MILAN LAĆA RADULOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA ALO! :Posle brata, i majku sam video mrtvu

„Izgleda da je Marina umrla. Zovem.“

Kucam poruku na vajberu Ljilji Jorgovanović, koleginici i prekidam čet u kom stvaramo tekst za pesmu Jelene Karleuše da bih pozvao tatu da proverim informaciju o smrti majke.

 „Je l' istina?“ pitala je mamina bliska drugarica u SMS poruci koju nisam otvorio.

„Zovi“, odgovara mi kratko Ljilja. Ona je bila mamina desna ruka u poslu, ali i mom umetničkom odgoju. Ista su škola, koja ih je naučila kad treba štedeti reči, a kad ne.

Foto: Alo/Privatna arhiva

Ne razmenjujemo izlišne emotikone. Sasvim smireno, ravnomernog disanja i svesno odgađajući momenat šoka koji će me obuzeti kad se ova vest proveri, gasim internet, stišavam zvuk na telefonu i okrećem tatin broj. Budim ga. Dremao je. Zarazio se po drugi put koronom i slab je. Kaže mi da će me pozvati čim dobije kliniku. Čekamo odgovor.

TATA MI JE JAVIO DA JE MAMA UMRLA

Razdvojeni smo jer ipak jedan od članova najuže porodice mora ostati zdrav. Potvrđuje mi. Mama je umrla. Minut ćutanja nakon završenog razgovora. Tišina u sobi Hotela „Srbija“ u kojoj se nalazim. Tišina u porodičnom stanu u kom se on nalazi.

Tri dana jedna prilično neugledna, ali priuštiva soba u Hotelu „Srbija“ je bila moja privremena adresa, sklonište od ljudi, medija, kovida, a možda i od same realnosti. Tumaram hodnicima i sudaram se s imigrantima, čvrsto držim telefon u ruci, ponekad mi neka radnica noći namigne. Dobro je sve dok me niko ne prepoznaje, sve dok ne moram da objašnjavam nekom poznatom licu trenutnu situaciju.

Foto: Dejan Briza

„Upravo sam čula. Primi moje saučešće. Samo želim da znaš da nisi sam.“ Prva izjava saučešća preko telefona. Uveravam drugaricu da sam pribran i da će uskoro doći po mene najbolji drug i drugarica. Kao što joj je poznato, ne mogu da budem sa ocem u porodičnom stanu. Oboje konstatujemo da je tako možda i bolje. Koliko-toliko ćemo izbeći medijsku pompu.

NEMA SUZA, SUVIŠNE SU

Mia, Goran i Andrija dolaze po mene. Plaćam račun na recepciji hotela, zahvaljujem se na gostoprimstvu, sve je bilo u savršenom redu. Šok na njihovim licima u skladu je sa šokom koji moje lice pokušava da sakrije. Nema suza. Suvišne su. Stigao je trenutak na koji smo se svi već dugo pripremali i reagujemo sasvim podobno. Akcenat je na logistici i planiranju. Koji obavezni koraci se moraju preduzeti nakon što se u knjigu preminulih upiše ime moje majke i otpočne organizacija sahrane. Odnosno, raspodela. Šta moram lično, a šta može neko od njih da obavi.

Foto: Dejan Briza

 

DRUGI PUT U MRTVAČNICI

Mamino telo je još na klinici. Treba biti upućen u proceduru. Po pravilu, nakon upisanog uzroka smrti, telo se prevozi u mrtvačnicu. Tamo će se zaposleni pozabaviti kozmetičkim sređivanjem leša pre same sahrane, kao i presvlačenjem u odeću koju bira i donosi porodica pre trenutka prepoznavanja tela od strane nekog iz porodice. Već tada, dok pušimo cigaretu na platou ispred hotela, tu ulogu preuzimam na sebe.

Neće mi biti prvi put da vidim beživotni izraz lica na telu nekog meni bliskog. Tačno se sećam trenutka kad je preminuo Miloš, moj rođeni brat. Šminka je bila prejaka. Previše ljubičastih i bordo tonova, suviše životnih za jedno beživotno lice. Svakako, sve se može proći dvaput...

NIŠTA NIJE STRAŠNO

Dogovaramo se da se odmorimo i da sutra na miru i do detalja pređemo sve što je potrebno da se obavi. Nije ni vreme ni mesto za dramu. Svi se za sada držimo stoički. Ali, pitanje je koliko je stanje prekomerne pribranosti održivo. Odlazim u stan kod drugarice, ona stanuje iznad mojih kumova. Srećemo se svi, izjave saučešća, rakijica, pokoji osmeh. Sve je kao - ništa nije strašno. A strašno je. Stanje prekomerne pribranosti i dalje je nerealno i traje.

Saška i ja ostajemo sami. Treba leći, zaspati. Treba polako postati svestan stanja koje će nastupiti kad se probudimo, ukoliko uopšte odspavamo, stanja koje će nastupiti kad se prvog jutra pogledamo u oči, razmenimo pozdrave, prve vesti, zagrljaje. Uskoro nastupa prvi dan stanja bez majke i to stanje biće večito i svakog novog dana sve duže. Jasnu svest o tome ću imati tek ujutru.

Laku noć.

SUTRA u nastavku ispovesti, Laća opisuje poslednju scenu po kojoj pamti majku, pre nego što je otišla na kliniku iz koje se nije vratila.

NA BINI ĆE SE SNIMATI SCENE ZA FILM Saša Mirković za Alo! otkrio kakav će spektakl Lukas napraviti večeras u Areni

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI