KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Geneza autošovinizma i antisrpstva u Srba

 

 

Sremac je davno uočio tendencije koje u Srbiju dolaze sa Zapada: mladi Srbi su se o trošku države školovali na stranim univerzitetima, a po povratku u zemlju nisu u prvi plan stavljali njene interese, već su se trudili da ih podrede stranim centrima moći.

Onima koji bi došli sa univerziteta u Francuskoj milija je bila francuska beretka od srpske šajkače, a kišobran su otvarali kad u Parizu pada kiša. Kasnije su im se pridružili i oni koji završili škole u Nemačkoj, koji su želeli da Srbi više liče na Nemce, nego na stare generacije Srba.

Među mladim studentima iz Londona koji su počeli da se vraćaju u Srbiju bilo je sve manje zanesenjaka, a sve više onih koji su dobijali političku ulogu - da srpskom društvu nametnu zapadne političke vrednosti.

Pozivajući se na ideje prosvetiteljstva i Dositeja, predstavnici mladog liberalnog naraštaja tražili su nezavisno sudstvo i jačanje institucija. Iza toga, stojeći na jasnoj stranoj agendi, tražili su gušenje uticaja crkve i jačanje političkih veza sa Zapadom. Oni su bili prethodnici i politički očevi onih Srba koji su nakon 1918. žrtvovali srpstvo zarad jugoslovenstva.

I pradedovi današnjih drugosrbijanaca.

Tokom postojanja Kraljevine Jugoslavije, u intelektualnoj eliti i među bogatim Beograđanima, vrednovale su se pre svega evropske i zapadne vrednosti, a njihov odnos prema patrijarhalnom selu i srpskoj istoriji je postao prezriv. I baš u takvim kućama najbolje se zapatio komunizam. A sa jugoslovenstvom i komunizmom postepeno se išlo u udaljavanje od srpskih vrednosti, a onda i u direktno sučeljavanje sa njima.

Srbofobna Kominterna mlade revolucionare je učila da je ''velikosrpska buržoazija'' uzrok svih nedaća u Jugoslaviji, i da obračun sa njom mora da bude nemilosrdan. Stoga nije čudo da su se oni pri usvajanju političkih vrednosti okretali ponajviše prema Zagrebu.

A iz Zagreba je došla mržnja prema pravoslavlju i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Upravo ta, druga generacija skeptičnih prema vrednostima srpstva, ili čak neskrivenih srbofoba, činila je jezgro nove elite što je nakon 1944. prigrabila vlast u Srbiji.

Ponikavši iz sredina koje su geografski bile bliže Zagrebu, ili pak sa Cetinja i iz starih separatističkih crnogorskih porodica, nekadašnji srbofobi, sada partizanski politički komesari, bezglavo su jurišali na Beograd, videvši u njegovom zaposedanju mogućnost za konačnim slamanjem kičme srpskog nacionalnog identiteta.

Nisu prošle ni dve decenije, a ovi isti ljudi postali su avangarda ''Druge Srbije'', kakvom su je zamišljali. Prirodno je da su oni zagovarali zapadni liberalizam i njihove kulturne obrasce.

Logičan sled događaja je da se drugosrbijanci na početku građanskih ratova, koje je 1990-ih srpski narod vodio za očuvanje gole egzistencije pred povampirenim hrvatskim fašizmom i pobesnelim muslimanskim fundamentalizmom, svrstavaju iz senke ili otvoreno na stranu srpskih neprijatelja. I optužuju Srbiju i srpski narod za uzročnike ratova.

Nove generacije drugosrbijanaca prepoznaćete po tome da oni gledaju samo prema Zapadu. Da im je bliža „woke" kultura, nego srpske porodične i tradicionalne vrednosti. Zahtevaju da ''cveta hiljadu cvetova'', ali su alergični na Srpsku pravoslavnu crkvu; govore o ravnopravnosti latinice i ćirilice, a pišu isključivo latinskim pismom; prema Titu su nostalgični, a hrvatski genocid u Drugom svetskom ratu prepuštaju zaboravu jer im je nebitan.

Predaleko su im i Republika Srpska i Kosovo i Metohija. Ne interesuju ih teške sudbine, problemi i progoni sunarodnika. Zato su apsolutno nemi kada neka žena u Novom Sadu cepa i spaljuje srpsku zastavu.

Ideološke osnove moderne drugosrbijanske kvazielite su antisrpstvo i autošovinzam. Ovim idejama se napaja i nadahnjuje današnja srpska opozicija. Zato i ne mogu da se uzdrže od delovanja protiv interesa države. Poslednja sednica Skupštine Srbije to jasno pokazuje. Od predvodnika „demokrata" za koje KiM ne pripada Srbiji, do svih onih koje ne interesuje, čak im smeta, ekonomski i infrastrukturni napredak sopstvene države.

Ne interesuje ih 550.000 novozaposlenih, desetine novih fabrika, vidljiv rast plata, penzija i kupovne moći građani, značajne inostrane investicije. Ne žele da vide stotine kilometara novosagrađenih autoputeva i brzih saobraćajnica, kao ni mnoge nove bolnice sa najsavremenijom opremom.

Zašto takav stav srbofobne opozicije? Zato što ti rezultati svedoče o ekonomskom i političkom jačanju Srbije. Zato što ti rezultati posredno doprinose jedinstvu srpskog naroda. A najvažnije - zato što su to rezultati predsednika Vučića. Njegove nezavisne i slobodarske politike, koja je trn u oku mnogima na Zapadu. A za njih predstavlja noćnu moru.

P.S. Aleksandar Vučić: „Silni su oni koji su protiv nas, ali Srbija je naša najveća svetinja".

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI