PROŠLO JE VEĆ 25 GODINA U Rambujeu su krojili sudbinu Srba, jedan od američkih posrednika je i danas u Srbiji, a Tači je u Hagu

Zvanično, trebalo je da to bude međunarodna konferencija o rešavanju krize na Kosovu i Metohiji gde se bar od sredine 1998. događala oružana pobuna takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, uz brojne terorističke akte čija su žrtva još masovnije od snaga bezbednosti Srbije bili kosmetski Albanci u koje tzv OVK nije imala poverenja.

Inicijator i glavni nosilac skupa bila je Kontakt grupa (Britanija, SAD, Rusija, Nemačka, Francuska i Italija). Međunarodni posrednici, medijatori, bili su Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU).

Trinaestočlanu delegaciju Srbije u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik Vlade Ratko Marković, pri čemu su 3/4 bili predstavnici nacionalnih zajednica sa Kosova i Metohije. Delegaciju kosmetskih Albanaca vodio je jedan od komandanata tzv OVK Hašim Tači, koji se tada pojavljuje kao čelnik, iako je za njihovog lidera još uvek smatran Hašim Tači. Otuda, u startu se verovalo, i te delegacije.

Vladimir Marković

 

Kontakt grupa je na ministarskom sastanku u Londonu 29. januara 1999. utvrdila zaključke na temu budućih pregovora o statusu Kosova.

Sastanak u Rambujeu je otvoren 6. februara, pozdravnim govorom predsednika Francuske Žaka Širaka i uvodnim izlaganjem kopredsedavajućih, ministra inostranih poslova Britanije, Robina Kuka i Francuske, Ibera Vedrina.

Sutradan, 7. februara delegaciji Srbije uručen je Privremeni sporazum za mir i samoupravu na Kosmetu. Sastavni deo je bio i okvirni sporazum i Aneksi na temu predloženog Ustava Kosova, izbora.

Kontakt grupa zaključila je prethodno  da se pregovori imaju okončati za sedam dana. Potom, pošto medijatori Hil, Petrič i Majorski, podnesu izveštaj ministrima Kontakt grupe, uslediće procena da je potrebno produženje za najdalje još sedam dana, do okončanja pregovora.

Delegacija Albanaca odbijala je da potpiše 10 polaznih principa Kontakt grupe, delegacija Srbije potpisala ih je 9. februara 1999.

Od 16.2.1999. godine otpočeli su sastanci eksperata delegacije Srbije sa ekspertima Kontakt grupe, pošto su eksperti delegacija kosmetskih Albanaca odbili da se sastaju sa ekspertima Srbije.

Na ministarskom sastanku Kontakt grupe u Rambujeu 20. februara 1999. godine, odlučeno je da se pregovori produže do 23. februara, najkasnije do 15.00 tog dana.

Tokom sastanka sa medijatorima 22. februara 1999. godine, uveče, delegaciji Srbije uručeni su aneksi 2, 5 i 7 privremenog sporazuma. Aneks 2 se odnosio na rad policije, a ostala dva na temu sprovođenja sporazuma. Delegacija Srbije odbila je da ih primi, čemu je možda pomogla činjenioca da je Majorski tvrdio da ih uglavnom nisu ni razmatrali.

Sutradan, 23. februara, na dan isticanja roka, srpskoj delegaciji je uručen prepakovani tekst sporazuma. Propratno pismo sadržalo je obaveštenje da Majorski, predstavnik Rusije, nije saglasan sa glavama 2 i 7. Sva trojica medijatora potpisali su tekst, uz navedenu ogradu Majorskog.

Prema saopštenju posle ministarskog sastanka Kontakt grupe stajalo je da su se strane obavezale da će prisustvovati konferenciji, koja će razraditi sprovođenje, u Francuskoj, 15. marta, posle neophodnih konsultacija, kako bi se čitav proceš okončao.

Delegacija Srbije izjavila je potom zvanično "da je na razgovorima u Rambujeu došlo do značajnog napretka u definisanju političkog rešenja u vezi sa širokom autonomijom Kosova i Metohije, poštujući suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije". U izjavi delegacije kosmetskih Albanaca, insistiralo se međutim da posle trogodišnjeg prelaznog perioda na Kosovu sledi referendum.

U izjavi koju je delegacija Srbije dala 5. marta, u Beogradu, naglašeno je "Razgovori u Rambujeu su privremeno prekinuti i bez konkretnog rezultata (...) Dobro je poznato da politički sporazum nije usvojen i daleko je od toga da može da bude brzo potpisan. Niz ključnih odredbi su jednostrano date i u značajnoj su suprotnosti sa 10 principa Kontakt grupe, i zato na političkom sporazumu predstoji dalji naporan rad" (…) "Traži se da se potpiše sporazum, koji u njegovom najvećem delu, preko 56 stranica, nikada nije raspravljan ni u okviru Kontakt grupe, ni u razgovorima."

Predsednik Srbije Milan Milutinović i čelnik delegacije Srbije upućuje potom pisma ministrima inostranih poslova zemalja članica Kontakt grupe, u kojima se naglašava da postoji manipulacija te da se radi o tekstu koji nije razmatran, niti prihvaćen u Rambujeu.

Po povratku u Pariz, predstavnici delegacije Srbije insistiraju da ni posle upornih zahteva naše delegacije upućenih medijatorima nije održan ni jedan direktan sastanak, ni u Rambujeu, ni u Parizu, i da je odbačen i sastanak eksperata dve delegacije. Odbijen je i predlog delegacije Srbije na temu pravila rada. Upućen je pritom ministrima spoljnih poslova Kontakt grupe tekst "osnovnih elemenata suštinske samouprave na Kosovu i Metohiji i sporazuma o samoupravi na Kosovu i Metohiji".

Sutradan je odgovoreno da je Kontakt grupa jednoglasno zaključila da nikakve suštinske promene političkih delova teksta od 23. februara nisu moguće.

Na molbu delegacije Srbije da se organizuje direktan sastanak sa delegacijom kosmetskih Albanaca odgovoreno je da oni odbijaju predloženo. Osnovna primedba delegacije Srbije bila je da se predloženim sporazumom politička prava daju samo jednoj nacionalnoj zajednici, kosmetskim Albancima.

Usledilo je jednostrano potpisivanje predloga sporazuma iz Rambujea od strane delegacije kosmetskih Albanaca. Istog dana, 19. marta 1999. godine, u saopštenju predstavnika Kontakt grupe navedeno je da je "kosovska delegacija prihvatila sporazume iz Rambujea u celini", a da "jugoslovenska delegacija, ne samo da to nije učinila, nego je pokušala da ponovo ospori sporazume iz Rambujea".

Zaključeno je zvanično da dalji pregovori nemaju smisla "osim ako se Srbi ne izjasne da prihvataju Sporazum".

Takozvana OVK terorističke napade započela je još aprila 1996, a oni su posebno intenzivirani polovinom 1998.

Paralelno, počev od februara, do jula 1998. u Beogradu su vođeni tajni pregovori između američkog diplomate, specijalnog savetnika Medlin Olbrajt, Džejmsa O`Brajena, i srpskog pravnog stručnjaka Vladana Kutlešića, tada potpredsednika Vlade SRJ, na temu rešenja krize, odnosno budućeg statusa Kosova.

Oktobra 1998. postignut je Sporazum Milošević Holbruk. Oko 2.000 posmatrača OEBS, poznati kao verifikatori, upućeni su potom na Kosmet. 
Po svedočenju Volfganga Petriča, pregovore u Rambujeu inicirali su Evropljani (EU, Kontakt grupa). Po pozivu Kontakt grupe, pocetak pregovora određen za 6. februar. Predviđeno je da će trajati 7 dana.

Vlada Srbije odluku o upućivanu delegacije u Rambuje donela je 4. februara. Po svedočenju srpskih članova delegacije, očekivali su se ozbiljni pravi pregovori, kojih zapravo uopšte nije bilo.

Prvih nedelju dana boravka u Rambujeu nikakvih rezultata nije bilo. Po svedočenju učesnika nikakav celovit dokument nije postojao, nego su u opticaju bili segmenti dokumenta.

Stvar je zaoštrena pošto je u Rambuje stigla Medlin Olbrajt. Iz Srbije je, zbog nezadovoljstva neformalnim razgovorima Markovića i Kutlešića, naknadno upućen Milan Milutinović, kako bi nadalje predvodio delegaciju namesto Markovića.

Kristofer Hil je inače 22. februara doputovao u Beograd, ali je Milošević odbio da ga primi.

Ključni momenat čitavog procesa u Rambujeu, odnosno Kleberu, je verovatno bio boravak Hašima Tačija u Vašingtonu. Četiri dana po njegovom povratku, a srpska delegacija nije ni videla celovit dokument, u Kleberu je objavljen kraj takozvanih pregovora. Osim četvorice Albanaca, Tačija, Rugove, Ćosje, Suroija, potpisnici su i medijatori Hil i Petrič. Majorski je, zvanično, imao primedbe na pojedine odredbe.

Srpska delagacija, s druge strane jednostrano potpisuje sopstveni predlog. Sutradan Hil, Petrič i Majorski saopštavaju da dalji nastavak pregovora nije potreban.

Prema tumačenjima srpskih predstavnika razlog za neprihvatanje je bio navod o referendumu nakon tri godine. Kao i prisustvo trupa NATO. Naknadno je razjašnjeno da je, što se prve primedbe tiče, u tekstu zapravo stajalo da će se tražiti izjašnjavanje naroda. Ali uopšteno, bez preciziranja da li se to odnosi samo na prostor Kosova. Što se vojnih aneksa tiče, reč je bila o zapravo manje više standrardnim SOFA sporazumima, kakav imaju sve zemlje o saradnji sa NATO. Što je uostalom Srbija prihvatila nekoliko godina docnije.

Verifikatori OEBS započinju povlačenje sa Kosova i Metohije 19. marta. Nesumnjivo u nameri da se na vreme sklone pre početka agresije NATO.
Poseta Ričarda Holbruka Miloševiću uoči agresije na Srbiju, odnosno SRJ, koja je medijski, globalno, predstavljena kao poslednji pokušaj da se izbegne rat, zapravo je bila samo gest usmeren da se primire protivnici agresije unutar SAD, najviše u Kongresu. Milošević je medijski predstavljen kao nerazuman, neodgovoran, izazivač rata.

Bio je to vrhunac velike prevare, navodnih pregovora u Rambujeu i Kleberu. 
Usledila je agresija NATO na Srbiju 24. marta 1999. Tokom tog rata NATO je bio vazdušna podrška terorističke takozvane OVK.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI