USTAŠE ZAKLALE SRBE, PA IH POSULI KREČOM Sećanje na jezivi zločin – uvod u genocid na Baniji

Prvi talas pokolja počeo je 11. maja, kada je ustaška grupa predvođena Mirkom Pukom streljala grupu srpskih muškaraca i dečaka nad iskopanom jamom u selu Prekopi.

– U noći 12/13. maja svi su odvedeni u unapred iskopanu jamu kod sela Prekope i na najmonstruozniji način poubijani. Bekstvom je uspeo da se spase samo Nikica Samardžija koji je o ovome zločinu ostavio svedočanstvo. Po procenama, tada je ubijeno oko 350 osoba – priča Stambolija za vecernjenovosti.ba.

Koliko su monstruzni zločini nad Srbima iz Prokupa bili, može se videti u svedočenju Hrvata iz Prekopa Petara Erenta, objavljenoj u knjizi Đure Zatezala.

– Ubijanje su vršili naizmence dvojica, trojica. Tako kada se jedni zamore i dosadi im, onda ubijaju drugi. Žrtve su od kamiona dovodili u grupama od 10-15 ljudi u svakoj grupi. Kad se jedan kamion isprazni dođe drugi pun ljudi, jer su prevoženje iz Gline obavljala dva kamiona. Žrtve koje su se bunile, suprotstavljale, ustaše su ih na zverski način mučile i noževima usmrćivale i klale. Žrtve su u jamama posute najprije krečom u prahu koji su dovezli na volovskim kolima iz Gline istu onu veče kada je počelo s ubijanjem Srba. Zatim smo sve jame zatrpavali zemljom – kazao je tada Ernta.

Stambolija ističe da su već 24. jula ustaše krenule u novu kaznenu ekspediciju kojom je rukovodio Božidar Cerovski, ravnatelj ustaškog redarstva iz Zagreba.

– Ustaše puna četiri dana hapsila i ubijala pored železničke stanice u Banskom Grabovcu sve muškarce starije od 16 godina koje su zatekli u tom i okolnim srpskim selima. U ovim „krvavim orgijama“ stradalo je preko 1.000 ljudi čija je jedina krivica bila to što su bili Srbi. Šamarica tada postaje utočište hiljadama drugih koji se tamo sklanjaju u masovnim zbegovima – dodaje Stambolija.

Prema njegovim rečima, ovaj zločin je bio samo uvod u veliku akciju čišćenja koja je trajala od 29. jula do 8. avgusta.

– Ova genocidna akcija je u Zagrebu dugo pripremana i izvedena je uz izvesno saučesništvo italijanskih okupatorskih snaga, koje su se povukle sa Korduna 28. jula. Razlika u odnosu na prethodne akcije je bila u tome što ovaj pohod nije bio usmeren samo na vojno sposobne muškarce, već i na žene, decu i starce. Takođe, razlika je i u metodama koje su korišćene da bi akcija bila što „uspešnija“. Pored direktnog agresivnog, korišćen je i umereniji pristup i ljudi prikupljani pozivima uz određene razloge, na koje su se mnogi i odazivali – objašnjava istoričar.

Novi zločini usledili su 29/30. jul 1941. Srbi koji su pohvatani od 26–28. jula na teritoriji opština Topusko i Čemernica dovedeni su u nekoliko stočnih vagona u Glinu rano izjutra 29. jula.

- Oko 700 ih je natrpano u glinsku pravoslavnu crkvu Rođenja presvete Bogorodice i u toku te noći poklano – govori Stambolija.

Kako govori Stambolija, drugi pokolj desio se 4. i 5. avgusta i u njemu su pobijeni Srbi iz sela u okolini Vrginmosta i iz Čemernice koji su prevarom pozvani na „pokrst“ i u Vrginmostu se prikupili 3. avgusta.

–  Ovaj pokolj se dešavao prilično javno, pred građanima Gline, a radoznaliji glinski Hrvati su čak pozivani da uđu u crkvu i vide „štakore“. U ova dva pokolja pobijeno je preko 1.200 Srba, a crkva je potom minirana i porušena – ističe istoričar.

Ljuban Jednak jedini bio je jedini preživeli svedok krvničkog zločina, koji su počinile ustaše 29. i 30. jula i 4. i 5. avgusta 1941. u pravoslavnoj crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Glini, u tadašnjoj NDH.

U potresnom svedočanstvu posle rata Ljuban Jednak je detaljno opisao kako je teklo ubijanje žrtava.

– Kao da sada gledam kako ljudi kleče i zaklinju ustaše da ih poštede. Ali jedan duboki udarac nožem u vrat i jedan zakretaj nalevo… i svršeno. Žrtva se još pokušala pridići, ali udarac kundakom u glavu dovršava krvničko delo. Neki se otimaju, dižu ruke na odbranu, drugi čekaju na udarac kao ovce. Jednome je udarac nožem, umesto u vrat, sleteo u lice, drugome u ruku, neko je potrčao i zahvatio ga nožem pred zidom… Prskao je mozak, krv je klokotala po kamenitom crkvenom podu i polako, u širokom mlazu, tekla prema crkvenim vratima. Iz početka zaglušna vika, pomalo je jenjavala. Ali ubijanje bespomoćnih ljudi trajalo je čitavu večnost. Čuli su se jauci onih koji su ležali u krvi. Nisu još svi bili mrtvi. Gledao sam prizor šćućuren uza zid. U uglu iza crkvenog ormana bila je tama. Zavukoh se iza ormanića čekajući da ustaše svrše svoj posao. Sve je više tišina ovladavala crkvom. Žrtve su ležale porazbacane po čitavoj prostoriji. Poneki je još trzao nogom ili rukom, odnekuda se još čulo stenjanje. Ustaše su se odmarale, brisali krvave noževe i kundake. Neki su izašli pred crkvu. Jednoga momenta, kada se sve smirilo, i kada su se razbojnici sakupili pred vratima, skočih nečujno iz svog skloništa i bacih se među poklane, u mlaku još tople krvi. Za mnom je skočio još jedan koji se bio također sakrio. Ispružili smo se kao mrtvi među mrtvima. Ali ovaj drugi, koji je slijedio moj primjer, zlo je svršio, ušao je ustaša, opazio je da se miče, prišao mu i gurnuo ga nogom… Zgrabio ga za kosu i pritisnuo mu glavu na sto. Tada je nožem zarezao u vrat i naredio jadnom čoveku da peva. Krv je šiktala iz vrata, a iz grla žrtve čulo se krkljanje. Drugi razbojnik zamahne strahovito kundakom. Glava je bila razmrskana, a nemoćno telo klonu – rekao je Jednak tada prisećajući se krivničnog zločina ustaša.

Jednak je doživio sudbinu svojih Krajišnika, prognan je u „Oluji” 1995. godine i 1997. godine umro u Beogradu, daleko od svog rodnog kraja.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI