ON JE PRVI JUGOSLAVIJI OKRENUO LEĐA Ko je bio "politički otac" Angele Merkel?

Helmut Jozef Mihael Kol bio je kancelar Nemačke 16 godina, koliko i njegova stranačka naslednica Angela Merkel, koja se 2021. povukla sa te pozicije. Nemci ga pamte kao “kancelara ujedinitelja”, jer nakon što je od 1982. bio kancelar tadašnje zapadne SR Nemačke, 1989. godine pokrenuo je inicijative za ujedinjenje dve Nemačke. Ipak, u sećanju građana bivše Jugoslavije ostao je upamćen kao šef Vlade Nemačke koja je prerano i mnogo pre drugih zemalja priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Put do kancelara

Helmut Kol je rođen 3. aprila 1930. godine i odrastao je u konzervativnoj rimokatoličkoj porodici. Kao tinejdžer u ratnoj Nemačkoj, regrutovan je i poslat na obuku, ali se rat završio pre nego što je morao da se bori. Rano je počeo da se interesuje za politiku i već 1947. počeo je da radi u omladinskoj organizaciji Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u svom gradu.

Doktorirao je političke nauke na Univerzitetu u Hajdelbergu 1958, a već sledeće godine izabran je za zakonodavno telo savezne države Rajna-Palatinat, da bi 1969. postao njen ministar-predsednik i uskoro bio na glasu kao sposoban upravljač. Te godine postao je nacionalni zamenih predsednika CDU, a za predsednika stranke izabran je 1973.

Na saveznim izborima bio je kandidat za kancelara ispred CDU i sestrinske bavarske stranke Hrišćansko-socijalne unije (CSU), ali je izgubio od Socijaldemokratske stranke, sa Helmutom Šmitom na čelu. Sreća mu se osmehnula 1982, kada su mnogi članovi Šmitovog koalicionog partnera, Slobodne demokratske stranke, odlučili da izađu iz saveza sa njim. Tada su se udružili sa CDU i CSU i izglasali nepoverenje Šmitu u Bundestagu (parlamentu Zapadne Nemačke). Šmit je izbačen iz kancelarije tako što je Kol dobio neophodnu apsolutnu većinu u glasanju za novog kancelara.

Ujedinjenje Nemačke

Kako je Sovjetski Savez 1989-1990. popuštao sa kontrolom istočne Evrope, Kol je pokrenuo temu ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke. Kada je Istočna Nemačka održala svoje prve demokratske parlamentarne izbore u martu 1990, Kol je energično vodio kampanju za sestrinske stranke CDU u Istočnoj Nemačkoj koje bi mogle da formiraju vladu koja je za ponovno ujedinjenje.

U maju 1990. Kolova vlada zaključila je sa Istočnom Nemačkom ugovor koji je objedinio ekonomski i socijalni sistem dveju zemalja i Istočnoj Nemačkoj garantovao jednaku razmenu njihove sada bezvredne istočnonemačke valute za moćnu nemačku marku.

Kol je vredno radio na tome da NATO i Sovjetski Savez pristanu na ponovno ujedinjenje Nemačke i 3. oktobra 1990. Istočna Nemačka je prestala da postoji, a njene države članice pridružile su se Zapadnoj Nemačkoj u ujedinjenoj Nemačkoj. Na prvim slobodnim nemačkim parlamentarnim izborima od 1932. godine, 2. decembra 1990, Kol i njegova vladajuća koalicija CDU-CSU-FDP osvojili su većinu od 134 mesta u Bundestagu. Sam Kol je u sećanjima na te dane govorio da oseća zahvalnost i radost što je uopšte mogao to da doživi i u tome učestvuje i što je, a to se često zaboravlja, sve postignuto bez prolivanja krvi.

Neprijatelj Jugoslavije

Kol je ostao poznat kao političar velikog iskustva, a baš zbog toga njegov potez protiv Jugoslavije imao je još veći odjek, pa je na našim prostorima često bio pominjan u negativnom kontekstu.

Slovenci i Hrvati iskazali su mu zahvalnost što ih je podržao, ali su nemački intelektualci govorili da će istorija jednog dana postaviti pitanje o odgovornosti Kolove vlade zbog sukoba u Bosni i nastavka raspada Jugoslavije.

Kolovi savremenicu su to negirali, tvrdeći da se Nemačka pridržavala evropskih odluka, a priče o preuranjenom priznanju nezavisnosti pripisuju se nemačkoj levici, koja je, kako se pričalo, osećala povezanost sa Jugoslavijom.

Pre nego što je odlučila da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske, Nemačka se zauzimala za opstanak Jugoslavije, kažu Kolovi savremenici, i ukazuju da je 1991, kada je postalo jasno da Slobodan Milošević želi „veliku Srbiju“, na predlog Francuske, osnovana Badinterova komisija, a zatim je Savet ministara EU najavio da EU mora da pokrene proces priznavanja ako se u roku od dva meseca ne pronađe mirno rešenje.

Rok je istekao početkom decembra 1991, a Nemačka je na sednici Vlade 19. decembra odlučila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. godine, podsećali su Kolovi saradnici, naglašavajući da se Kol na taj način pridržavao zajedničke evropske odluke.

Helmut Kol je 1995. bio jedan od potpisnika Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji su osim njega potpisali i predsednik SAD Bil Klinton, predsednik Francuske Žak Širak, britanski premijer Džon Mejdžor, predsednik Vlade Ruske Federacije Viktor Stepanovič Černomirdin i predstavnik Evropske unije Felipe Gonzalez, a čiji su glavni učesnici bili tadašnji predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva Republike Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović i predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman.

Neizbežan politički pad

U svojoj stranci Kol je imao i kritičare i one koji su ga kovali u zvezde, a posebno su ga voleli Rusi nemačkog porekla. Ipak, njegov pad počeo je 1998. godine tokom afere u vezi sa donacijama njegove CDU, u kojoj Kolova krivica nije dokazana. Angela Merkel, koja je važila za njegovu „političku ćerku“, prva se tada, kažu savremenici, hladnokrvno distancirala od njega.

Sam Kol je, međutim, govorio da on nikada nije bio zainteresovan za obračun sa njom, a mediji pišu da je između Merkelove i njega „put utaban“. Nedavno je, međutim, u jednoj spornoj knjizi bivši Kolov biograf, novinar Heribert Švan, napisao da je Kol rekao kako Merkelova nema pojma i kako čak nije znala pravilno da se služi nožem i viljuškom, dok je o Gorbačovu navodno govorio kao o propalom predsedniku.

Osim navedene afere, na Kolov pad uticalo je i uvođenje evra. Kada su 2. maja 1998. godine šefovi država i vlada EU, među njima i Kol, doneli odluku o uvođenju evra, njemu je, izgleda, bilo jasno da je delovao protiv volje jednog širokog sloja Nemaca, naviknutih na „nemačku marku“, i da ga to može koštati glasova birača. Nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, Kol je izgubio savezne izbore od bivšeg kancelara Gerharda Šredera.

Ženino samoubistvo, nova supruga i smrt

Kolova supruga Henelore Kol izvršila je 2001. samoubistvo. Priča se da je to uradila jer više nije mogla da živi u mraku, pošto je bolovala od retke bolesti – alergije na svetlost. On se iz politike povukao 2002. godine, a od 2008. je bio vezan za invalidska kolica posle moždanog udara.

Kol se nekoliko godina posle ženinog samoubistva ponovo oženio tridesetak godina mlađom Majke Rihter, što je privuklo veliku pažnju javnosti, pa su mnogi njegovi kritičari izjavljivali da drugačije nije ni moglo da bude i da bi za starog konzervativca kakav je bio Kol svaka druga opcija, osim časne ženidbe, bila neprihvatljiva.

Kolova ženidba izazvala je, izgleda, nesuglasice u porodici, i sinovi, sudeći prema medijima, nisu puno držali do maćehe o kojoj se pisalo kao o čuvarki Kolovih misli i ženi koja govori umesto njega i sklanja sa puta sve one koji pokušavaju da mu se približe, a čak se postavljalo i pitanje da li je starac Kol zatvorenik sopstvene supruge, čija je borba za njegovu političku zaostavštinu već poznata.

Poslednjih godina jedva je mogao da govori, tako da su mediji pisali o tragediji čoveka koji je rečima kovao istoriju, a praktično ostao nem.

Nemačka je 16. juna 2017. ostala bez političara ”stare garde”, oca nemačkog jedinstva posle pada Berlinskog zida i moćnog sagovornika mnogih tadašnjih lidera, od Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg, Fransoa Miterana, Margaret Tačer do Mihaila Gorbačova.

„Političkog oca“ nekadašnje šefice Vlade Nemačke Angele Merkel bivši američki predsednik Džordž Buš opisao je kao najvećeg evropskog lidera druge polovine 20. veka.

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI