Preselila se iz obećane evropske zemlje na ostrvo sa 236 stanovnika: Skuplje je, ali evo zašto vredi

BIZ

20.11.2024

20:15

Keli Grin (34) posetila je svoje roditelje u Tristan da Kunji i zaljubila se u ovo mesto u sred Atlantika. Jedini način da se dođe do ostrva, britanske prekomorske teritorije sa 236 stanovnika, jeste da se putuje brodom. Grin se preselila iz Engleske 2013. godine i udala se. Sada srećno podiže svoju decu na udaljenom ostrvu.

Tristan da Kunja — Foto: Shutterstock/Foto: Shutterstock

prethodna vest

OBELODANJEN CEO PLAN Vučić: Na 5.500 stanova 130 miliona evra direktnog državnog poklona

11:16

sledeća vest

TURCI SU DOBILI IZUZEĆE Amerikanci im pomažu, mogu da plaćaju preko Gasprombanke

08:47

Ovo je njena priča o hrabrom postupku koji joj je promenio život iz korena.

- Moj tata je bio diplomata i, kao dete, moja porodica se mnogo selila. Odrastala sam u nekoliko zemalja širom sveta, uključujući Antigvu, Bangladeš, Mozambik i Keniju - započinje ona svoju priču.

- Godine 2010, kada sam imala 20 godina i radila kao stjuardesa za easyJet u Engleskoj, moj tata je dobio novu dužnost u Edinburgu na sedam mora.

Prvo sam mislila da se seli u Škotsku. Ali pogrešno sam razumela - Edinburg od sedam mora je naselje u Tristan da Kunji, jednom od najizolovanijih naselja na svetu sa samo oko 236 stanovnika.

Da biste došli do ostrva, morate da odete do Kejptauna u Južnoj Africi, a zatim putujete sedam do 10 dana i preko 1.700 milja zapadno preko južnog Atlantskog okeana. Tri različita broda obavljaju oko 10 planiranih putovanja godišnje. Dva broda nose do 12 putnika, a jedan brod 40.

Godine 2012. sam odlučila da uzmem šestonedeljni odmor da posetim svoju porodicu. Kada sam stigla, čovek na ostrvu je došao da mi pomogne sa prtljagom. Zvao se Šejn i kasnije sam ga ponovo srela u jedinom pabu na ostrvu.

Nakon što sam napustila ostrvo, Šejn i ja smo nastavili da razgovaramo telefonom svako veče. Dve godine smo bili u vezi, znala sam da je sledeći korak da živimo zajedno.

Želela sam da živim u Tristan da Kunji. Pomoglo mi je to što nije bilo potpuno nenormalno samo se pokupiti i preseliti negde jer sam to radila ceo život.

Tako sam krajem 2013. spakovala svoje stvari i preselila se tamo. Šejn je napravio dvosobnu kuću sa pomoćnim objektom, pa smo kasnije osnovali porodicu.

Ovo mesto ima samo jednu školu, poštu, turistički centar, bolnicu, banku, kafić i pab. Nema restorana.

Svako svakog poznaje, a sa tim dolazi i mnogo ljubavi. Otkrila sam da ljudi uvek paze na tebe.

Ostrvo je samodovoljno, zahvaljujući svojoj poljoprivrednoj i ribarskoj zajednici. Jastog se izvozi širom sveta i predstavlja najveći izvor prihoda na ostrvu. Ostrvljani takođe uzgajaju sopstvene proizvode i uzgajaju krave, ovce, kokoške i patke.

Volim slobodu

Hodam 3 do 4 milje svakog popodneva i ne naletim ni na koga. Tako je mirno i tiho - potpuno drugačije od mog života u Engleskoj.

U Engleskoj sam ustajala u 2 sata ujutru, putovala više od sat vremena do aerodroma Getvik i radila u smenama od 16 sati. Ja sam šef turizma na ostrvu i potrebno mi je dva minuta hoda do kancelarije. Nemamo mnogo turista, ali broj stanovnika može da se učetvorostruči tokom sezone krstarenja. Godišnje ima oko 900 turista - iako to može značajno da varira.

Iako mi nije smetalo što ću ostaviti gradski život iza sebe, nedostaju mi neki aspekti Engleske. Tamo možete jednostavno otići u prodavnicu i dobiti gotov obrok. Ovde to ne možete. Ako želite pljeskavicu, morate samleti meso i napraviti kiflice. To je samo potpuno drugačiji način života.

Uvozna roba je takođe skuplja. Roba iz Južne Afrike je označena sa oko 75%, a artikli iz Velike Britanije oko 95%. Upravo sam naručila frižider, koji inače košta oko 650 dolara, ali sam morala da platim 1.100 dolara zbog transporta.

Ipak, ovde se osećam kao kod kuće nego ikada u Engleskoj. Ali opet, možda je to zato što sam odgajana širom sveta, zaključuje ona.

Odgajam dvoje dece na ostrvu

Imam ćerku od 10 godina i sina od 3 godine i osećam se bezbedno što ih ovde odgajam. Nikada ne bih sanjao da pustim malo dete da šeta samo Engleskom.

Ali evo, ne moram da brinem. Uvek postoji neko ko pazi na njih ili im govori ako su nevaljali. Moj sin može samo da bude u bašti dok sam ja u kući.

U budućnosti ću podsticati svoju decu da studiraju u inostranstvu i iskuse život u drugim zemljama. Samo zato što sam odlučio da živim na Tristan da Kunja ne znači da oni moraju da žive ovde zauvek.

Ima mnogo sveta da vide. Imao sam sreće što sam to istražio, i želim da i oni imaju to iskustvo, piše Biznis Insajder.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI