MILAN LAĆA RADULOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA ALO!: Ana Nikolić i ja na odvikavanju u Skoplju

Ana Nikolić i ja smo izašli ispred studija da zapalimo cigaretu. Sećam se bilo je jutro, pili smo espreso ogrnuti ćebićima i pričali o prolaznosti života relativno sveže rehabilitovani, medikovani i „normalni“...

Ana je dolazila svake druge nedelje u Skoplje u kom sam tada živeo i radio,  uvek je odsedala u tek otvorenom Hiltonu u sobi za pušače i sa sobom nosila CD sa demo snimcima i knjigu o graničnom poremećaju ličnosti. Obično se nije zadržavala duže od tri dana.

KOD DIMITROVA „NA TERAPIJI“

Studijski termin kod Darka u studiju (nalazio se u prelepoj porodičnoj kući, s velikom baštom) počinjao je uglavnom oko 10 ujutru. Svakog tog jutra dolazio sam i ja bez ikakve namere da učestvujem u radu na njenom albumu „Klinika“.

Foto: Estock

Dok smo pušili na klupi u dvorištu studija cvokotali smo od hladnoće i šakama grlili šolje za kafu ne bi li zagrejali prste, Darko je prepravljao aranžman za pesmu „Nije mi do seksa“ (koja se tada još nije tako zvala), a to je znalo da potraje, što Anin temperament nije tolerisao.

„Šta ga više ovaj tupi?“, zafrljačila je cigaretu, spremivši se da demonstrativno uđe u režiju i onako „nežno“ ubrza agoniju.

Foto: Alo/Privatna arhiva

 

Zamolio sam je da bude strpljiva uz obećanje da će se to isplatiti kad „genije“ završi - da će pasti na dupe. Da mi nije verovala, verovatno me nikad ne bi ni poslušala.

I tako, sedeli smo u tišini. Gledali mačke kako trče po dvorištu. Trezni. Pokriveni. Mirni. Urađeni novim ritmom koji je Darko postavljao. Nesvesni tog osećaja prouzrokovanog zvukom koji je do nas dopirao samo u niskim frekvencijama. Pogledali smo se u oči. Svesno. Bilo nam je lepo. Dve godine pre pandemije. Dok je muzika za nas još uvek bila lepa. Dok je još bilo moguće da se osećamo lepo.

„Jebote, je l’ se osećaš ovde kao da smo na klinici za odvikavanje?“, Ana je konstatovala bez grama ironije.

Bila je u pravu. Bilo je baš toliko lepo.

NEMA POVRATKA IZ SVETOG SAVE

Uz Prusta, meditaciju, subuteks, fiksni telefon, treš muziku sa TV-a i jedini film na DVD-u koji smo imali - „Terminator 2“.

Foto: Alo/Privatna arhiva

Isti taj film, „Terminator 2“,  vrteo se na ekranu kad nam je mama, davno, saopštila da je njen otac, deda Ljubiša, smešten u bolnicu „Sveti Sava“. U istoj toj bolnici boraviće i moja baka Anica, mamina majka, skoro dve decenije kasnije.

Bolnica „Sveti Sava“ je po urbanoj legendi važila za onu iz koje se živ ne izlazi. Dekino stanje je bilo kritično, prognoze su bile loše i svi su se gotovo pomirili da deda Ljubiša neće dočekati naredno proleće.

Mama je bila krhka jer joj je deda bio oslonac, kao njegova genetska kopija, na njega je povukla duh, karakter, smisao za humor, ali i talenat. Nasuprot njoj, čelična ledi naše familije - baka Anica se držala čvrsto, racionalno i kao po običaju se nije razmetala emocijama; to je bilo nešto što je duboko ukorenjeno u njeno vaspitanje.

PRVI PUT U BOLNICI

Bio je to prvi put da sam posetio neku kliničku ustanovu. Mama, tata, baka i ja stajali smo nešto udaljeni od dekinog kreveta, u sobi sa zeleno-belim zidovima, a on je ležao onemoćao u prugastoj pidžami od krutog pamuka i gledao u nas kao da nismo tu. Dijabetes ga je potpuno dotukao.

Ne sećam se dedine boje glasa. Sećam se njegovog držanja, hodao je pognutih leđa podupirući se obema rukama za kukove - isto tako je to radila i mama. Sećam se mirisa kolonjske vode koju je koristio. Mirisa rakije koju mu je lekar striktno zabranio i koju je konzumirao u tajnosti, krijući se od bake koja je disciplinom vojnika brinula o njegovom zdravlju. Sećam se i kako je jedva čekao priliku da mu u kuću svrati tata ili neko od naših prijatelja, pa da iskoristi zgoditak da drmne koju kapljicu rakije na koju je bio slab. Ne sećam se njegovih reči, ali pamtim odlaske u park, kad je vodio Miloša i mene s kesom punom hrane za mačke, pse i golubove koji su ga uvek pratili na putu do kuće.

POSLEDNJI POZDRAV

Taj naš poslednji susret bio je za mene šok. Pamtim njegove oči, odsutne i vodene, pogled van fokusa i smera, oči u koje sam zbunjeno gledao i čiji centar nikako nisam mogao da uhvatim. Skretao sam pogled, izbegavao kontakt, blenuo u pod.

Foto: Alo/Privatna arhiva

 

Kad je sestra ušla u sobu hladno nam stavivši do znanja da je vreme vizite okončano i poterala nas napolje, okrenuo sam glavu ka deki dok smo napuštali apartman. Kao danas se sećam tih očiju, našeg poslednjeg razgovora pogledom. U njima je izgarao crveni sjaj, dve mikrotačke, dva mala svetla života, poput onog laserskog zraka koji je sijao iz očnih duplji mog omiljenog filmskog heroja. I te oči kao da su de smešile, meni, kao da su mi nešto poručivale. Kao da sam, jedva čujno, iza zatvorenih vrata sobe u kojoj će deda Ljubiša nekoliko dana kasnije ispustiti dušu, mogao čuti - I'll be back.

SUTRA o porocima Ane Nikolić i Laće Radulovića, kako su ih krili od Marine i njena poruka njima ispisana u pesmi.

Zabranjeno kopiranje i prenošenje delova teksta ili teksta u celini.

BUBNJAR PEPERSA PREMINUO Svet je ostao bez genijalnog muzičara, velika tuga

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI