Obaranje „nevidljivog” promenilo mi je život!

Penzionisani pukovnik vojske Jugoslavije Zoltan Dani, čovek koji je upisan i u srpsku i u NATO istoriju i kog su tokom rata proglasili gospodarom neba jer je uspeo da sruši nekada najskuplji borbeni aviona na svetu koji je zbog toga vojska SAD povukla iz upotrebe i prestala da proizvodi, ekskluzivno za “Alo!“ na 18. godišnjicu NATO agresije na Srbiju, evocirao je svoje uspomene na taj veliki događaj, ali i otkrio nam čime se danas bavi.

O svom podvigu govori i više nego skromno...

- To što se zbilo 27. marta uveče u 20 časova i 42 minuta, odnosno obaranje Lovaca bombardera F-117A u ataru sela Buđanovaca obeležilo je i moj i život mojih drugara zauvek, jer to je bila jedna čista vojnička pobeda, nešto što nam niko nikada ne može uzeti. Ali nisam ja gospodar neba, kao što to neki kažu, ja sam samo ponosan na ljude koji su bili sa mnom, to je bio stvarno jedan izuzetan tim koji je ostvario uspeh koji za sada nikada u svetu nije prevaziđen. Nisam ja srušio nevidljivi, taj avion je bio samo manje radarske uočljivosti, a mi smo imali osmatraška sredstva, ruski sitem je bio taj radar, on nam je pomogao, onda smo ga pustili da priđe što bliže tačnije u zonu sigurnog uništenja da se mi bavimo sa njim, a da on više ne može da izađe iz te zone i da ne može da pobegne. To je avion dozvučnih brzina i umanjenih manevarskih sposobnosti zato što su oni pre svega išli na taj njegov oblik koji nije potpuno aerodinamički, izgleda kao dijamnt, odbija od sebe te elektromagnetne zrake da se manje vraćaju na radar - priseća se Zoltan.

Deo srušenog NATO aviona čuva u svojoj kući, i iako je dobio ponude da ga proda za jako ozbiljne sume nova, tako nešto mu nikada nije palo na pamet.

- Ali ne samo ja, svako od nas je nešto pokupio, taj deo koji ja imam izgleda kako nekakav sunđer, njegove pore su kao saće od pčela. Ja sam tada već bio u penziji i jedan japanski novinar koji je radio intervju sa našim timom od prvog momenta kada je video taj deo koji sam mu pokazao pitao je da li ja to mogu njemu da poklonim, rekao sam da je to moja uspomena, onda je rekao da će da plati 1000 dolara, odbio sam. Potom mi je ponudio 10.000 dolara, rekao sam mu “gospodine meni je baš neugodno, ali je ne želim to da prodajem, međutim nije se smirio. Na jednoj večeri koju je organizovao opet me je pitao, rekao “ovo je sada ozbiljno, krajnja ponuda i nećemo pričati više, to će biti moje - 100.000 dolara”, rekao sam mu da to ne dolazi u obzir, on meni razočarano “ali gospodine , meni su rekli da ste vi biznismen, pa kako to nećete 100.000 dolara”- priča naš sagovornik, kome na kući u Kovinu gde danas živi sa svojom porodicom stoji redni broj 117, a čija se ulica zove Jugoslovenska...

On se penzionisao 2004. godine, od tada je posvećen biznisu, bavi se razvojem seoskog turizma, ima svoju pekaru, porodičnu firmu koja se bavi telekomunikacijama, softverom i hardverom, ali kako kaže, ukoliko naša vojska bude imala potrebu za njim, biće joj na raspolaganju.