakvo ukrašavanje”. 

Da li bi Meštrovićeve skulpture bile postavljene i da nije bilo marseljskog atentata i da je kralj Aleksandar ostao živ? Grandiozni Meštrovićevi konjanici mogli su da budu realizovani samo da je mecena najvećeg vajara sa naših prostora kralj Aleksandar preživeo marseljski atentat 1934. godine. Da su postavljeni danas ne znamo kakva bi ih sudbina zadesila kao što ne znamo šta bi se desilo sa našom zemljom sa Aleksandrom na čelu zbog Hitlerovog dolaska na vlast i početka Drugog svetskog rata. Da li bi i tada Most Viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja bio srušen a skulpture bile uništene kako je to aprilskom ratu 1941. godine učinila jugoslovenska vojska u povlačenju? Bilo kako bilo, Beograd je, sticajem okolnosti, ostao bez jednog grandioznog spomenika po kome bi danas bio poznat u svetu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI