ZAŠTO SU VODE OKO TITANIKA I DALJE OPASNE? Ekspedicija u ovim dubinama nije naivna stvar (VIDEO)

U nekom trenutku u jesen 1911. godine, ogroman komad leda odvojio se od glečera na jugozapadu ledenog pokrivača Grenlanda. U narednih nekoliko meseci, polako je plutao na jug, postepeno se topeći nošen morskim strujama i vetrom.

A onda, jedne hladne noći bez mesečine, 14. aprila 1912. godine, 125 metara duga santa leda - sve što je ostalo od 500 metara dugog komada koji je napustio fjord na Grenlandu prethodne godine - sudario se sa putničkim brodom Titanik na njegovom prvom putovanju iz Sautemptona u Velikoj Britaniji do Njujorka. Brod je potonuo za manje od tri sata, odnevši u smrt više od 1.500 putnika i članova posade.

Olupina sada leži skoro 3,8 kilometara ispod površine na lokaciji oko 400 kilometara jugoistočno od obale Njufaundlenda.

Sante leda i dalje predstavljaju opasnost po brodsku plovidbu - 2019. godine, 1.515 santi leda stiglo je dovoljno daleko na jug da zađu u transatlantske plovne puteve tokom meseci od marta do avgusta.

Ali mesto na kom počiva Titanik donosi posebne opasnosti, što znači da posete najslavnijoj brodskoj olupini na svetu predstavljaju pozamašan izazov.

Posle nestanka podmornice sa petočlanom posadom koja je nosila putnike sa plaćenom kartom na putovanje do olupine Titanika, BBC se bliže pozabavio izgledom okeanskog dna na tom mes

Upravljanje u dubinama

U dubinama okeana vlada mrkli mrak. Voda vrlo brzo upije sunčevu svetlost i ova ne može da se probije mnogo dublje od 1.000 metara od površine. Nakon te tačke, okean je u večitom mraku. Titanik upravo iz tog razloga leži u oblasti koja se naziva "ponoćnom zonom".

Prethodne ekspedicije do olupine opisale su poniranje duže od dva sata kroz potpuni mrak pre nego što se odjednom pojavi okeansko dno pod svetlima podmornice.

Sa ograničenim vidokrugom posle svega nekoliko metara koje osvetljavaju svetla podmornice veličine kamionskih farova, upravljanje na ovoj dubini zadatak je prepuno izazova. Dezorijentacija na morskom dnu je velika opasnost.

Međutim, detaljne mape lokacije na kojoj se nalazi olupina Titanika, sastavljene posle višedecenijskih skeniranja u visokoj rezoluciji, mogu da pruže neke repere kada objekti postanu vidljivi.

Sonar takođe omogućuje posadi da otkrije obličja i objekte van uskog snopa svetla koji emituje podmornica.

Piloti podmornica oslanjaju se i na tehniku poznatu kao inercijalna navigacija, koristeći sistem akcelerometara i žiroskopa da bi otkrili svoj položaj i orijentisali se u odnosu na poznatu polaznu tačku i brzinu kretanja.

Ošngejtov Titan sadrži najsavremeniji samostalni inercijalni navigacioni sistem koji kombinuje rad sa akustičnim senzorom poznatim kao Dopler Velositi Log da bi procenio dubinu i brzinu plovila u odnosu na morsko dno.

Uprkos tome, putnici koji su se nalazili u podmornici na prethodnim putovanjima do Titanika sa Ošngejtom opisali su koliko je teško snaći se u prostoru po stizanju do morskog dna.

- Kad stignete do dna, ne znate gde ste - rekao je za BBC Majk Rajs, scenarista televizijskih humorističkih emisija koji je radio i na Simpsonovima i učestvovao u putovanju sa Ošngejtom do Titanika prošle godine.

- Morali smo da tumaramo naslepo po morskom dnu znajući da je Titanik tu negde, ali je bio toliki mrkli mrak da je najveća stvar pod vodom bila samo petstotinak metara od nas, a mi smo proveli 90 minuta tražeći je.

Snažni pritisak dubina

Što dublje neki objekat putuje u okean, veći je vodeni pritisak oko njega. Na morskom dnu na 3.800 metara dubine, Titanik i sve oko njega trpi pritisak od oko 40 MPa, što je 390 puta više od pritiska koji postoji na površini.

- Da bih vam to ilustrovao, samo ću reći da je to oko 200 puta jači pritisak od onog u automobilskoj gumi - kaže za BBC Robert Blazijak, morski istraživač iz Stokholmskog centra za otpornost sa Univerziteta u Stokholmu.

- Zato vam je potrebna podmornica sa stvarno debelim zidovima. Zidovi podmornice Titan od karbonskih vlakana i titanijuma pravljeni su tako da joj omoguće maksimalno dostižnu dubinu od 4.000 metara.

Struje na morskom dnu

Snažne površinske struje koje mogu da skrenu brodove i plivače sa kursa su nam verovatno poznatije, ali duboki okean je takođe pun podvodnih struja. Iako obično nisu toliko jake kao one koje se mogu naći na površini, one i dalje mogu da sadrže kretanja velikih količina vode.

Njih mogu da pokreću vetrovi na površini koji utiču na vodene stubove ispod, plime iz dubina ili razlike u gustini vode koje izazivaju temperatura i salinitet, poznate kao termohalinske struje.

Retki događaji poznati kao bentičke oluje - koje su obično povezane sa vrtlozima na površini - takođe mogu da izazovu snažne, sporadične struje koje odnose materijale na morskom dnu.

Ono što se zna o podvodnim strujama oko Titanika, koji je podeljen u dva glavna dela nakon što su se pramac i krma odvojili dok je tonuo, potiče iz istraživanja koja su proučavala obrasce na morskom dnu i kretanja hobotnica oko olupine.

Zna se da jedan deo olupine Titanika leži blizu dela morskog dna pod uticajem struje hladne vode koja se kreće na jug poznate kao Zapadna granična podvodna struja.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI