ŠTA ČEKA SVET POSLE RUSKIH IZBORA? Pet scenarija nakon Putinove pobede

Ipak, i pored činjenice da na izborima u Rusiji neće biti iznenađenja, o Putinovom sledećem predsedničkom mandatu se iznenađujuće malo priča, kao i o tome šta će još šest godina njegove vladavine značiti za Evropu i svet. Putinov režim danas je destabilizovaniji nego što je ikada bio, sa rastućim ekonomskim problemima Rusije i rastućim smrtnim slučajevima na ratištima u Ukrajini. Samo od prošlog leta, Kremlj je doživeo iznenadnu pobunu predvođenu odmetničkom vojskom koja je umalo krenula na Moskvu, antisemitski nemiri divljaju, službi bezbednosti nigde nema, a protesti izbijaju na uobičajeno mirnim mestima poput Baškortostana.

Niko ne može sa sigurnošću reći šta svi ovi događaji nagoveštavaju. Ali jasno je da je rat u Ukrajini doprineo da situacija u Rusiji bude nestabilnija nego što je bila decenijama unazad, a sve vrste potencijalnih budućih scenarija više nisu nezamislive. Zapad može da počne da se priprema u skladu sa tim, posebno u smislu strategije i politike. Znamo mnogo o prošlosti Rusije i mnogo o ruskoj sadašnjosti. Ali šta je sa budućnošću Rusije?

Prema predviđanju Politika, ovo je pet scenarija koje bi Rusija mogla (a možda i ne) iskusiti do kraja Putinovog sledećeg mandata 2030.

Scenario br. 1

Pobeda demokratije

Zašto bi se to moglo dogoditi: Kao što su antikomunističke i antikolonijalne revolucije 1989. širom Istočne Evrope pokazale, totalitarni režimi često stoje na staklenim nogama i mogu se brzo raspasti pred demokratskim pokretima. Putinovo katastrofalno rukovođenje sukobom u Ukrajini već je imalo nepredviđene posledice, koje će samo nastaviti da stvaraju nezadovoljstvo – a možda i više interesovanja za potencijalne alternative, uključujući direktnu demokratiju.

Posebno ako se uzme u obzir sumnjiva smrt Alekseja Navaljnog u zatvoru. Iako je Navaljni možda bio najistaknutiji lider demokratskog pokreta u Rusiji, njegovo ubistvo teško da je eliminisalo prodemokratsku energiju u zemlji. Čak i bez Navaljnog, koji se iz aktiviste transformisao u mučenika, zamah za demokratske reforme — čak i za demokratsku revoluciju — mogao bi zapravo početi da se gradi iznova. Kao zatvorenik, Navaljni je bio van očiju javnosti i uglavnom nije bio na pameti većini Rusa. Ali kao simbol koliko je Putinov režim spreman da ide kako bi ugušio svaku opoziciju, Navaljni bi sada mogao postati nešto više.

U kombinaciji sa drugim protestima koji još uvek žubore širom Rusije, ne samo onima koje organizuju majke i žene vojnika, sada je moguć iznenadni nalet demokratije širom zemlje. Ništa više ne bi bilo svedočilo o Navaljnijevom životu i njegovom nasleđu.

Zašto se ovo ne bi moglo dogoditi: Koliko god bi mnogi na Zapadu želeli da vide potpuni procvat demokratije u Rusiji — bilo da je predvodi Navaljnijeva udovica, Julija Navaljna, ili neko drugi — verovatnoća da će se takav scenario odigrati pre 2030. je minimalna. I to je bio slučaj i pre smrti Navaljnog. Sada, kada je jedina nada ruskih demokrata iznenada ugašena, svaka šansa da se Rusi okupe za demokratsku stvar gotovo je sigurno umrla sa njim, barem u doglednoj budućnosti.

Pogledajte samo gde je Rusija danas. Navaljni je, po mnogo čemu, nezamenljiv, baš kao što su bile nezamenljive prodemokratske ličnosti poput Vaclava Havela ili Nelsona Mandele pre njega. Ostaci Navaljnijeve prodemokratske infrastrukture su uništeni Putinovom represijom. Šok nakon njegove smrti još uvek nije prošao, ali ruska javnost jedva da je pokazala interesovanje za liberalnu demokratiju. Umesto da se pridruže njegovom cilju, mnogi su jednostavno slegli ramenima zbog smrti Navaljnog i nastavili sa svojim životima. Isto važi i za nade u sve veće protivljenje ruskoj invaziji na Ukrajinu - čak i nakon dve godine od početka Putinovog katastrofalnog rata, većina Rusa i dalje pasivno, ako ne i aktivno, podržava ničim izazvanu invaziju.

Šta Zapad treba da uradi: Najveće nade za demokratsku Rusiju leže, možda ironično, ne u samoj Rusiji, već u Ukrajini. Baš kao što su kolonijalni neuspesi u zemljama poput Angole i Alžira doveli do demokratskih, postimperijalističkih reformi u Portugalu i Francuskoj, tako bi i ukrajinska pobeda mogla da ubije ruski nacionalizam i imperijalizam — i konačno podstakne onu vrstu demokratskog procvata o kom je maštao Navaljni.

Ako se ovaj scenario ipak ostvari, Zapad je obavezan da se vrati starom strateškom principu: verovati, ali proveriti. Lideri slobodnog sveta ne bi smeli da se previše uzbuđuju zbog demokratskih izgleda Rusije budući da je to greška koju su mnogi već jednom napravili devedesetih.

Najvažnije od svega – i koliko god nepopularno zvučalo u ovom trenutku – ne smeju polagati nade u jednog vođu. Navaljni je bio zvezda ruskih demokrata, ali čak je i on imao svoje nacionalističke slabosti, tvrdeći, na primer, da je Krim s pravom ruski.

Scenario br. 2

Verovatnoća 10-15 odsto

Dezintegracija Rusije

Zašto bi se to moglo desiti: Zamislite da je moguće da zbog razornog rata, zbog stotina hiljada moskovskih vojnika pobijenih u besmislenoj borbi, Rusi masovno izlaze na proteste i zbacuju zastareli i pokvareni režim. Trvenja i frustracije rastu širom zemlje, a nacija koja je navodno ujedinjena pod čvrstom rukom Moskve iznenada se raspada duž etnonacionalnih linija. Nastaje haos širom zemlje koja se urušava u mešavini anarhije, teritorijalne fragmentacije i nasilja koje zahvata sve regione velike države.

Zvuči preterano? Razmislite ponovo. To je, na kraju krajeva, upravo ono što se dogodilo u Rusiji početkom 20. veka, kada je raskomadano rusko carstvo i kada su narodi širom istočne Evrope, Kavkaza i severne Azije proglasili nezavisnost.

To je takođe ono što smo videli nakon raspada Sovjetskog Saveza (iako sa mnogo manje nasilja), kada su nove nacije polagale svoj suverenitet nakon raspada SSSR-a – i to ne samo na mestima kao što su Ukrajina ili Kazahstan. Stanovnici Čečenije glasali su za jasnu nezavisnost, dok su u Tatarstanu glasali za ravnopravan položaj sa Ruskom Federacijom. Pripadnici sibirske nacije Sah potpisali su sporazume o nezavisnoj vojsci, dok su pripadnici budističke nacije Tuve pokrenuli antirusko nasilje koje se graničilo sa otvorenim pogromima. Raspad države i nezavisnost nacija koje je Moskva dugo kolonizirala nagrizale su Rusku Federaciju.

Može li se ponoviti? Možda ne odmah. Ali Rusija ostaje konglomerat od 21 republike, još desetina regiona i još više nacionalnosti sa nebrojenim pritužbama na Moskvu. Što duže traje rat — i što se ove kolonizovane manjine više bacaju u Putinovu mašinu za mlevenje mesa— verovatnoća takvog scenarija raste. Možda baš u Republici Čečeniji, budući da je lider Ramzan Kadirov sve bolesniji te postoji velika verovatnoća da će uskoro umreti na funkciji. Stručnjaci smatraju da bi sukobi oko njegovog naslednika mogli prerasti u treći čečenski rat.

Možda se u Tatarstanu sa većinskim muslimanskim stanovništvom odbori veterana i lokalni studenti okupe da protestuju zbog regrutovanja tatarske pešadije od strane Moskve i gušenja tatarskog identiteta — a Kremlj, u naletu neuspešne strategije, otvori vatru na demonstrante, izazivajući širi antikolonijalni pokret. Ili možda, u Sahi, nezaposleni krenu da jurišaju i da preuzimaju kontrolu nad ruskom ugljovodoničnom infrastrukturom, zahtevajući da se sredstva vrate njihovoj kolonizovanoj naciji, i zahtevajući suverenitet za koji su se izborili početkom 1990-ih.

Zašto se ovo ne bi moglo dogoditi: Mnogi ruski analitičari i dalje smatraju ovaj scenario nategnutim, s obzirom na Putinovu vlast. I verovatno su u pravu. Osim u slučaju Čečenije, nije primetna jasna žeđ za potpunom nezavisnošću, čak ni među onim nacijama koje gledaju kako se njihovi ljudi masakriraju u Ukrajini. Nedavni protesti u mestima kao što su Dagestan i Baškortostan, na primer, nisu bili samo zbog nezavisnosti, već su uključivali i ekonomske i ekološke probleme.

Ipak, odbacivanje ovog scenarija ne bi bilo mudro. Potrebna je samo iskra, a žar koji je Putin razgoreo tokom četvrt veka na vlasti mogao bi da se rasplamsa i to je verovatnoća koja raste uporedo sa Putinovom katastrofom u Ukrajini.

Šta Zapad treba da uradi: Zapad treba da ostane fleksibilan i da bude svestan da Ruska Federacija nije homogen entitet. Trebalo bi da podstakne demokratske snage širom zemlje, uključujući i one koje se pojavljuju u državama koje je Moskva dugo kolonizovala, dok obučava mnogo više govornika jezika kao što su čečenski, saha i tatarski. Takođe bi trebalo da se oslanja na one koji su uspešno zaštitili nuklearni arsenal Sovjetskog Saveza tokom raspada, osiguravajući da se njihova stručnost ponovo primeni. I trebalo bi da se pripremi za teritorijalnu reorganizaciju širom Ruske Federacije — zemlje koja i dalje odbija da prizna sopstvena kolonijalna nasleđa.

Scenario br. 3

Verovatnoća 15-20 procenata

Uspon nacionalista

Zašto bi se to moglo dogoditi: Pre godinu dana, ideja da bi odmetnuta vojska na čelu sa besnim nacionalistom mogla da maršira na Moskvu, uzrokujući da ruski zvaničnici beže u zaklon, bila je fantazija. Nije da to ranije nije učinjeno; takozvana „afera Kornilov” iz 1917. godine, pa čak i neuspeli puč tvrdolinijaša 1991. godine, pokazali su kako bi taj potez potencijalno mogao da izgleda. Ali pod Putinom, ideja da bi ruski nacionalisti mogli da suzbiju redove i jurišaju na Moskvu dugo je izgledala smešno.

A onda je, prošlog juna, upravo to uradio šef paravojne formacije Jevgenij Prigožin. Iako Prigožinova Vagnerova grupa nije stigla do Moskve, to nije bilo zbog nedostatka mogućnosti; ako išta, put je bio širom otvoren. Ako je Prigožin išta postigao, to je da je učinio da Putin izgleda kao car koji je go.

Naravno, Prigožin više nije živ — njegov avion je eksplodirao iznad ruskog vazdušnog prostora nekoliko meseci kasnije, ubivši njega i veći deo njegovog najužeg kruga i pretpostavlja se da je to Putinova osveta. Ali svi razlozi koji su podstakli Prigožinovu pobunu su još uvek aktuelni: frustracija zbog Putinove neuspešne invazije; kontinuirano uklanjanje ljudi iz Rusije kako bi se nastavila vladavina kao i rastuća nejednakost u bogatstvu koja je ranije već pokrenula populiste i revolucionare širom sveta.

Iz tih razloga, čini se da je ovo jedan od verovatnijih scenarija sa kojima se suočava post-putinovska Rusija. Plamen nacionalizma, koji je potpirio Putin, teško da će uskoro utihnuti.

Zašto se ovo ne bi moglo dogoditi: Sam Prigožin je bio gotovo jedinstven – kuvar koji je postao oligarh spreman da javno raskrsti sa Putinovim kabinetom, pa čak i da uvredi samog predsednika, sve dok je gradio privatnu vojsku koja se proteže širom sveta - od Ukrajine do centralne Afrike. U ovom trenutku, ne postoji nijedna druga sila koja se može uporediti sa Prigožinovom Vagner grupom, čiji je veliki deo država demontirala i prisvojila.

Uostalom, Putin je sve više nacionalistički lider kako se rat odugovlači. Sve više i više naginje ka direktnom fašizmu. Zaobići Putina sa desne strane samo će biti teže, posebno nakon što on nastavi da se spušta u svet nacionalističkih zavera.

Šta Zapad treba da uradi: Ako i kada Putina zameni neka nacionalistička figura ili kadar, Zapad bi trebalo da nastavi da jača i širi sankcije, snižava granice cena ugljovodonika, gradi diplomatske i bezbednosne odnose sa komšijama Rusije, posebno sa komšijama (poput Ukrajine) koji su direktno na meti ruskih nacionalista. Sve je to deo šireg paketa politika. Nazovite to, ako hoćete, obuzdavanjem — politikom koja je pomogla da se zaustavi sovjetski ekspanzionizam i mogla bi još jednom pomoći da se obuzda ekspanzionistička Moskva.

Scenario br. 4

Verovatnoća 20-25 odsto

Resetovanje tehnokrata

Zašto bi se to moglo dogoditi: U trećoj smo godini neuspešne invazije Moskve na Ukrajinu, a uticaj koji ovaj rat ima na Rusiju je više nego očigledan. A ti troškovi, bilo da se radi o ekonomiji ili rastućem broju leševa, nastaviće da se gomilaju. Zbog toga je ideja o tome da se uži krug zvaničnika Kremlja sastane sa Putinom i obavesti ga da cene njegovu službu i da mu žele da se dobro odmori u penziji — scenario koji se sve više razvija kako vreme odmiče.

Zaista, postoji velika verovatnoća da će se do 2030. godine u Rusiji pojaviti novi režim. Nova vlada ne bi nužno bila demokratska. Ali na njenom čelu bi bio mali broj tehnokratskih elita obučenih na Zapadu, koje bi počele da govore stvari koje vole da čuju zapadni zvaničnici i biznismeni, željni da se vrate na neku vrstu statusa kvo kao pre rata. Oni bi veliki deo krivice za rat svalili samo na Putina, obećavajući povratak osećaju normalnosti u Moskvu. Mogli bi ići toliko daleko da oslobode određene političke zatvorenike i opozicione političare, ili čak da ponište Putinovu najavu aneksija u istočnoj Ukrajini (mada ne i Krimu) 2022.

Sve vreme bi pozivali na nešto što bi mnogi zapadni političari pozdravili: „resetovanje“. Šansa da se počne ispočetka. I obećanje da će nova Rusija krenuti napred.

Zašto se ovo ne bi moglo dogoditi: Postoji gvozdeni zakon autoritarnosti: diktator na vlasti teži da ostane na vlasti. Drugim rečima, preuzimanje kontrole od diktatora poput Putina uvek zahteva znatno više planiranja, energije i resursa nego što je potrebno aktuelnom lideru da osujeti bilo kakvu unutrašnju zaveru. Nije toliko iznenađujuće, kada razmislite o tome, s obzirom na to da diktator poput Putina i dalje drži sve poluge vlasti — i neguje konkurenciju među svojim podređenima, koji bi bili željni da uguše bilo kakvu zaveru protiv njega. Uzmite u obzir činjenicu da Putin i dalje ima široku podršku među ruskim zvaničnicima — ne samo zato što bi, s obzirom na ratno stanje u Ukrajini, Rusija zapravo mogla da pobedi — i nade u zbacivanje u stilu Hruščova teško da su realne.

Šta Zapad treba da uradi: Ako bi se ovo zaista dogodilo — ako nova, tehnokratska elita uspe da preuzme kontrolu od Putina — formula politike Zapada bi trebalo da bude preokret strategije za stvarnu demokratsku tranziciju. Odnosno, Zapad mora da bude nepoverljiv. Ako ništa drugo, zapadni zvaničnici treba da se sete da svaki put kada se pristupi „resetovanju“ sa Rusijom, Zapad je na kraju ispadao glup ili kratkovid ili oboje. Iz tog razloga, svaki poziv na ponovno „resetovanje“ treba tretirati sa ozbiljnim skepticizmom. I dok demokratske reforme treba podsticati, posebno kada se radi o ukidanju ograničenja za civilno društvo ili Rusiju koja plaća reparacije za Ukrajinu – bilo kakva poboljšanja treba tretirati kao privremena. Na kraju krajeva, već smo videli ovu priču i videli smo kako se, uvek iznova, završava.

Scenario br. 5

Verovatnoća: 45-50 procenata

Živeo predsednik Putin!

Zašto bi se to moglo dogoditi: Ovo je uvek bio najverovatniji scenario, zar ne? Izuzimajući nepredviđene zdravstvene situacije, a posebno imajući u vidu novootkrivenu gadljivost SAD u pogledu podrške Ukrajini, Putin može da gleda na svoj novi predsednički mandat kao na nešto što će verovatno odslužiti u potpunosti, a potencijalno i duže.

Razumljivo. Sa smrću Navaljnog, demokratska opozicija je u rasulu. Ruska ekonomija, uprkos nizu zapadnih sankcija, još uvek nije propala, iako je oslabila. Iako Putin nije osvojio Kijev, najgore u ukrajinskom ratu možda je iza njega, posebno imajući u vidu suzdržanost SAD da naoruža Ukrajinu. A u poređenju sa američkim predsednicima, sa samo 71, Putin i dalje ima (relativnu) mladost na svojoj strani.

On je već postao jedan od lidera koji su najduže vladali u Rusiji, sa dosta predsedničkih mandata iza sebe. Gledajući unapred u 2030., zašto bi se nešto promenilo?

Zašto se ovo ne bi moglo dogoditi: Putinov stisak i dalje deluje snažno – ali postoji mnogo faktora koji će njegov sledeći mandat učiniti daleko drugačijim, a potencijalno i težim, od bilo čega sa čim što se ranije susreto. Primera radi, ekonomija. Dok je Putin do sada uspeo da prevaziđe sankcije Rusiji, privreda u celini očigledno ide ka stagnaciji i rastućoj inflaciji. U međuvremenu, u Ukrajini su Putinovi pogrešni koraci već rezultirali zapanjujućim brojem žrtava. Bilo koji od ovih razloga bi bili sasvim dovoljni da ugroze svakog vođu, ma koliko autoritaran bio.

Šta Zapad treba da uradi: Pojačati pritisak, gde god i kako god može. Nastaviti i pojačavati sankcije, uključujući i one protiv trećih strana u zemljama kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati koje pomažu Moskvi da zaobiđe sankcije. Pojačati gornje granice cena ugljovodonika i potpuno zapleniti svu zamrznutu imovinu ruske Centralne banke. Produbiti partnerstva sa onima na periferiji Rusije, posebno što se tiče podsticanja demokratskog razvoja.

I, možda najviše od svega, priznati da će se, sve dok Putin ostane na vlasti, nastaviti ničim izazvan rat u Ukrajini, sa pretnjama daleko šireg ratovanja i nuklearnog sukoba. Zapad bi trebalo da iskoristi svako oružje koje može da nađe da primora Ruse — kako one u Kremlju, tako i širu populaciju — da shvate koliko će njima, ali i nama ostalima, biti bolje kada Putin više ne bude na vlasti.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI