NA DANAŠNJI DAN 1892. Rođen je slavni srpski pesnik, kritičar i vojnik, koji je autor "Plave grobnice"

Foto: Wikipedia

Milutin Bojić bio je srpski rat pesnik , pozorišni kritičar, dramski pisac, i vojnik.

Rođeni Beograđanin , rano je počeo da piše poeziju i objavio je brojne književne kritike pod pseudonimom dok je još bio tinejdžer.

Istaknuo se tokom Balkanskih ratova , pišući o svojim iskustvima na teritorijama koje su novo zauzete od Osmanskog carstva . Izbijanje Prvog svetskog rata prekinulo je Bojićeve studije na Univerzitetu u Beogradu i nateralo ga da odloži ženidbu sa devojkom Radmilom Todorović.

Par je razdvojen u ratnom haosu, a Bojić je sa porodicom napustio Beograd i preselio se u Niš, gde je radio kao vojni cenzor i pisao članke za lokalne novine da bi platio račune svoje porodice. Oktobra 1915. godine srpska vojska je bila svladana kombinovanom austrougarskom, bugarskom i nemačkom invazijom i primorana da se preko Albanije povuče u neutralnu Grčku. Bojić i njegov mlađi brat pridružili su se egzodusu, marširajući nekoliko nedelja kroz Kosovo, Crnu Goru i severnu Albaniju, gde se konačno sastao sa verenicom. Bojić nije smeo da prati svog brata i verenicu na brodu namenjenom Italiji jer je morao da nastavi marš u Grčku bez njih.

Početkom 1916. godine Bojić je stigao na grčko ostrvo Krf , gde je regrutovan da radi za srpsku vojnu obaveštajnu službu. Tog leta premešten je u Solun , gde je nastavio da radi za vojsku. U avgustu mu je odobreno odlazak i otplovio je u Francusku, gde se ponovo sastao sa verenicom i bratom. Bojić se vratio u Grčku nekoliko nedelja kasnije, a tuberkuloza mu je dijagnostikovana u septembru sledeće godine.

Zahvaljujući političkim vezama svojih pokrovitelja, uspeo je da nađe negu u ekskluzivnoj vojnoj bolnici u Solunu, ali se krajem oktobra njegovo stanje pogoršalo. Umro je početkom novembra u 25. godini. Prvobitno je sahranjen na savezničkom vojnom groblju u Zeitenliku, ali 1922. njegovi braća i sestre su ostatke preselili u Beograd, gde su sahranjeni pored ostataka njegovih roditelja.

Bojićeva popularnost je eksponencijalno rasla nakon njegove smrti. Mnoge njegove pesme dobile su široko priznanje kritike zbog prikazivanja povlačenja Vojske Srbije tokom zime 1915–16 i boravka na Krfu, gde su hiljade vojnika podlegle bolestima i iscrpljenosti i sahranjene na moru . Bojićevo delo ostalo je popularno u Jugoslaviji tokom većeg dela 20. veka, cementirajući njegovu reputaciju jednog od najvećih srpskih pesnika romantičnog perioda .

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
         Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
        Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
         Zavi'te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
         Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ' nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
         Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
         Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
         Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
         Nad ovom svetom vodom!

(1917)

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI