BIO JE 15. DECEMBAR, TAD JE ZATVORENA NUKLEARNA CENTRALA U ČERNOBILJU Katastrofa koja se tamo desila ubijala je ljude od raka godinama posle

Černobiljska katastrofa je nuklearna nesreća koja se dogodila 26. aprila 1986. u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani u blizini grada Pripjat u Ukrajini.Smatra se da je to najveća ekološka katastrofa u istoriji nuklearne energije.

Elektrana se sastojala od 4 reaktora tipa RBMK-1000, svaki reaktor je proizvodio 1 gigavat električne energije, a sva četiri reaktora su zajedno proizvodili oko 10% ukupne električne energije trošene u Ukrajini. Prva eksplozija na četvrtom reaktoru je prouzrokovala dalje eksplozije koje su praćene oslobađanjem velike količine radioaktivnog otpada u atmosferu. Radioaktivni oblaci prekrili su gotovo celu Evropu. Iz oblasti je evakuisano preko 100.000 stanovnika. Pripjat je danas napušten i nalazi se u centru Černobiljske zone isključenja. Nuklearna elektrana je zatvorena 15. decembra 2000.

Izgradnja reaktora broj 1 je počela 1970. godine. Počeo je sa radom 1977. godine, a zatim su sledili i reaktor broj 2 (1978), broj 3 (1981) i broj 4 (1983). Još dva bloka, reaktor broj 5 i 6, su bili pod izgradnjom u vreme nesreće.

Plan i svrha testa

Šema reaktora tipa RBMK

Do nesreće u elektrani je došlo usled testa na reaktoru. Testom je trebalo da se utvrdi da li električni generator, u slučaju da se turbogenerator ugasi, može u narednih 40—50 sekundi da obezbedi dovoljno električne energije za sistem hlađenja reaktora dok se ne uključe dizel-agregati (testirao se slučaj kada bi došlo do prekida spoljašnjeg napajanja električnom energijom).

Postoje dve zvanične verzije o uzrocima katastrofe.

Po prvoj, objavljenoj tokom avgusta 1986. godine, uzrok nesreće je isključivo greška operatera; po drugoj, objavljenoj 1991. godine, uzrok su greške u dizajnu samog reaktora, tačnije u vertikalnim šipkama koje kontrolišu rad reaktora.

Među faktorima koji su doprineli nesreći je svakako i neadekvatno obučeno osoblje. Direktor Viktor Brjukanov je pre transfera u černobiljsku nuklearnu elektranu radio u termoelektrani na ugalj. Glavni inženjer Fomin je takođe imao iskustva samo na konvencionalnim elektranama. Djatlov, zamenik glavnog inženjera, imao je iskustva, ali na nuklearnim reaktorima u podmornicama.

Profimedia

 

Djatlov je posle nesreće isticao da su u uputstvima za rukovanje, dizajneri reaktora „namerno” propustili da napomenu da su reaktori nestabilni na pojedinim opsezima snage, pre svega pri nižim. Pri nižoj snazi, u reaktoru se povećava koncentracija fisionih produkta, gde najznačajniju ulogu ima ksenon. Njegova koncentracija se veoma brzo povećava i reaktor se teško kontroliše. Operateri takođe nisu bili svesni mane ili bolje rečeno osobine kontrolnih šipki. Naime, deo kontrolnih šipki koji prvi ulazi u reaktor je bio napravljen od grafita što dovodi do povećanja intenziteta nuklearne fisije u jezgru reaktora tj. povećava reaktivnost u zoni reaktora. Usled ovakvog dizajna, spuštanje kontrolnih šipki u reaktor dovodilo je do kratkog povećanja reaktivnosti u reaktoru pre željenog sniženja.

Tok događaja

Černobiljska elektrana na karti Evrope i Ukrajine

Eksplozija se desila na četvrtom reaktoru Nuklearne elektrane „Lenjin”, u 01:23 po moskovskom vremenu 26. aprila 1986. godine. Glavni uzrok nesreće je pre svega nedovoljno ispitana tehnologija ovog tipa reaktora i njegova nestabilnost pri niskoj snazi reaktora ali takođe ne treba zanemariti ljudski faktor, loše upravljanje i nedovoljno iskustvo operatera reaktora. Te večeri, kada se dogodila nesreća, predviđena je realizacija eksperimenta na reaktoru.

Profimedia

 

Zanimljivo je napomenuti, da prilikom spuštanja kontrolnih šipki od olova u RBMK reaktor, koji treba da snize nastanak neutrona i postepeno zaustave lančanu reakciju, dolazi do povećanja reaktivnosti u reaktoru, što je naravno obrnuto od glavne funkcije tih šipki. Ova osobina reaktora je bila poznata ali verovatno nedovoljno istražena i objašnjena u to vreme. Ujedno, ta osobina će i dovesti do povećanja reaktivnosti reaktora što je rezultovalo snažnom eksplozijom.

Kada je test počeo, operateri su krenuli sa snižavanjem snage reaktora. Reaktor je na snazi od 200 megavati bilo veoma teško kontrolisati i stoga su operateri izvadili veliki broj šipki za regulaciju (u reaktoru je ostalo samo 6 do 8 šipki što je bilo protiv pravila i propisa).

Po gašenju turbogeneratora, došlo je do povećanja pritiska u reaktoru a ujedno i do opadanja nivoa vode za hlađenje s obzirom da su pumpe usporavale zajedno sa ugašenim generatorom koji je obezbeđivao energiju za njih. Došlo je nakon toga do povećanja temperature vode na ulazu u reaktor, što je ujedno povećavalo njegovu snagu do nekontrolisanog nivoa. Kako su operateri veći deo šipki za regulaciju snage već izvadili iz reaktora, nisu sada imali čime da snize snagu istog. Operateri su se potpuno oslonili na dugme za automatsko gašenje reaktora u slučaju nesreće, ali kako su parametri u reaktoru bili nedopustivo visoki, ovaj sistem nije bio u mogućnosti da zaustavi rad.

Profimedia

 

Evakuacija

Obližnji grad Pripjat nije bio odmah evakuisan. Žitelji su se bavili svojim uobičajenim poslovima, potpuno nesvesni šta se desilo. Međutim, nekoliko sati po eksploziji, na desetine ljudi se razbolelo. Kasnije su prijavljene jake glavobolje i ukusi metala u njihovim ustima, uz nekontrolisane napade kašljanja i povraćanja.

Do 11:00 27. aprila autobusi su stigli u Pripjat i počeli sa evakuacijom. Odlasci iz grada su počeli oko 14:00. Evakuisano je preko 50.000 stanovnika.

Eksplozija

Uzrok rušenja bloka elektrane je pre svega bila parna eksplozija koja je nastala nakon neuspešnog testa. Parna eksplozija je posledica brzog pregrevanja uranijumovih poluga, koje više nisu mogle na adekvatan način da se hlade vodom. Prilikom pregrevanja ovih poluga došlo je do pregrevanja vode koja je služila za njihovo hlađenje. Došlo je do naglog porasta pritiska u bloku i ubrzo ni debeli zidovi od armiranog betona nisu mogli da izdrže pritisak, što je dovelo do eksplozije i rušenja tog bloka elektrane. Iznad gorivnih elemenata se nalazio poklopac težak 2.000 tona koji takođe nije uspeo da spase okolinu od radioaktivnih elemenata ispuštenih u toku nesreće.

Elektrana posle nesreće

Za potrebe smeštaja evakuisanih stanovnika izgrađen je nov grad Slavutič.

Posle nesreće je rad elektrane bio otežan zbog opasnosti po zdravlje zaposlenih. Ipak, zbog loše energetske situacije u zemlji, preostali reaktori su nastavili sa radom, dok je izgradnja 5. i 6. bloka obustavljena. Nad oštećenim reaktorom broj 4 je sagrađen sarkofag, a između njega i zgrada (koje su ostale u daljoj upotrebi) sagrađena je betonska barijera debela oko 200 m.

Reaktor broj 1 je prestao sa radom u novembru 1996. godine u sklopu dogovora vlade Ukrajine i međunarodnih organizacija poput IAEA.

Godine 1991, izbio je požar na reaktoru broj 2 i pritom je zaključeno da je taj reaktor nemoguće popraviti.

Profimedia

 

Reaktor broj 3 je 15. decembra 2000. godine lično isključio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma.

Time je ova elektrana prestala da bude proizvođač električne energije.

Posledice Černobiljske katastrofe po zdravlje ljudi iz najugroženijih područja

Podsetimo, eksplozija nuklearnog reaktora broj 4 u Černobiljskoj elektrani 1986. godine, izazvala je najveće nekontrolisano curenje radioaktivnih materija u ljudskoj istoriji. Tom prilikom su u atmosferu ispuštene velike količine radioaktivnog joda i cezijuma, koje su potom vazdušne struje raspršile po okolnim teritorijama, prenela je ranije Nacionalna georgafija.

SZO je 2006. godine objavila izveštaj koji sumira 20 godina istraživanja o posledicama nesreće po zdravlje stanovništva. U međuvremenu su izvršena i neka nova istraživanja, a ovo su njihovi glavni zaključci:

Rak štitne žlezde: Tokom proteklih 30 godina, pažnja SZO je bila usmerena na istraživanje veze između ove vrste raka i izloženosti radioaktivnom materijalu. Organizacija je fokusirala svoju studiju na efekte radijacije kod dece i adolescenta koji su pili kontaminirano mleko u najugroženijim regionima. Studija je zaključila da je od 2016. godine dijagnostikovano više od 11.000 slučajeva raka štitaste žlezde među ovom populacijom i da će incidenca bolesti nastaviti da raste tokom vremena.

Druge vrste raka: SZO je istraživala i dokumentovane slučajeve leukemije među populacijom izloženoj kontaminaciji, proučavani su slučajevi ukupno 530.000 radnika zaduženih za čišćenje i popravku reaktora koji su primili dozu zračenja od 20 do 5.000 milisiverta između 1986. i 1990. godine. Na osnovu čega je potvrđeno postojanje veze između ove bolesti sa izloženošću malim dozama radijacije tokom vremena, ali SZO priznaje da će biti potrebne opsežnije epidemiološke studije da bi se doneli konačni zaključci o dugoročnim efektima.

Druge bolesti: prema SZO, od objavljivanja izveštaja iz 2006. godine, pronađeni su novi dokazi koji uklazuju na povezanost između visokih doza zračenja i pojave katarakte. Stručnjaci smatraju da se rizik za obolijevanja od ove bolesti povećava sa dozama većim od 150 mSv, iako pojedine studije sugerišu da bi izlaganje količinama od 20 mSv bile dovoljne da je izazovu.

Psihološki, socijalni i mentalni uticaj: Poreklo psihosocijalnih efekata je složeno i povezano sa različitim faktorima, uključujući anksioznost zbog straha od zračenja, promene u načinu života (naročito ishrana, alkohol i duvan), osećaj socijalne isključenosti i stres povezan sa evakuacijom i preseljenjem. Stoga je kako istraživači tvrde teško proceniti koji psihološki problemi su direktno povezani sa radijacijom.

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI