Propao Bajdenov pakleni plan za sprečavanje Kine! Sve više država se okreće Siju

Uprkos tome što je tokom glazgovskog klimatskog samita, strpljivo pripremanom i dugo očekivanom, usklađen čak 31 sporazum o različitim pitanjima, do onog finalnog, krovnog teško se došlo.

Razlike među učesnicima ostaju nepremostive. SAD nameravaju da do 2050. godine pređu na korišćenje isključivo čistih izvora energije, Kina obećava da će zaustaviti emisiju štetnih gasova do 2060. godine, a Indija će taj cilj ispuniti deceniju kasnije. EU bi da ubrza ceo proces, a Rusija insistira na (prelaznim ili trajnim) alternativnim rešenjima.

Tanki rezultati samita u Glazgovu

Dok se ne pređe na vodonik, može se „trošiti“ prirodni gas. Kada je reč o članicama G 20, Brazilci i Argentinci su skeptični prema zaključku da favorizovanje biljne ishrane može smanjiti efekat staklene bašte za polovinu. Brazil je najveći izvoznik mesa na svetu, Argentina je na petom mestu, a kampanja „Ponedeljak bez mesa“ trebalo je da se promoviše baš na skupu u Škotskoj, kako bi prerasla u običaj u narednom periodu. Za sada, umesto novog običaja, vlasti Finske više neće služiti jela sa mesom na zvaničnim prijemima, seminarima i sličnim događajima.

Inače, u pravoslavnom svetu bezmesni su sreda i petak, što pokazuje da religijsko ima veze sa ekološkim, pa bi se možda u raspravu trebalo uključiti i na nešto drugačiji način. I o ovome se dosta piše, ali u sekularnom neoliberalnom poretku to ostaje potpuno ignorisano.

Saudijska Arabija nije spremna na brze akcije oko smanjivanja potrošnje fosilnih goriva, tu je i Australija, jer deo struje dobija iz termoelektrana, kao i Japan koji je među tri najveća uvoznika gasa — i prirodnog i TNG — a. Indija ne gleda blagonaklono na retoriku protiv nuklearne energije, a sličan stav dele istočnoevropske zemlje – Poljska, Češka i Slovačka.

Šta kažu lobi grupe?

Sličan stav dele i moćne lobi grupe sa ogromnim uticajem na politička rukovodstva. Uostalom, kako Indija može osigurati energetsku bezbednost bez nuklearki?

Zanimljivo, prema medijskim izveštajima — Švajcarci su još i pre Samita napisali ono što većina među najbogatijima misli, ali to javno ne izgovara, a tiče se finansijske pomoći siromašnim zemljama u procesu „zelene tranzicije“. Ko će to sve zamišljeno da plati? I zašto bi plaćao?

U zajedničkom završnom dokumentu zbog toga je i previše opštih mesta. Težilo se kompromisu, bolje da postoji i „mršav rezultat“, nego nikakav rezultat. Toga je svestan i generalni sekretar UN kada piše o zaključcima:
„Oni odražavaju interese, uslove, protivrečnosti i stanje političke volje u današnjem svetu. Oni preduzimaju važne korake, ali, nažalost, kolektivna politička volja nije bila dovoljna da se prevaziđu neke duboke protivrečnosti.“
Isprazni govori umesto rešenja

Ovakav rasplet nagovestili su i zaključci sa skupa G 20, održanom nekoliko dana ranije u Rimu, posvećenom istoj temi. Realno, rešenja je trebalo tražiti u Rimu. Kada se najuticajnije zemlje sveta načelno dogovore, ostalima i ne preostaje drugo nego da se saglase, eventualno da prilože neki amandman.
Isprazni govori o „miru u svetu“ i „budućnosti naše dece“ od strane zvaničnika raznih država koje prosečni konzument vesti teško može naći na geografskoj karti i predstavnika mnogobrojnih nevladinih organizacija čiji je legitimitet često upitan, nemaju uticaj na završni tekst.

Veliki skandal sa Kinom

Ipak, u Rimu do toga nije došlo. Najpre zbog oštrog sučeljavanja stavova između SAD i Kine. A zatim se ovaj „tihi rat“ nastavio i u Glazgovu. Predsednik Si nije doputovao na Samit, a britanski domaćini odlučili su da mu uskrate obraćanje putem video-linka. Valjda su imali problema sa internetom! Veliki skandal.

Ujedno i nedvosmislena politička poruka. Kineze je, dakle, trebalo izbaciti iz igre. O sudbini sveta i primeni zelene agende odlučivaće Zapad. Tim procesom rukovodiće Džozef Bajden.

Međutim, po ko zna koji put u tako kratkom roku američke procene bile su katastrofalne. Bajden ne bi imao čime da rukovodi, a SAD o nečemu da odlučuju, jer je već posle prvog dana Samita pretila katastrofa. Nema dogovora, nema čak ni zajedničkog završnog saopštenja!

Uzrok takvog razvoja situacije nalazio se u tome što dogovora među „velikim igračima“ nema ili još tačnije, što nema dogovora SAD i Kine! Em se svako vodi nekom svojom računicom, em međusobno poverenje u iskrenost namera ne postoji.

A šta ćemo sa finansijama…

Posebna tema su finansije, hiljade milijardi dolara biće „upumpane“ u projekte. Gde su toliki novci, tu su i investicije, krediti, kamate i ogromni profiti, tu su i politička uslovljavanja, meka moć, rast uticaja.

Sve se, dakle, vraća na teren politike i ogoljenih interesa, bilo geostrateških ili ekonomskih — svejedno. SAD i Kina su najzainteresovanije za formulisanje i sprovođenje zelene agende. Ova dva pola nisu samo najveći „energetski potrošači“ i „zagađivači“, već i najznačajniji investitori, kreditori, od njih se očekuju tehnološka rešenja.

Od opredeljivanja „kojem se carstvu privoleti“, zavisiće i spoljnopolitičke orijentacije regionalnih sila i malih država. Od toga onda zavisi i gde će se, u kojoj meri i kako širiti američki i kineski uticaji.

Istovremeno, poverenje kopni i kada se posmatra odnos nerazvijenih država prema onima koji predlažu „zelenu agendu“. I zato što se već naziru brojna politička uslovljavanja, i zato što ispunjavanje plana znači zadržavanje postojećeg odnosa snaga. Zemlje u razvoju će još dugo to i ostati!

Neće se domoći ekskluzivnog kluba razvijenih država. Za njih su ključna pitanja — na čemu će bazirati sopstveni privredni rast i kako će osigurati energetsku bezbednost? Možda su zato većinski opredeljenje ka kineskim rešenjima, pre nego ka američkim.

Propast američkog plana

Konačno, Bajdenov plan je propao. Istovremeno, on se u Vašington morao vratiti sa „nekim papirom“. Najpre je usledila američko-kineska zajednička deklaracija o „jačanju akcije za klimu“, ubrzo nakon toga i finalni dokument.
Oba načelna, u velikoj meri „isprazna“, bez detalja i nagoveštaja konkretnog delanja. Zbog velikih protivrečnosti, drugačije nije ni moglo biti. Ali, iz političkog ugla posmatrano, ovo jeste diplomatska pobeda Si Đinpinga.
Nametanje „zapadnih rešenja“ za zelenu politiku pokazalo se nemogućim, isto kao i pokušaj izolacije Kine. Vašington je priznao da se bez saglasnosti Pekinga globalna rešenja ne mogu tražiti. Što znači duge pregovore i uvažavanje stavova najpre Kine, ali zatim i niza drugih zemalja.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI