Kusturica: Nikada ranije, pa ni sada, nisam imao nameru da vređam Crnu Goru i njenu himnu

Piše Emir Kusturica:

Lavina zaključaka, vezanih za moj tekst, koji su preplavili sajtove te novine u Crnoj Gori i Srbiji, uopšte ne odgovaraju istini. Sve liči na dugo pripremanu zasedu, zapaćenu u ideološki harmonizovanoj kuhinji iz čijih kloaka novinari poput obaveštajaca uglas formiraju kompromitujuće naslove.

Kao prvo:

Ja nemam ništa protiv Crne Gore, dapače, zahvalan sam njenom rukovodstvu iz vremena raspada Jugoslavije, najviše Milu Đukanoviću, na prihvatanju moje porodice u teškim devedesetim godinama. Tada sam i postao građanin te zemlje i dobio ličnu kartu, dakle, prihvatio sve standarde na koje obavezuje taj dokument. Na škveru u Herceg Novom, uz pomoć prijatelja, izveden je projekat „Stanica“ koji i danas stoji kao ukras i jedno od kulturnih središa Crne Gore.

Kao drugo:

U vreme raspada bivše Jugoslavije ( druge i treće), isticao sam često da je Crna Gora svoju državnost stekla pre svih, ali nikada nisam skrivao da mi je teško palo rasturanje svih Jugoslavija, od prve do poslednje. Tako je moralo da bude, pa sam se i ja prilagodio novim uslovima i često bivao napadan na Zapadu, posebno od francuskih intelektualaca, da sam srbojugoslovenski nacionalista i, evo, doživeo u zrelim godinama života, da je prikriveno jugoslovenstvo, do kojeg ne držim nimalo, danas najpoželjnija politička ideja, pojava koja već liči na političku korektnost.

Kao treće:

Reči se otimaju i mogu da imaju suvišnu dozu ironije kada čovek želi da postigne efekat potreban da bi čitaoci shvatili, u ovom slučaju, besmislenost sudskog predmeta, koji je na osnovu fotografija meni predočen o srednjem prstu Kovačevića, a moj zaključak bio je da je tu krivica nedokaziva. To, naravno, ne znači da kontrola misli i onoga što prsti ukucaju ima stopostotnu preciznost. Ideja da su reči himne Crne Gore kapitalno delo Sekule Drljevića ne mogu biti dokaz da sam ja vređao himnu Crne Gore. To je zaključio neko sa teškim predumišljajem. Neko ko je učitao u moj tekst vlastitu pakost prema piscu. A šta može biti više od toga da napišeš tekst himne svoje države ili da taj tekst bude uzet posthumno, bez obzira na to šta ja mislim o Sekuli Drljeviću. Jesam li ja nešto o njemu prethodno pisao ili govorio? Nisam. Nikada se nisam uplitao u političke procese koji su se odvijali u Crnoj Gori, ali budno sam ih pratio.

Kao četvrto:

Pokušaj da čujem neke od svojih prijatelja i shvatim šta se dogodilo, u čemu je tajna tako snažne reakcije, nije uspio. Jedan mi je, umesto razgovora, poslao SMS sa nekog sajta kao argument zbog kojeg ne želi sa mnom da razgovara, a tekst je glasio – „Uz omalovažavanje i vređanje himne Crne Gore, Emir Kusturica podržao Marka Kovačevića”. U mom tekstu toga nema. Ovako efikasnu laž nisu mogli, nekad davno, da sklepaju ni efikasni Gebelsovi propagandisti koji za današnje redare medijske arene izgledaju kao raspali amateri. Dakle, nije neophodno da se omalovažava himna, nego je istina da ako dokazuješ da Marko nije kriv, ti, po toj logici, omalovažavaš i himnu. Neće moći, ništa me neće zaustaviti da prvom prilikom dođem u Crnu Goru i da na bilo kojem mestu, stojeći u stavu mirno, slušam njinu himnu.

Kao peto:

Ovaj medijski vrtlog je proizveden mojom prirodom koja nije nikada bila usmerena, ali i zlom namerom zveri u ljudskom obličju koji znaju kako da ubace novu kost u arenu, nahrane masu koja istinu pronalazi u novinskim napisima, a ne u onome što bi moglo da bude pravedno i istinito. Politička i ideološka pripadnost je, nažalost, postala sudbina današnjeg čovečanstva. Ja sam spreman da na sebe preuzmem krivice koje mi pripadaju. Ima ih, nažalost, kao i kod većine živih ljudi. Jedino što bih opet, da je bilo ko, sa bilo kojim političkim predznakom, a ne Marko Kovačević, bio u paradoksalnoj situaciji gde se zumira pozicija srednjeg prsta (nedokazivo izuzev u ideološkoj isključivosti) i na toj osnovi vodi sudski proces, bio protiv i napisao nekoliko redova u prilog unapred osuđenog.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI