Poslednji sati "pustinjske lisice"

Ervin Romel je jedno vreme bio Hitlerov omiljeni general. Nakon uspeha 1940, kao komandant Pancer divizije, Romel je prekomandovan u Afriku, gde je svojim genijalnim taktičkim potezima stekao visoku reputaciju čak i kod neprijatelja, koji su mu iz poštovanja dali nadimak "pustinjska lisica".

Romel je 1943. dobio zaduženje da koordinira izgradnju "atlanskog zida", niza odbrambenih utvrđena kojima su Nemci planirali da slome neizbežnu invaziju Saveznika na Evropu, koja se na kraju i desila u junu 1944.

Romel je na početku rata verovao u nemačku snagu. Ali od početka 1943. njegova vera u pobedu počela je da slabi, baš kao i u Hitlera. Dok je sa ratišta dolazio u Nemačku sve češće je viđao ruševine nakon savezničkih bombardovanja, kao i opadanje morala kod svojih sunarodnika.

Tada je saznao i za koncentracione logore i prinudni rad, istrebljenje Jevreja i druga zlodela koja je činio nacistički režim kojem je služio. Zaključio je da Nemačka nema šanse da pobedi u ratu i da bi produžavanje sukoba jedino nanelo veliku štetu njegovoj zemlji. Romel je stupio u kontakt sa grupom koja je planirala da svrgne Hitlera i nakon toga postigne dogovor o miru sa Saveznicima. Nije se slagao s idejom o ubistvu Firera, smatrajući da će tako od njega napraviti mučenika, već se zalagao da Hitler bude izveden pred sud i da se tako obelodane sva zlodela.

Romel je 17. juna 1944. teško ranjen kada je britanski avion napao automobil u kojem se nalazio. Tri dana kasnije desio se čuveni pokušaj atentata na Hitlera. Zavera je propala, a tokom istrage neko od zaverenika pomenuo je i Romelovo ime.

Bilo je to sasvim dovoljno da mu se zapečati sudbina.

Iako istoričari ne veruju da je Romel bio deo ove zavere, defetistički stavovi koje je imao o kraju rata bili su dovoljni da padne u nemilost Firera.

Za Hitlera, bilo je jasno da Romel mora da bude uklonjen. Samo je bilo pitanje kako to učiniti, pošto se radilo o omiljenom generalu među narodom.

Odlučeno je da Romel bude ucenjen i primoran da izvrši samoubistvo, a da javnosti bude saopšteno da je podlegao povredama od ranjavanja.

Romelov sin Manfred, koji je 1944. imao 15 godina i bio deo protivavionske odbrane, ispričao je kako se to desilo. On je 14. oktobra primio odluku da ode kući, gde se njegov otac još oporavljao, ali u kućnom pritvoru.

Manfred je opisao poslednje časove života "pustinjske lisice".

- Došao sam u Herlingen ujutru u 7 sati. Otac je doručkovao. Prodružio sam mu se, a onda smo otišli u šetnju vrtom. Rekao mi je: "Oko 12 sati doći će dvojica generala i pričaćemo o mojoj budućnosti. Danas ću saznati kakvi su planovi za mene - Narodni sud ili prekomanda na Istočni front". Upitao sam ga da li će prihvatiti prekomandu. Uzeo me je za ruku i odgovorio: "Dragi dečače, naš neprijatelj na Istoku je toliko opasan da sve drugo ide u drugi plan. Ako se neprijatelj domogne Evrope, čak i privremeno, to će biti kraj svega onoga za šta vredi živeti. Naravno da ću prihvatiti" - ispričao je Manfred.

- Malo pre 12 sati otac je otišao u svoju sobu na prvom spratu kuće i presvukao se u afričku uniformu, koja mu je bila omiljena. Ubrzo je stigao tamno zeleni automobil berlinske registracije i stao je ispred kapije. Osim oca, u kući su bila još dvojica muškaraca, kapetan Aldinger, njegov ađutant i ratni veteran, te ja. Generali Burgdorf i Majsel izašli su iz automobila i ušli u kuću. Bili su veoma pristojni i pitali su za dozvolu da nasamo razgovaraju s mojim ocem. Aldinger i ja smo napustili sobu. Pomislio sam da ga neće uhapsiti i otišao sam po knjigu - priseća se Manferd.

Nekoliko minuta kasnije Romel se popeo uza stepenice i ušao u sobu svoje supruge. Nestrpljiv da sazna kakva je odluka, Manfred je krenuo ka ocu.

- Pođi samnom napolje - rekao mu je Romel.

- Otišli smo u moju sobu. Rekao mi je: "Morao sam da kažem tvojoj majci da ću za petnaest minuta biti mrtav". Potom je smirenim glasom dodao: "Teško je da te ubiju tvoji ljudi. A kuća je opkoljena i Hitler me optužuje za izdaju. Uzimajući u obzir period koji sam odslužio u Africi, odlučili su da mi daju šansu da se ubijem otrovom. Fatalan je za tri sekunde. Ako prihvatim, uobičajene mere protiv porodice neće biti preduzete. Takođe će i moje saradnike poštedeti".

Manfred je oca gledao u neverici. "Da li im veruješ?", upitao je. "Da, mislim da im verujem. U njihovom je interesu da se za ovaj slučaj ne sazna. Ako samo jedna reč procuri, dogovor neće važiti", rekao je Romel.

- Pokušao sam ponovo, pitajući ga može li ikako da se odbrani. Rekao je: "Nema smisla. Bolje da jedan čovek umre, nego da svi budemo pobijeni u pucnjavi. I, naravno, nemamo dovoljno municije". Oprostili smo se i rekao mi je da pozovem Aldingera - rekao je Manfred.

U međuvremenu, Aldinger je razgovarao sa pratnjom generala da ne bi mogao da priđe Romelu. Kada ga je Manfred konačno pozvao, otrčao je do Romela. Bio je šokiran kada je saznao šta se dešava.

- Od tog trenutka moj otac je pričao veoma brzo. Ponovio je da je svaki otpor besmislen i da ne možemo da se odbranimo. "Sve je pripremljeno do najsitnijih detalja. Daće mi državnu sahranu. Zamolio sam da me sahrane u Ulmu. Za 15 minuta ti ćeš, Aldingeru, primiti poziv iz bolnice u Ulmu i izvestiće te da sam podlegao povredama od ranjavanja", izdeklamovao je Romel. "Moram da idem. Dali su mi samo deset minuta", dodao je. Još jednom se oprostio s nama i sišao niza stepenice - rekao je Manfred.

Manfred je pomogao ocu da obuče svoju omiljenu kožnu jaknu. Odjednom je Romel izvukao svoj novčanik. "Imam ovde 150 maraka. Da li da ponesem novac sa sobom?", upitao je. "Nema veze, feldmaršale", odgovorio je Aldinger.

Romel je vratio novčanik u unutrašnji džep jakne. Dok je prilazio hodniku u naručje mu je dotrčalo štene koje je nekoliko meseci ranije doneo kući.

- Zaključaj psa u kancelariji, Manfrede - rekao je Romel i sačekao u hodniku da Manfred i Aldinger to urade.

Nakon toga su zajedno izašli iz kuće.

- Dvojica generala stajala su kod kapije. Polako smo krenuli ka njima... Kada smo im prišli podigli su desne ruke u pozdrav Hitleru. Nakon toga je moj otac otišao s njima k automobilu. Grupa seljana stajala je pored puta... - priseća se Manfred.

Automobil je bio spreman. Vozač iz SS-a otvorio je vrata. Romel je ispod miške stavio svoju maršalsku palicu i rukovao se s Aldingerom. Zatim je ušao u vozilo. Dvojica generala brzo su seli na svoja sedišta, vrata su zatvorena i automobil je ubrzo nestao iza krivine.

Aldinger i Manfred ćutke su se vratili u kuću.

Dvadeset minuta kasnije zazvonio je telefon. Aldinger se javio. Rečeno mu je da je Romel mrtav.

- Kasnio sam saznao da je automobil stao nekoliko stotina metara od kuće, na otvorenom, nedaleko od šume. Pripadnici Gestapoa, koji su tog jutra došli iz Berlina, posmatrali su scenu i bili spremni da ako otac odbije da uzme otrov ubiju i njega i sve ljude u našoj kući. Majsel i vozač su izašli iz automobila, u kojem su ostali moj otac i general Burgdorf. Kada su Gestapovci desetak minuta kasnije dozvolili vozaču da se vrati u automobil, zatekao je mog oca mrtvog na sedištu. Maršalska palica mu je ispala iz ruke - zaključio je Manfred.

Nakon toga je, zvanično, saopšteno da je Romel podlegao povredama od ranjavanja prilikom napada britanskog aviona. Hitler je proglasio dan žalosti, a Romel je sahranjen s punim vojnim počastima.